COBAN, GOSPODIN U KOPAČKAMA

Jedan trenutak za večno pamćenje.
Kad se svojevremeno krenulo u jedan nimalo lak, ali prijatan, posao spašavanja od zaborava sećanja na neke ljude koji su u jednom periodu svog života dali vidan pečat popularisanju našem mestu, znalo se da će se doći do toga da sećanja onog koji misao pretače u pisanu reč neće biti dovoljna. Neće biti dovoljna ne zbog toga što onaj koji se lati pera i hartije neće ili, ne može da sačini belešku, već zbog toga što su sećanja kod takvih ljudi ili daleko od događaja koji su vezani za onoga o kojem se beleška piše ili, su informacije koje je sačinitelj beleške imao prilike da čuje o takvoj osobi dosta šture. Pomoć drugih u takvim situacijama bila bi više nego dragocena. Bila bi, ali nje na žalost još nema. Jedna takav čovek, koji svakako zaslužuje da o njemu ostane pisan trag, je Slobodan Stojović svima više poznatiji kao Coban. Siguran sam da u Jaši Tomić postoji osoba koja je neuporedivo pozvanija da o njemu sroči pisanu besedu od mene, ali eto, dok se takva osoba ne pojavi, iskreno se nadam da će se pojaviti, ostaće ova moja beleška sa svim svojim manama i nedostacima.

