Ležim. Jutro, šest sati. Makedonija. Skoplje.
Iznad grada se čuje neopisiva buka. Avioni.
Malo se uplašim, ustanem virnem kroz prozor, iznad grada lete tri aviona. Gledam ih kako seku nebo, šta rade toliko pitam se.
Prskaju komarce. Da. Tri aviona, preleću grad. Više puta. Jasno nam je da imaju reku u samom gradu, svi veoma dobro znamo kako se komarci razmnožavaju, znamo koliko je užasno živeti sa tim insektima.
Grad, mislim se. Oni uvek prskaju jače. Pa još prestonica.
Sedim. Predveče. Na terasi pijemo kafu. Merak. Kako oni kažu: ,, Merak.’’
Sedimo, nema upaljenih svećica, nema smrada sredstava protiv uboda, nema iritantnog zujanja.
Pričam prijateljima o divotama svog mesta. Pričam o Tamišu, o okolini, o lepoj prirodi koja okružuje kako naše, tako i okolna mesta.
I sledi pitanje:
,,A komarce imate?’’
I tu nastaje muk.
Ćutim.
Ćutim neko vreme, zatim postiđeno odgovaram: ,,rojevi. Ulaze u usta, u oči, ne možeš da spavaš od njih.’’
,,A prskaju li?’’ pitaju prijatelji.
,,Pa prskaju ali nešto se ne vide rezultati. Preleću jednom, ali nisam sigurna da li u dobro vreme. Oni se ubijaju dok se razmnožavaju.’’
Dobro, nisam upućena u razmnožavanje komaraca, s obzirom na to da se bavim pisanjem i sličnim poslovima. Ali obećavam da ću istražiti.
Elem, pitanja koja mi se vrzmaju po glavi jesu:
– Zašto, ne možemo da pokažemo onako kako treba svojim gostima i prijateljima okolinu i ponos mesta u kom stanujemo?
– Zašto se komarci ne eliminišu na adekvatan način?
– Kome možemo, veoma ozbiljno, da se obratimo za pomoć?
– Zašto se ja u ime nekoga drugog sramotim da pokažem mesto u kom živim.
Jasno nam je da ljudi, koji žive od poljoprivrede rade napolju. Rade obučeni u dukseve i jakne jer ne mogu da gledaju od najezde komaraca.
Postoje ljudi koji žele da kampuju, da odvedu svoje goste u prirodu, da svoj odmor provedu na Tamišu. A kako? Da li se neko zapita kako, kada je jedan od većih problema već godinama najezda komaraca? Tehnologija je toliko napredovala, sve je u poodmakloj fazi. Sa sobom nosimo telefone, kompjutere, koristimo sve vrste različitih olakšica.
Zar je moguće da ne postoji niko ko može na adekvatan način da reši ovo jednostavno pitanje?
A koliko znam sve ih je više.
A koliko znam prenose bolesti.
A koliko znam, želja nam je da razvijemo opštinu.
A koliko znam radimo sve da bismo sebi olakšali.
Da li je moguće da u modernom društvu jedna ovakva stvar, može da stvori ovako veliki problem.
I ne, to nije drama. Ne dramimo. Ne dramim.
Ko ne veruje, neka pokuša da sedne uveče u svom dvorištu sa gostima ili sam. Neka pokuša da sedne preko dana i na miru popije kafu u kafiću.
Pa u krajnjoj liniji, hajde ako sme neka ode i okupa se u Tamišu noću. ILI DANJU!
Ljudi, nekada smo kampovali mesecima.
Sada, osnovne radne, dnevne aktivnosti od kojih im zavisi egzistencija stočari i poljoprivrednici ne mogu da obave na miru.
Mogu, jasno je da svet može sve da istrpi, ali kada sednete na terasu u civilizaciji (namerno tako kažem), zapitate se, zašto ljudi kod mene ne mogu ovo isto?
Hvala.
J.P.