HOTEL KOJEG VIŠE NEMA

– Bio jednom jedan hotel –

Bez bojazni da će mi neko pripisati pristrasnost mogu slobodno reći da je svojevremeno centar Jaše Tomić bio jedan od najlepših centara u srednjem delu Banata. Taj centar nije bio veliki ali je u njemu sve delovalo tako upakovano i lepo. Zbog toga ne treba da čudi što su meštani bili ponosni na taj deo mesta, što su rado u njega dolazili i u njemu provodili svoje slobodno vreme. Od te lepote danas nije ostalo skoro ništa. Tačnije rečeno objekti su i dalje na istom mestu gde su i bili ali se njihova lepota ugasila. Ugasila se pod naletom vremena koje nije bilo saveznik ovom mestu, ali i nebrigom ljudi koji su trebali da brinu o tim objektima. Na putu nekadašnjeg, tako poznatog Jašatomićkog korzoa danas se svojim poražavajućim ruženjem okoliša izdvaja zgrada koju meštani znaju kao hotel. Ta zgrada ne samo što je danas postala ruglo, već zbog svoje trošnosti predstavlja i opasnost za prolaznike. Tako je danas, a kako je bilo nekada?

U traganju za odgovorom na postavljeno pitanje obratili smo se starijim meštanima da nam kroz svoja sećanja evociraju uspomene na tu zgradu koja se, gle simbolike, nalazi tačno u sredini centra Jaše Tomić. Kada je tačno zgrada napravljena nismo uspeli da saznamo. Ono što smo uspeli da primetimo na starim fotografijama je to da se ta zgrada na nekim fotografijama iz 1870. godine jasno vidi što znači da je zgrada starija od tih fotografija.

Priče koje smo čuli kažu da je pre Drugog svetskog rata u zgradi koju spominjemo bila smeštena prodavnica cipela “Bata” i da je istu u zakup uzeo izvesni Vili bači, čovek koji je bio poznat po tome što je imao prvi automobil ne samo u Jaši već i u okolini. U sklopu te zgrade je bila jedna velika i jedna mala sala. Velika sala je korišćena za balove i maturske večeri, dok je manja sala bila predodređena za manja okupljanja. Jedna od meštanki nam je rekla da su na prozorima velike sale bile čipkane zavese koje su u kombinaciji sa somotom odavale utisak otmenog mesta. Bile su to zavese po poslednjoj modi. Iza zgrade je bila velika bašta sa egzotičnim drvećem koja je u vreme letnjeg perioda pretvarana u mesto večernjeg izlaska. Dok su razgovori u toj bašti tekli sa podijuma su dolazili zvuci muzike. Prema rečima meštana bili su to trenuci koji su posle svih ovih godina jednako svima njima ostali u lepom sećanju i koji bude nostalguju za sada već sasvim davnim vremenima.

Tokom trajanja Drugog svetskog rata nemačke okupacione vlasti su veliku i malu salu, kao i baštu pretvorili u svoja mesta. Nakon rata u zgradi je otvoren hotel pod nazivom „Beograd“. Urađene su određene promene pa je tako mala sala pretvorena u kancelarije i sobe za prenoćište. U njemu se mogla naručiti hrana za poneti. Jedan od prvih upravnika hotela je bio Teči. Velika sala je dalje bila u funkciji pa su u njoj održavane igranke povodom Nove godine, 1. maja, 29. novembra. Bašta koja je nekada bila mesto gde se rado dolazilo vremenom je izgublia svoju prvobitnu funkciju i prestala je da radi. Egzotična drveća vremenom su nestajala. Vremenom zgrada hotela je postala vlasništvo UTRO „Vojvodina“ koja je preuzela brigu o njemu. Kakva je ta briga bila to se meštani srednje i starije generacije dobro sećaju. Još je u sećanju renoviranje koje je urađeno u hotelu, zapravo u donjem delu hotela, kada je mimo svih pravila urbanizma donji deo zgrade opštiven fasadnim ciglama u žutoj i crvenoj boji. Mnogi meštani su tada negodovali zbog tog arhitektonskog ruženja ne samo zgrade već i centra ali to tada nije imao ko da čuje. Velika sala je u saradnji sa tada jakim preduzećima iz mesta kao što su Ratar, Konfekcija Tamiš i Kovačnica preuređena pa su tako jedno vreme zaposleni iz tih firmi dolazili na obroke u tu salu. S druge strane ona je i dalje služila za održavanje igranki povodom svih onih praznika koji su se slavili u tadašnjoj državi koja se zvala Jugoslavija. Dolaskom ludih devedesetih godina sa tom zgradom se dalje dešavalo sve ono što je danas skoro svima manje-više poznato.

Sudbina zgrade gde je nekada bio hotel je danas više nego vidljiv. Mesto gde se nekada rado dolazilo danas deluje avetinjski i preteći. Međutim, i danas kada dođete blizu te zgrade možete, ako pažljivo oslušnete, čuti neprevaziđenu muziku Sedmorice veličanstvenih muzikanata, ili taktove nekada tako polularne grupe “Loderi”, možete čuti čuveni refren kojeg je život ispevao i kojeg su meštani dugo pevišili “Milice pevačice, vrati regres Kovačnice”, možete čuti glas čoveka koji u prepunoj donjoj sali čita brojeve tombole, možete čuti pesmu veselih ljudi, možete čuti i lom čaša i zvuk “merčke tuče”, možete zapravo čuti mnogo toga. Nažalost sve to mogu da čuju, samo u svojoj uobrazilji, oni meštani koji su imali priliku da istinski, bar za trenutak, uživaju u sladostrašću ovog objekta. Zub vremena, nebriga i još po nešto učinili su da je nekadašnji ponos Jaše Tomić pretvoren u mesto koje danas svi zaobilaze i to u širokom luku. Neki meštani se tog objekta danas i stide. Danas zgrada deluje kao slika žalosnog prizora o kojoj kada se bude nekada pričala priča počeće kao što počinju i sve priče – Bio jednom jedan hotel. Kakav hotel? Eh, kakav! Bio je to hotel kojeg više nema, niti će ga više biti. Bio je to hotel kao u stihu Đure Jakšića:

“Jedan dim još, jedna čaša,
Jedna pesma, jedna seka!
P’ onda zbogom tamburašu!
Zbogom krčmo, zanaveka!“

R. Zubac