Ne znam da li je iko ikada dotakao čuvenu temu ,,velikih društava’’.
Možda i jeste, ne znam, zaista. Ali mene lično ona intrigira godinama.
Znamo svi veoma dobro onaj osećaj ispunjenosti kada se skupi veliki (može i manji) broj ljudi koji se veoma dobro poznaju, a upravo ste Vi deo svega toga.
Osećaj pripadanja jednoj naizgled organizovanoj i srećnoj ,,porodici’’.
Ta celina, uglavnom, kada se posmatra sa strane, ili kada smo njome opčinjeni funkcioniše idealno. Ne vidimo njene mane ili loše strane.
Uživamo u trenucima sreće.
Sami momenti u kojima se društvo okupi, sedne i razgovara (ne moramo ići dalje od toga), ostavljaju u nama osećaj potpunosti.
Sve tada ima smisla i sve je apsolutno savršeno. Gubi se sav spoljašnji svet i ostajemo samo u magiji prijateljstva.
Društvo uživa u provodu, smehu, muzici, ali su svi ti ljudi jedni uz druge i u teškim momentima.
A onda, jednoga dana, jedna karika pukne.
Javi se kolaps, krah… On sa sobom nosi ogromnu prazninu, većina nas, da ne kažem svi, se osećamo tužno i usamljeno.
Pre ili kasnije ta kula od karata, koja se možda i godinama gradila, često i klimala, sve svoje mane ne samo da ispolji već i obruši sama po sebi.
Odjednom padne.
I odmah zatim naiđe tišina.
Jedan po jedan član, odlazi i nikada nisam upoznala nekoga ko ne pati zbog toga.
Da, ljudi smo, skloni smo kolektivu i upravo tom načinu funkcionisanja.
Ali uzmimo u obzir različitost karaktera, odbijanje kompromisa (koje najlakše pravimo u detinjstvu). Uzmimo u obzir partnere koji ulaze u društva ne pripadajući sasvim toj celini.
Uzmimo u obzir posao, sukobe, tračeve, ljubomoru.
Kada sagledamo sve te činioce, pa i šire, jasno nam postaje da na nivou kolektivnog mi vapimo za osećajem pripadanja, ali na nivou individualnog ne umemo tome da se prilagodimo na duže staze (pod tim mislim na čitav život).
Iako imamo svest o tome, da je promena u životu neminovna, da se na našem putu uvek pojavljuju i novi ljudi, šta je to što izaziva onu užasnu teskobu i bol zbog gubitka onoga što je unapred osuđeno na propast?
Nada da smo mi izuzetak pravila?
Nostalgija za nečim što ne može da opstane samo na stubu ,,prijateljstva’’?
Jer, iako ljudi iz našeg života izađu, često i uz teške reči, ne znači da nam nisu bili prijatelji u određenim momentima.
Osećaj odbačenosti.
Svako od nas, pa makar i karika koja je pukla prva u jednom momentu se oseti usamljeno, oseti onaj bol zbog nečega što je jednom davno imalo smisla.
Uglavnom su to trenuci kada sve stane, kada život baci na nas različite muke i probleme.
Onda smo u stanju da kažemo: ,,sada se vidi ko su mi prijatelji.’’ Ili: ,,sada nemam nikoga.’’ nesvesni činjenice da možemo da se oslonimo samo i jedino na sebe.
Posle opšteg raspada slede analize, šta je pošlo naopako, ko je kriv, i ko ne ume da oprosti, ali uglavnom je kasno. Mrvice na putu su pojele ptice i ne može se nazad.
Činjenica je da ljudi često ne nauče kako dalje od te nostalgije, jer ništa nije gore od osećaja izdaje.
Ali zar vremenom magla ne padne na ta lica i uspomene?
Ostane jedan osećaj melanholije ali i ispunjenosti zbog spoznaje da je jednom davno postojalo nešto što je imalo smisla. Tada, u tom momentu.
I da nam za osećaj potpunosti zapravo nije potreban kolektiv.
Već mi sami.
Ali moramo priznati, zaista moramo, da je osećaj potpune ispunjenosti u nama, onaj osećaj kada ne mislimo ni o čemu, već jednostavno uživamo, upravo taj osećaj kada smo u grupi ljudi sa kojima nam je dobro.
I to su oni momenti, koji poput pijanih iz ogledala vrište: ,,Kako je meni dobro!’’
Zbog te sreće boli, kada se osetimo ružno zbog odbacivanja, guranja, izbegavanja i konačnog raspada kada svako krene svojim putem.
Jer šta može izazvati tugu više od činjenice da se nikada više neće vratiti ono što je u nama izazivalo dečiju sreću?
Zaista, pre ili kasnije, svi prođemo kroz to.
Ali takođe, uvek, svako od nas dobije onog nekog pravog, doživotnog prijatelja.
I to je ono zbog čega vredi nastaviti.
J.P.