Još jedan pozorišni festival je za nama. Reč je o VI Međunarodnom festivalu alterantivnog pozorišta GEST. Kao posle svakog festivala, tako i posle ovoga sledi sabiranje utisaka. Potrebno je videti šta je to bilo dobro što treba razvijati u narednom periodu, a šta manje dobro pa kao takvo poboljšati ili potpuno zaobići. Generalni utisak je da je festival u Sečnju ove godina prošao dobro. Isto tako treba reći da se tokom trajanja festivala, pored izraženog gostoprimstva domaćina osećala festivalska atmofera koja je omogućvala posetiocu prijatan pozorišni ugođaj. Međutim, postoje određena razmišljanja koja se posle viđenog nameću a koje bi organizator mogao razmotriti sve u cilju da se kvalitet festivala podigne na još viši nivo.
Što se tiče selekcije, za razliku od prethodnih godina, ove godine je u zvaničnu selekciju uvrštena predstava koja po svom karakteru spada u red profesionalnih predstava. Reč je predstavi „Dogvil“ u izvođenju Mikser House tetara iz Beograda, u režiji Kokana Mladenovića. Jasno je da u naslovu festivala nigde ne stoji da se radi o amaterskom ili profesionalnom pozorišnom festivalu pa samim uvrštavanjem profesionalne predstave u zvaničnu selekciju ne potire se programska orjentacija festivala. Međutim, treba imati u vidu da nije moguće imati identičan pristup u vrednovanju profesionalnih i amatertskih predstava. Postoje određene pozorišne zakonitosti koje se moraju imati u vidu kada se donosi kritički sud o predstavi i koje ne dozvoljavaju jedno takvo poređenje. Ako to znamo onda je teško bilo moguće staviti na istu kritički polaznu tačku navedenu profesionalnu predstavu sa npr. predstavom „Dobra deojčica“ u izvođenju Patos teatra iz Smedereva koju su realizovali učenici srednje škole, ili sa predstavom „Avionspotting“ Kolašinskog pozorišta, Crna Gora koju su realizovali dramski amateri. Poštujući pozorišne principe jasno je da su u jednom takvom odnosu u podređenom položaju uvek ovi drugi što se ne bi smelo događati. Zbog toga je potrebno da organizator prilikom utvrđivanja zvanične selekcije ili se odredi da sve predstave u selekciji budu profesionalne uz učešće ekstremno dobrih amaterskih predstava koje po pozorišnim kriterijumima ulaze u sferu profesionalnog, ili da sve predstave budu amaterske a da se profesionalna predstava igra samo u čast nagrađenih, znači na kraju festivala. Mišljenja sam da bi tada imali situaciju u kojoj bi polazna tačka bila jednaka za sve.
Bilten festivala je uredno i na vreme izlazio što je veoma dobro. Videlo se da se tom segmentu pristupilo odgovorno. Međutim, sadržina biltena je morala biti bogatija. Bilten je glasilo festivala i u njemu treba da bude obuvaćeno sve ono što je važno i bitno ne samo kada su u pitanju učesnici (čitaj – predstave), već i ono što je važno za sam karakter festivala. Tako npr. rubrika u kojoj bi se prikazao razvojni put alternativnog pozorišta u nas sa tekstovima vodećih ljudi iz te oblasti sigurno bi doprinelo bogatsvu festivalskog glasnika. Kada to kažem u vidu imam pre svega da je u biltenu trebalo biti više rubrika sa tematskim celinama. Te tematske celine koje su tesno povezane sa festivalom pružile bi koloritniju sliku festivala. Ovako se u biltenu sve svelo na retropsekivu viđenog i najavu budućeg.
Raspored igranja po kojem smo u jednom danu mogli da vidimo dve predstave pokazao se kao sasvim prihvatljiv model imajući u vidu dužinu i karakter predstava na jednom ovakvom festivalu. Publika je imala sasvim dovoljno vremena da se opredeli koju će predstavu gledati, a oni koju su hteli da gledaju obe predstave nisu osećali pritisak vremena. Ono o čemu se može govoriti jeste poslednje festivalsko veče. Mišljenja sam da bi to veče trebalo da bude nezavisno u kojem bi bila prikazana predstava u čast nagrađenih. Takvim jednim stavom i stručni žiri bi imao dovoljno vremena da na miru donese svoju odluku bez pritiska vremena koliko njihova sesija traje i koliko publika u sali, čekajući ishod sesije, trpi. Poslednje festivalsko veče na svakom takmičarskom festivalu ima svečani karakter i to se pokazalo kao veoma dobro rešenje. Brzina koja je karakteristična za situacije kada je poslednje festivalsko veče ujedno i takmičarsko ume dobrim delom da tu svečanu atmosferu poremeti i umanji.
Na kraju, mada bi ona po pozorišnim principima trebala da je na početku, dolazi publika. Publike je na VI Međunarodnom festivalu alternativnog pozorišta GEST bilo. Taj broj nije bio impozantan, ali ako se ima u vidu da je organizator sa prvim festivalom krenuo od nule, valjalo je publiku u jednom nepozorišnom okruženju prvo privoleti pozorištu pa potom festivalu, onda prisutnost publike na završenom festivalu u Sečnju ipak ohrabruje. U toj publici je bilo ljudi i mlađe, ali i starije populacije. Kada je publika u pitanju želim da istaknem nešto što se retko viđa a to je radost gledanja. Publika je sa radošću dočekivala svaku novu predstavu. Za taj uspeh zasluge svakako da idu na račin ljudi iz Pozorišnog kluba Geste, koji je i organizator festivala.
Na kraju sve što je navedeno nikako ne bi smelo da se shvati kao prekor. ili kao negativna kritika. Sve što je napisano treba shvatiti kao dobronamernu sugestiju jednog od učesnika na završenom festivalu u Sečnju. Isto tako zapažanja koja sam izneo nisu imperativnog karaktera već samo razmišljanja koja organizator može, ali i ne mora da uvaži. Posle svega jedno je sigurno a to je da festival u Sečnju već ima crte tradicionalnog što je za današnje prilike ogroman uspeh. S druge strane ljudi koji organizuju festival su pokazali da ih u svemu tome vodi ljubav prema pozorištu što je dovoljno jak pokretač da možemo očekivati da svaki naredni festival bude još bolji. Radujem se tome.
R. Zubac