Rekli su mi da napišem nešto o danu zaljubljenih. I ja sam svoj tekst počela ovako:
,,Kao što ,,red nalaže“, mora se napisati par reči o danu zaljubljenih.
Trifun, Valentin, obična subota, običan datum, dan koji se voli, u koji se kune, dan koji se mrzi i proklinje, dan prema kom su neki ravnodušni.
Nikada nisam bila naročiti vernik, u najmanju ruku agnostik, a i to po potrebi. To kod mene tako funkcioniše.
Mnogi slave današnji dan, poklanjajući materijalne stvari, sitnice ili ne baš sitnice, poklanjajući ljubav, poklanjajući svest o ljubavi, znake pažnje koji nekome ne znače ništa, a nekome pak sve.
Moje je mišljenje da je sklonost ka proslavljanju ovakvih svetaca nešto poput pomodarstva, nešto što rade svi ,,pa hajd i ja ću“ jer to ,,tako treba“.
Seje se novac, a korporacije trljaju ruke, jer to je vršenje dužnosti, cilj, zadovoljavanje pohlepe.
Refleks na pomodarstvo jeste moranje, moranje je po prirodi stvari nešto što većina ljudi ne može da kontroliše.
To je ona ,,sad ili nikad“ parola, ono što se ne uči u školama, ono što se ne vežba – samokontrola.
Porodica kao takva, kao što znamo, kao sam temelj nije više nešto što se poštuje. U korak s vremenom dolaze i načini funkcionisanja.
Niko nikoga više ne želi da trpi, niko ništa više ne želi da toleriše.
Ljudi prave od sebe nešto loše, ali upravo to je ono što im daje osećaj da su živi.
Važniji je utisak koji ostavljamo na druge ljude od onoga što zapravo jesmo.
To i jeste sama suština ovog dana. Utisak koji na druge ostavljamo svojim poklonima, važniji je od ljubavi koju prema tom nekom zaista osećamo.
Ovoga puta ja iznosim isključivo svoj ličan stav i moram priznati da mi je žao.
Žao mi je što je neznanje uzelo maha, pa je pomešalo ljubav sa nečim opipljivim, nečim što je lako dostupno, potkupljivo. Da li to znači da je i ljubav danas nešto što može da se proda?
Smešno mi je što ljudi koji se kunu u ateizam ili različite religije danas kriju iza sladunjavih poklona, a oni koji su vernici sa mržnjom gledaju na njih.
Moraćete da mi oprostite, ali da li smo zaista svi poludeli?’’
Ali sve je to glupost, ja zapravo nemam šta da kažem o ovome.
Jer oni koji se vole, vole se tokom cele godine. I dok ta ljubav traje oni vide samo jedno drugo, ništa im više nije potrebno. Sami su na svetu. To je slavlje, to je proslava, tada sve pršti i puca, tu su vatrometi, pokloni, turbulencije, tu je haos. Oni broje samo do dva jer toliko ih je na svetu. Sve ostalo je samo puko privlačenje pažnje.
Ja sam vojvođanka, po prirodi, naš mentalitet je blaži.
Oprostite mi ali srećan život onima koji se vole, jer ljubav je sama po sebi poklon, ne treba joj ništa drugo, ne treba joj jedan dan.
Jovana Petrov