DVORAC „SOKOLAC“

„Veliki salaš“ kojeg više nema

Na putu koji spaja Banat i Bačku, u sred banatske ravnice, između Novog Bečeja i Bečeja skrajnut s puta stoji jedan šumarak. Međutim, to nije običan šumarak. U njemu se, sakriven od oka prolaznika, nalazi dvorac „Sokolac“, dvorac kome je sudbina dodelila tužnu ulogu da propada i da polako odlazi u zaborav iako je dobio status spomenika kulture. Deklarativno, svi su spremni da kažu kako taj objekat treba sačuvati od propasti ali, konkretno na tome se ništa nije radilo. Zbog toga ovaj dvorac polako umire i u takvom je stanju u kakavom jeste – tužnom i ružnom. Velika ulazna kapija je zatvorena, prosto rečeno okovana velikim lokotom i debelim lancem. Dvorac nije otvoren za posetioce. No, sećam se sasvim jasno mog prvog susreta sa ovim dvorcem, bilo je to 2000. godine negde u kasno leto. Ono što sam tada video, čuo i doživeo, evo drži me jednako upečatljivo sve ove godine.

Bog će ga znati zašto mi je prva asocijacija kada sam ugledao ovaj dvorac, dok sam išao u susret mom dragom prijatelju Milenkoviću koji me je dočekao, bila vezana za stihove Balaševićeve pesme „ Znatel’ priču o Vasi Ladačkom?“ Evo, ni sve ove godine ne nađoh odgovor na to pitanje. Možda je to bila moja uobrazilja, ili nešto sasvim drugo. Ne znam. Na kraju nije ni bitno. Rekoše mi da je dvorac sagrađen krajem XIX veka, a da je njegovu izgradnju finansirao Lazar Dunđerski. Nekada se ovaj kompleks zvao „Veliki salaš“. Po prostranstvu koje je obuhvatao, a obuhvatao je i beskrajne paorske brazde, biće da mu je to ime bilo primereno. Nakon izvesnog vremena Dunđerski je dvorac dao kao miraz njegovoj ćerki Emiliji Ivanović. Dvorac po stilu gradnje spada u klasične poljske dvorce toga doba. Njegova arhitektonska rešenja su sasvim jednostavna ali, upečatljiva. Sećam se da se oko njega nalazilo puno zelenila što je sasvim jasno ukazivalo da je njegov okoliš bio park čije su se konture mogle, i pored toliko vremena, još uvek prepoznavati. Ne postoji u spoljašnjosti ovog dvorca ni jedan elemenat koji je tako upečatljiv, koji se po nečemu posebno izdvaja a opet dok dok sam ga posmatrao imao sam neki čudan osećaj, nekako nesvakidašnji, jednom rečju kao da je u njemu sadržana sva ona tišina ali i mukotrpnost koju u sebi nosi život banatske ravnici. Dok sam stajao ispred dvorca i šarao pogledom po njemu i njegovoj okolini, u misli mi dođoše reči zdravice od Crnjanskog: „Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim i ja. Prospem li vino po vašem belom čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino, zamirisaće beo čaršav kao sneg na žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo, nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu…” Baš tako! Možda je upravo ta svedenost arhitektonskih rešenja, kojima se mir banatske ravnice ne remeti, uticala na buđenje tih i takvih osećanja. No, kada sam ušao u dvorac ono što mi je zapalo za oko jeste velika balska dvorana. Nalazi se u centralnom delu dvorca. Stilski isto tako ne nametljivo ali, izuzetno upečatljivo rešena sa mnoštvom visokih prozora. Akustika za pozavideti. Na trenutak sam ostao sam u toj dvorani. Dok sam sedeo na jednoj od stilskih stolica koje se su se tu nalazile pomislio sam kako li tek ovde čarobno zvuče taktovi valcera, polke i mazurke, ili pak zvuk, znojem i krvlju natopljenih, banatskih gajdi. Siguran sam da lepo zvuči! A i kako bi drugačije moglo da zvuči svoje na svome. U dvorcu se nalazila i soba u kojoj je obitavala, kad je ovde dolazila, Lenka Dunđerski. U toj sobi je stajao njen veliki portret kao i nameštaj koji je odgovarao onom vremenu. Dok sam posmatrao portret te devojke pomislio sam da nije ni čudo što je Laza Kostić napisao pesmu „Santa Maria della Salute“. Lepa pesma za lepu devojku. Opet, drugačije nije moglo ni da bude. Ima u tom dvorcu još mnoštvo odaja svaka od njih je pričala jednu svoju priču ali, sve one su nekako nebrigom poružnele, po njihovom lepom licu iznikli su čirevi iz kojih se širio nesnosni vonj ljudske nebrige. Tužno i ružno! Nakon razgledanja dvorca seo sam sa mojim prijateljima, Saletom, Pejkom, Vladom…ispod Portika kojeg nose četiri velika stuba a preko kojeg prolazi kolski prilaz. Seli smo i uživali. Duboka noć nas je uveliko zatekla u druženju. Tek tada čovek do kraja oseća svu čarobnost koju ovakva mesta u njemu bude. Dok smo sedeli malo mezetili, malo razgovarali, malo pevušili, normalno uz hladno pivo i rumeno vino, čuo sam legendu koja je vezana za ovaj dvorac. Legenda ko legenda, može da bude ali, ne mora da znači. Međutim, legenda je toliko lepa da ću je ja ovom prilikom ponoviti, iako je već dosta poznata: „Vlasnik dvorca Lazar Dunđerski kao strasni kockar jednog dana je na kartama izgubio i dvorac i imanje koje se nalazilo oko njega. Čovek koji je na kocki uzeo imanje i dvorac bio je voljan da to povrati Lazaru Dunđerskom ali, pod jednim uslovom. Taj uslov je bio da Dunđerski iz pištolja pogodi jabuku koja se nalazi na glavi njegove supruge. Iako je pretila opasnost da Lazar Dunđerski izgubi i imanje i suprugu pristao je na ponudu. Sigurno da mu nije bilo lako. Dunđerski je nanišanio i opalio. Ruka mu nije bila zadrhtala, pogodio je jabuku na glavi svoje supruge. Jednim hicem povratio je i imanje i dvorac.“ Kako se njegova supruga u tom trenutku osećala nije poznato ali, je sigurno jedno da joj nije bilo nimalo prijatno. Šta mu je posle toga rekla ni to nije poznato ali neka to ostane tajna. Na kraju našeg druženja satkanog od blagosti sreće i zadovoljstva, biće da su se treći petli već uveliko oglasili, Milenković je uzeo harmoniku i lagano, za laku noć i dobro jutro odsvirao pesmu po mojoj želji „Znatel’ priču o Vasi Ladačkom?“…Mislim da je znam.

Želeti nije greh. Ako je neko poželeo da ima konje vrene po livadi razigrane, sat sa zlatnim lancem i salašem, njive rodne, vinograde blagorodne, karuce i u njima pregnute čilaše. Ako je neko da želi da očuva sećanje na Šustera Proku Naturalova i sve nam to ostavio onda je želja takvih ljudi naš amanet koji nam je ostavljen na uspomenu i sećanje. Ostavljen na očuvanje. Dvorac „Sokolac“ upravo sve to objedinjuje u jedno. U njemu su sve te želje sadržane kao u jedno. Parafrazirajući Crnjanskog mogu reći da dvorac „Sokolac“ predstavlja vez naših predaka pun šara naše krvi. U kakvom je stanju ovaj dvorac danas, biće da smo sve to bacili pod noge!

Piše: Radovan Zubac