Plugovi Rudolfa Saka
Na evropskom tržištu, u proizvodnji poljoprivrednih mašina se dogodilo nekoliko bitnih promena. Matijas Hofer, rukovodilac kompanije Klejton-Šatlvort u Beču, se 1869. godine osamostalio i otvorio svoju fabriku Hofer-Šranc (Hofherr&Schrantz). Ova fabrika će vremenom izrasti u značajnog proizvođača poljoprivrednih mašina i postaće veliki konkurent svojoj bivšoj, matičnoj firmi. U proizvodnji plugova je Nemac, Rudolf Sak napravio ogroman pomak sa svojim čeličnim plugom. Njegov plug se u konstrukcijskim i praktičnim rešenjima razlikovao od veoma popularnog Vidačevog pluga. Sak je uspeo da na čeličnu kolečku pričvrsti gredelj sa vučnim lancima, koji nije bio stabilno fiksiran. Na kolečku pluga je postavio dva vertikalna rama koje je povezao sa jednim poprečnim, na koje se naslanjao gredelj, tako da se njena visina mogla podešavati. Sa ovim rešenjem se postiglo dublje, lakše i sigurnije oranje i izbegla se mogućnost prevrtanja i onda kada je vučna sila bila jača.
Plugovi iz Sakove fabrike su polako ali sigurno osvajali tržište i vremenom su istisnuli Vidačeve plugove. Po kvalitetu su ovi plugovi spadali u najbolje u svetu. Pored Saka, u Nemačkoj se pojavio još jedan uspešan proizvođač plugova, Braća Eberhard (Gebrüder Eberhard) iz Ulma. Braća Eberhard su naglo uspela u proizvodnji i na poljoprivrednim sajmovima širom Evrope su za svoje plugove, sa oznakom divljeg vepra, osvajali mnoga priznanja. U Banatu su proizvodi Saka i Eberharda bili jako popularni i najviše korišteni.
Ne zna se tačno koliko je bilo fabrika za proizvodnju poljoprivrednih mašina u državi u periodu od 1860. do 1870. godine, jer postojeći podaci o tome veoma različito govore, zato što je to period prelaska cehovskih manufaktura u fabričku industrijsku proizvodnju. U Budimpešti se 1867. godine spominje 16 registrovanih proizvođača poljoprivrednih mašina, a u ostalim županijama svega četiri.
Zaprežne vršalice i snopovezačice
U to vreme su Banaćani rado kupovali plugove braće Palfi i Pala Nigrenjija iz Segedina, čije su radionice sedamdesetih godina XIX veka zapošljavale do 20 radnika i proizvodile su sve vrste plugova. Tadašnje fabrike je karakterisala slaba opremljenost za veću serijsku proizvodnju. Mašine, kao na primer vršalice, rađene su po narudžbini i nije ih bilo lako napraviti, jer nije bilo dovoljno sirovina, uvozile su se iz inostranstva. Uprkos svih teškoća, proizvođači u Austrougarskoj su držali korak sa savremenim svetom. Pravili su najkomplikovanije poljoprivredne mašine kao što su: Hauardovi plugovi, Krosildovi valjci, Henspanove i Garetove zaprežne vršalice, Garetove sejalice, Horzbijeva rešeta i druge. Svi proizvođači su pokušavali da kopiraju najmodernije i najbolje američko-engleske proizvode, koji su bili vrlo traženi na teritoriji tadašnje države i to je pozitivno uticalo na proizvodnju domaćih fabrika.
Na teritoriji Ugarske je 1863. godine, zbog oporezivanja izbrojano 198 vršalica na parni pogon i samo sedam parnih plugova. Iznenađujuće mali broj savremenih parnih mašina se objašnjava izuzetno visokom cenom, koju su dodatno poskupljivale velike uvozne carinske stope. Osim toga, ove parne mašine su bile komplikovane za rukovanje i zahtevale su stručno osposobljena lica, a to je još dodatno poskupljivalo njihovu upotrebu, jer je u celoj državi bilo samo 132 mašinista. Poljoprivredne mašine, koje su pokretali konji preko gepla, su bile mnogo popularnije, jer su bile lakše i pokretnije od teških parnih mašina. One nisu iziskivale mnogo stručnog znanja, a po kvalitetu rada su bile približno jednake mašinama na parni pogon. Ove mašine su već tada tako pravljene da ih je mogao pokretati parni lokomobil. Među najtraženijim i najpopularnijim mašinama su bile američke Mek Kormikove zaprežne žetelice- snopovezačice, koje su uz košenje, odmah vezivale žito u snopove, što je mnogo ubrzalo i pojeftinilo žetvu.
