ДОСТОЈЕВСКИ ЗА КРАЈ

– Затворено 59. Стеријино позорје –

Синић је у Српском народном позоришту, у препуној сали сцене Јован Ђорђевић затворено 59. Стеријино позорје. Председник жирија овогодишњег Позорја Љубослав Мајера саопштио је имена награђених док је награде уручио Селимир Радуловић, одлазећи директор Стеријиног позорја. По окончању церемоније доделе награде Мајера је истакао да овогодишња селекција националне драме и позоришта представља репрезент позоришног стваралаштва у протеклој сезони. Исто тако он је додао да су селекција националне драме и позоришта као и пратећи програми, међународна селекција Кругови и Позорје младих, осмишљени сагласно концепту којег је Стеријино позорје за ову годину дефинисало.

У част награђених присутни су имали прилику да виде представу Злочин и казна, Фјодора Михајловича Достојевског у режији Златка Свибена а у извођењу Градског драмског казалишта „Гавела“ из Загреба (Хрватска).

Размишљање по којој постоје две врсте људи „они који имају право“ и „они који су гнусна створења“ провејава из Злочина и казне. Подела на „обичне“ и „необичне“ људе. Обични њуди су они који су намењени репродукцији, умножавању света а необични су они који владају светом којима је све допуштено који су досегли висине и којима је допуштено на том путу униште све и сваког зарад својих циљева. Да ли је Раскољников представник прве или друге групе људи? Одговор на то питање он може добити тек ако сам почини злочин убије криминалну старицу, лихварку. Жеља да себи и другима олакша живот. „За једну смрт сто живота у замену“ каже Раскољников. Све иде по плану сведока нема – сумња пада на другог човека. Али, људска природа га води. Савест почиње да мучи Раскољникова. Постаје раздражљив, сумњичав на ивици нервног слома.

Смрт старице није донела срећу ни њему нити некоме за кога је он мислио да ће донети. Почиње да развија терорију да треба да мрзи све оне које воли. Та теорија га почиње одвајати од људи. Грижа савест постаје тежа од најстроже казне за учињени злочин. Нечовечна идеја полако почиње да убија херојске мисли Раскољникова. Колапс теорије почиње да се догађа након састанка са Соњом. Након убиства старице целокупна његова суштина, његова добра осећања, као што су сасосећање, љубазност, брига о ближњем, дарежљивост су почели да протестују против злочина над његовим умом. Поносан, арогантан, одсечен од света, Раскољников одлази тамо где је једино могао да и да оде и да повери своју тајну, одлази код Соње, жени која је такође починила злочин али над собом. Међутим, Соња је духовно много већа од Раскољникова. Она у себи носи хришћанске идеје праштања и мирења. Носећи те идеје у себи она наговара Раскољникова да иде да се исповеди. Али исповест није теорија јунака и он више не може да прати Соњу. Следи  коначан слом идеје о подели људи и Раскољников одлази у полицијску станицу и признаје злочин. То би био сиже онога што смо имали прилике да видимо у Злочину и казни Златка Свибена. Знајући да је реч Достојевског тешка, сурово тешка редитељ је публици дао простора да мало предахне од те тежине тако што је убацио музичке сонгове. Ти сонгови су били урађени са мером и нису сметали развоју драмске радње на сцени. Мислим да је редитељ Златко Свибен, својом редитељском поставком  успео да гледаоцима приближи психолошко-филозофску мисао Злочина и казне.

Глумачка екипа је посао на сцени одрадила упечатљиво и веродостојно. Исту је предводио Фрањо Дијак у улози Раскољникова (публика га је на крају наградила правим овацијама). Њему су свесрдно помогли Нела Кочиш као Соња, Дарко Милас као Свидригајлов, Ања Шоваговић Деспот као Катарина Ивановна, Ивона Боланча као сестра Дуња, Озрен Грабарић као Порфириј Петрович, Зоран Гогић као Мермеладов али и остали глумци иначе великог ансамбла ове представе.

После представе Злочин и казна понео сам са собом истинске тренутке позоришног ужитка. Заправо, тај ужитак није само од ове представе већ је он и производ свега онога што сам имао прилике да видим и доживим на 59. Стеријином позорју. Желео бих да тај ужитак у мени што дуже траје. Како би било лепо када би он потрајао до 60. јубиларног Стеријиног позорја.

Р. Зубац