Coban je svoju fudbalsku karijeru započeo, a gde drugo, nego u plavo – belom dresu FK „Radnički“. Sa terena stadiona „Kraj Jera“ Coban je jureći za „buba marom“ svraćao do FK „Sutjeska“ iz Nikšića, FK „Radnički“ iz Kragujevca i FK „Proleter“ iz Zrenjanina da bi ga ta ista „buba mara“, na njenim krilima odnela u Francusku u FK“ Limož“ gde je i završio svoju fudbalsku karijeru U toj zemlji Slobodan Stojović se i upokojio valjda s nadom da je ono za čim je celog svog života išao, i dosegao. Cobana nisam poznavao ali isto tako i informacije o njemu nekako kao da su me zaobilazile pa stoga o njemu kao fudbaleru neću ovom prilikom pisati onako kao što bi to trebalo. Ono po čemu pamtim ovog čoveka jeste jedna životna epizoda iz perioda dok sam još igrao aktivno fudbal u jašinskom Radničkom. Tada sam zapravo imao priliku da Cobana vidim, jednom ali dovoljno da ga upamtim za ceo život. Naravno, to pamćenje je sasvim sigurno mogu reći bilo po dobru. Bila je to, sada već sasvim davna 1985. Avgust mesec i pripreme su bile već u punom jeku. Trener FK „Radnički“ tada je bio legendarni Pevac. Iako je bila letnja žega na igralištu je bila masa sveta. Dok smo se presvlačili u svlačionici u jednom trenutku na vratima od svlačionice pojavio se Pevac u društvu jednog čoveka. Taj, tada meni potpuno nepoznati čovek, imao je na sebi adidasov dres plave boje i beli šortc iste marke. Čovek je bio nižeg rasta, koščatog lica, žilavog tela, sedih vlasi i nekakvog čudnog osmeha na licu. Čovek gospodskog držanja i istih takvih manira. Pevac ga je predstavio rekavši nam: „Ovo je Coban. On će danas sa mnom voditi trening.“ Neki od prisutnih igrača su ga znali pa su se stoga s njim i pozdravili, ja nisam bio među njima. Posle kraćeg razgovora njega i Pevca odluka je pala. Pevac će raditi sa igračima, a Coban će za početak raditi sa golmanima. Kad god se u mislima vratim tom treningu, sa osmehom zadovoljstva, mogu reći da na moju veliku sreću na taj trening od golmana sam tada došao bio samo ja. Dok smo se pripremali za početak treninga pitao me je kako se zovem. Rekao sam mu. No, moje ime mu nije ništa značilo, ali kad sam rekao ko mi je otac e, to je bilo dovoljno za razumevanje između nas dvojice. Posle svih godina od kad je taj trening održan ja ga se jednako tako dobro sećam kao da je juče bio. Odveo me je u ugao igrališta koji je gledao ka Jeru i starom metalnom mostiću. Dok smo radili vežbe ispred sebe sam imao dostojanstvenog čoveka kojeg je karaketerisala neviđena energija, zdrav duh i jedan čudni magnetizam koji me je pokretao da na treningu uradim i ono za šta sam smatrao da ja to ne mogu. Uspevao je Coban da tada izvuče iz mene maksimum pred kojim sam se i sam, uz vidnu nevericu, divio. Čini mi se da je rubikon ljudske izdržljivosti tada bio pređen. Njegov prodoran glas obojen muškim falcetom na terenu stadiona odjekivao je poput junačkog pokliča i u isto vreme je učinio naše vežbe toliko atraktivnim da se oko nas skupio neverovatan broj ljudi koji je gledao Cobanovu umešnost vođenja treninga. Reči prekora ali, ne podsmeha za ono što nije dobro urađeno, reči hvale ali, ne likovanja za svaki dobar potez su bili sastavni deo vokabulara kojima me je Coban iz vežbe u vežbu vodio tražeći od mene uvek više, uvek dalje. Još mi u glavi odzvanja njegova rečenica: „Hajde Gajo, možeš ti to, nema lenčarenja. Imaj vere u sebe…Osećam da možeš…Hajmo…Hajde, Hajde…Tako…Haaaajmoooooo…! Izduvaj.“ I tako, išli smo tada Coban i ja zajedno iz vežbe, u vežbu. Interesantno je to da mi tada nije bilo ništa teško. Naprotiv, uspeo je Coban da u meni probudi onaj osećaj za inat, da u meni probudi veru i osećanje da ja to mogu. Tada sam prvi put radio neke vežbe za golmane koje do tada nikada nisam radio a koje sam kasnije viđao na treninzima golmana koji su branili u klubovima koji su igrali u mnogo višem rangu od ranga u kojem se tada takmičio moj Radnički. Plavo – crni golmanski dres koji sam nosio bio je natopljen znojem kao malo kad do tada. Kada smo završili trening teren sam napuštao jedva sastavljajući korak. Coban me je zagrlio i onako kroz taj njegov čudni osmeh, u maniru pravog gospodina, rekao: „Dobar si Gajo, samo moraš mnogo da vežbaš ako misliš da budeš golman.“ Dok smo se približavali svlačionici Pevac nas je posmatrao i onako šeretski mi je dobacio: „Šta je? Šta se vučeš ko papudžijski mačak? E, tako treniraju golmani u prvoj ligi. Nisam imao snage da mu išta odgovorim. To je bio prvi i poslednji put da sam video Cobana. On se nedugo zatim vratio u Francusku, a ja ga posle toga nisam nikada više video. Tu polusezonu sam osećao ogromno samopouzdanje i veliku sigurnost u sebe. Kako je vreme više odmicalo sve sam više spreman da kažem da je taj trening u isto vreme bio i jedna vrsta treninga za život. Razvijanje osećaja poštovanja sopstvene ličnosti i saznanja dokle čovek u nečemu može da ide a da ne ugrozi sebe samog. Definitivno je za buđenje takvih saznanja, između ostalih, zaslužan i Slobodan Stojović zvani Coban.

Evo prošlo je punih 25 godina od tog treninga. Od našeg prvog i poslednjeg viđenja. Neko bi rekao dosta vremena za zaborav. Ali, nije tako! Ja u međuvremenu nisam postao golman. Međutim, ostalo je sećanje na tog čoveka, na tog gospodina u kopačkama. Sećanje na jednu ogromnu stvaralačku energiju ovenčanu velikom ljubavlju prema fudbalu u kojoj centralno mesto zauzima poštovanje čoveka. Jedno je posle svega sigurno a to je da ako je takav, nezaboravan, utisak na mene ostavio kao trener kakav li je bio tek Coban kao fudbaler. Siguran sam da je bio isto tako dobar! Zbog toga Cobane, u znak sećanja na taj jedan trenutak nezaborava, tebi dajem pomen ovu.

Piše: Radovan Zubac