Poplave i kolera
Nakon vrlo dobrih i rodnih godina, južnu Ugarsku je pogodila nepamćena elementarna nepogoda, koja je trajala od 1869. do 1872. godine. Usled podizanja nasipa u donjem toku reke Tise, zbog velikog vodostaja je došlo do izlivanja podzemnih voda, koje su poplavile više od 800.000 kj oranica. U Banatu je 18 opština bilo pod vodom. Da nesreća bude veća, naredne godine je stanovništvo Banata desetkovala epidemija kolere. Ovakve elementarne nepogode država nije predviđala i nije prokopala odvodne kanale kojima bi se voda odvela do reka. U Torontalskoj županiji, seljaci tri godine nisu posejali svoje njive i samo su uz pomoć države uspeli da prežive gladne godine. Neke imućnije veleposedničke porodice su pomagale narodu: porodica Nako u Velikom Sent Miklošu, Šulpeovi u Novom Kneževcu, Baćanjijevi u Banatskom Aranđelovu i Čekonići u Žombolju. Šulpeovi su zbog ovih humanih dela, dobili od cara Franca Josifa I plemićku titulu.
Došlo je do osiromašenja, naročito seljaka, i to je prouzrokovalo da mnoge fabrike posluju sa gubitkom. To se odrazilo najviše na dve Vidačeve fabrike koje su, uprkos ulaganja imale velike dugove. Sin Ištvana Vidača je 1873. godine izvršio samoubistvo, a otac koji nije mogao da preboli gubitak sina, teško se razboleo i njegova fabrika u Krajovi je otišla pod stečaj. Ostareli Vidač više nije mogao sam da spase svoje fabrike od propadanja i 1883. godine je umro u najvećem siromaštvu. Tako je završena priča o porodici, poreklom iz Banata, koja je najviše dala i doprinela razvoju poljoprivredne mehanizacije u Ugarskoj.
Dugogodišnji loši prinosi su umanjili državni izvoz poljoprivrednih proizvoda, bankarske manipulacije su se loše odrazile na državni budžet i to je izazvalo veliku inflaciju i ekonomsku krizu, pa je kupovna moć stanovništva opala. Ova kriza je trajala sve do 1874. godine. Posle nje je nastupio period opreznijih ulaganja pri osnivanju novih fabrika. Poljoprivreda je ipak uspela do 1875. godine da se oporavi i postala je opet vodeća i najjača privredna grana države.
Brisan zakon o cehovima
Na inicijativu građanskog, kapitalističkog društva, 1872. godine je brisan Zakon o cehovima, što je značilo slobodno, neograničeno bavljenje zanatstvom i osnivanje zanatskih udruženja. Ovaj liberalni zakon je dao zamah većoj industrijalizaciji države. Po popisu iz 1870. godine u Torontalskoj županiji bez Vojne krajine, je bilo 413.000 stanovnika i od toga se 9.217 bavilo zanatstvom. Najviše zanatlija je bilo u srezovima: Veliki Sent Mikloš 2.255, Zrenjanin 1.830 i Kikinda 1.508.
Interesovanje stranih proizvođača poljoprivrednih mašina za područje Ugarske nije prestajalo i pored nestabilnog privređivanja. Pojavile su se nove kompanije sa svojim proizvodima, koje su 1873. godine imale svoja predstavništva u Budimpešti: Maršal, sinovi i kompanija (Marshall Sons&Co), Mek Kormik, Rensom, Sims i Hid (Sims&Head), Raston-Proktor (Ruston, Proctor&Co), Rabi i kompanija (Robey&Comp), Ekert (Eckert), Hauard i Domblejz (Domblase). Pored engleskih i američkih proizvođača na tržištu su bile prisutne i firme iz Austrije, Češke i Nemačke, kao što su: Burg, Zigl, Kugler i Hubicki, Hubaci, Karov, Boroš i Ajhman.
Značajnu ulogu na tržištu je imala i novoosnovana firma Hofer-Šranc koja je osim svojih proizvoda, prodavala i mašine Fostera, Rastona i Proktora. Svojim visokim kvalitetom ova fabrika je osvojila ugarsko tržište i postala je najveći uvoznik mašina, a imala je svoja predstavništva u Aradu, Temišvaru, Pančevu i Žombolju.
Velika ponuda poljoprivrednih mašina je ubrzo pokazala rezultate, pa je po podacima iz 1872. godine u državi nabrojano 2.388 parnih i 3.067 vršalica koje su pokretali konji. Ako uporedimo ove podatke sa deset godina starijim podacima, dobijamo neverovatan napredak od 1.200%. Prema podacima je najviše mašina bilo u zapadnougarskim županijama, pa u Baranji, Bačkoj, Torontalskoj i Tamiškoj županiji.
U Budimpešti je uspešno poslovalo centralno skladište engleskih proizvođača poljoprivrednih mašina. Gotovo svaka engleska firma je imala svoj servis za popravku i magacin rezervnih delova. Kompanija V.N.Nikolson i sin (W.N.Nicholson and Son) je 1872. godine otvorila svoje predstavništvo u glavnom gradu Ugarske. Mladi, ambiciozni vlasnik, Filip.V.Nikolson je i u Budimpešti proizvodio sve poljoprivredne mašine kao u Engleskoj. Njihovi proizvodi su i pored velike konkurencije bili vrlo traženi.
Autor: Sabo Jožef