Posle nekog vremena razmišljanja, došla sam do zaključka da, iako smo naselje koje je izgrađeno na reci, a svi veoma dobro znamo kako se oko reke širi vegetacija ima sve manje drvoreda. Baš drvoreda.
Sećam se svoje ulice iz nekog ranijeg perioda. Na mestu gde su sada rupe i panjevi stajala su raskošna stabla oraha. Stotinama godina starih. Ulica ih je bila puna, s proleća ozelene i diše se lakše, a od njihovog lišća deca prave riblju kost i penju se, skidaju mačke i ptičice. Imam utisak da sve više, od svojih naselja želimo da stvorimo gradove.
I verujte mi, to tako ne ide.
Jasno je da su zime duže, jasno je da ljudima treba ogrev, sve to ima svoje. Međutim, mogli bismo na neki način da ispunimo rupe koje smo napravili. Da stvorimo, pored kafića, kladionica, pored zgrada, parkinga, mesta na kojima ćemo moći da osetimo prirodu.
Na sve strane čujem ljude koji žele da se odsele odavde, a pitanje koje ja postavljam je:
Da li bi se možda na neki način, mesto u kom trenutno boravimo (namerno tako kažem), mesto u kom smo odrasli moglo da se oplemeni?
Granični prelaz koji će biti otvoren, dovešće nam goste.
Da bismo goste zadržali, da bismo pokazali kakav smo narod, prvo moramo da sredimo okolinu u kojoj živimo.
Zamislimo dobrog čoveka, pametnog i divnog koji živi na smetlištu i želi da vas ugosti?
Da li biste pristali?
Da?
Možda na nekoliko minuta iz pristojnosti i to je sve.
Sredina u kojoj živimo, priroda, vraća onoliko koliko joj dajemo.
Zašto se ne bismo potrudili?
Srdačan pozdrav.
J.P.