"Best sa Bistrice"

Branka Baju Samatovića ne poznajem, bolje rečeno poznajem ga tek toliko koliko su priče o njemu do mene dopirale. Posle svega onoga što sam o njemu čuo mogu reći kao da ga poznajem. Važio je za jednog od najboljih fudbalera kojeg je Jaša Tomić ikada iznjedrila. Počeo je u FK „Radnički“ da bi ga put potom odveo u Crnu Goru, u grad pod Trebjesom. u Nikšić. Dok je nosio dres FK “Sutjeska” činio je fudbalske bravure na terenima bivše Jugoslavije. Igrao je na poziciji levog krila. Navijači kluba su ga zvali “Best sa Bistrice”. Nije bio redak slučaj da su ga navijači posle utakmice nosili na ramenima, pevali mu pesme, skandirali mu čuveni slogan “Bolji Baja, nego Džaja!” Igrama u FK “Sutjeska” nametnu se Baja fudbalskim stručnjacima pa je tako uspeo da dođe i do B reprezentacije Jugoslavije. Bio je na meti novosadske Vojvodine i velikog Partizana. Međutim, kako to obično biva tadašnje rukovodstvo kluba mu nije dozvolilo odlazak u drugi klub. Zašto mu nisu dozvolili to su samo oni znali, tako da je Baja ostao do kraja vezan za Sutjesku i Nikšić. Malo je falilo da Baja zaigra i u A reprezentaciji. Možda je razlog što se to nikada nije dogodilo taj što je u to vreme na toj poziciji igrao legendarni Džaja. Možda, ko zna? Nakon dvaneset godina provedenih u “Sutjesci” okušao se Baja i u fudbalskoj pečalbi. Otišao je u Ameriku. Međutim, nije išlo. Vratio se u Nikšić koji je počeo da doživljava kao svoj grad. U klubu u kojem je proveo najlepše godine svog života počeo je Baja da radi kao trener mlađih kategorija. S pionirima FK “Sutjeska” Baja je osvojio naslov prvaka bivše Jugoslavije.
Kad god bi ga pitali odakle je Baja je uvek jednako odgovarao da je iz Vojvodine iz jednog malog mesta koje se zove Jaša Tomić, koje se nalazi na rumunskoj granici. Nije se stideo da to kaže. Sećam se da mi je jednom prilikom dosta davno u jednom neobaveznom ćaskanju Stevan, Bajin brat, rekao da najveće zasluge što je Baja u “Sutjesci” pripadaju njihovom ocu Lazaru, učesniku NOB. Otac je sina, kada mu se ovaj obratio za savet, savetovao ovim rečima: “Sine, idi u Nikšić. Naši korijeni su otuda, s Crnogocima sam ratovao, oni su moji ratni drugovi i s njima će ti biti najbolje.” Iako su ga tada mnogo veći klubovi tražili i vrbovali Baja je poslušao oca i otišao put Nikšića.
Sudbina Baju Samatovića nije mazila. Čak naprotiv, obračunala se s njim kao sa malo kojim. Prvo mu je brat Stevan – mnogima poznatiji kao Pevac poginuo u saobraćajnoj nesreći. Da bi mu nedugo zatim umrli roditelji i supruga Vera. Umeo je Baja često da kaže da mu je brat Stevan bio neko kome se on iskreno divio. O ljubavi prema bratu ne treba trošiti reči! Ona je bila nemerljiva. Mnogi znaju da su njih dvojica planirali, kad za to dođe vreme, da zajedno otvore školu fudbala. Bože kakva bi to škola bila! Eh, bila bi da nije pogane sudbine…Danas Baja živi u Nikšiću. Oboleo je. Doktori kažu da boluje od bolesti – odumiranja mišića. Međutim, ono što ga je svih ovih godina više bolelo od same bolesti jeste to što su ga ljudi iz kluba, kojem je toliko sebe dao, maltene počeli zaboravljati. Kao da nikada nije obukao dres “Sutjeske” kao da nikada nije kročio na stadon “Kraj Bistrice”. Greška zbog zaborava je ispravljena, bar jednim delom 2005. kada je u njegovu čast a i radi pomoći Baji odigrana humanitarna utakmica u Nikšiću. No, da li je to dovoljno? Nada se Baja da ga ljudi, njegovi Nikšićani, ipak neće zaboravili. Nada se, ali nada postaje sve tanja i bleđa. Jedina nada koja mu je, poput sunčanih zraka, ostala posle svega jesu njegove dve ćerke Sandra i Ana. One su za njega bile i ostale ponos i dika.
To bi bio kroki za čoveka koji je sa loptom znao kao malo koji igrač, a koji opet poput mnogih lagano odlazi u ne zaslužen zaborav.

Piše: Radovan Zubac