OD REALIZMA, DO PERFORMANSA
– Iz Izveštaja selektorke 60. Sterijinog pozorja, Marine Milivojević Mađarev –
Selekcija nacionalne drame i pozorišta
“Providenca”. Stevan Koprivica i Egon Savin napravili su uspešan spoj motiva i likova iz Čehovljeve drame Ujka Vanja i mediteranske melanholije. Odavno nismo imali prilike da gledamo predstavu koja slika imploziju ljudskih osećanja. Junaci Providence međusobno se iscrpljuju u ljubavnim mnogouglovima, nesvesni aviona koji nadleće i koji nagoveštava novo, surovije vreme. Reč je o pravoj pozorišnoj studiji osećanja ljubavi koja pokazuje da je ljubav kompleksno osećanje koje ima svoje svetle, ali i tamne valere. U pozorišnom smislu Providenca je rađena u najboljem izdanju dramskog teatra – psihološki utemeljeni likovi i suptilno vođena radnja.
“Zmajeubice”, drama Milene Marković poetično govori o zanosu i stradanju mladosti u brutalnom kapitalističkom svetu. Dok gledamo Zmajeubice postaje nam savim jasno kako glad zaživotom, priznanjem i znanjem, udruženi sa poniženjem siromaštva dovode do toga da mlad čovek posegne za revolverom. Zmajeubice nam pomažu da povučemo paralelu između Sarajeva kakvo je bilo pre 101 godinu i nas ovde i danas i da se zapitamo da li svet koji se temelji na ultimativnom bogaćenju bogatih i sve većem siromašenju siromašnih ne sprema sebi novog Gavrila Principa. Da li će nove generacije, kada uvide da im društvo ne daje realnu šansu za rast i razvoj, odlučiti da taj svet dignu u vazduh?
“Život stoji, život ide dalje” je predstava koja govori o sudbini glumaca u uslovima primene tržišne ekonomije u domenu kulture. Šta se dešava kada pozorišna predstava postane projekat, a dobijanje novca za projekat i opravdavanje projekta postanu važniji od same umetnosti? Predstava je rađena u duhu verbatim pozorišta sa željom da publiku podstakne na razmišljanje da li je upotreba dokumentarne građe dovoljan dokaz o istinitosti i angažovanosti ili i dokumentarna građa može da bude predmet manipulacije i zloupotrebe.
Predstava “Doktor Nušić” dosledno prebacuje Nušićevo delo u savremeni društveni kontekst koristeći principe brehtovskog pozorišta. Gledajući Nušićevo delo kroz nov, mnogo tamniji okvir, dobijamo uvid u duboku vezu između našeg i Nušićevog vremena. Iako unosi velike izmene u sam tekst, Kokan Mladenović ostaje veran glavnoj vrednosti Nušićevog dela – satiri i slikanju naravi. Ova predstava je značajna i stoga što pokazuje da koprodukcijski rad u pozorištu može dati relevantne umetničke rezultate, te da glumci koje smo do sada gledali pre svega u dramskim ulogama mogu uspešno da igraju čitav niz pozorišnih žanrova.
“Mister Dolar”.Navikli smo da na Nušića gledamo kao na veselog i blagonaklonog kritičara palanačkog mentaliteta. Međutim, ove sezone srpski teatar pokazao nam je mnogo mračnije i ubojitije Nušićevo lice u kome možemo da sagledamo tamnu stranu naše sadašnjosti. Reprezentativni primer novog tumačenja Nušićevog dela upravo je predstava Mister Dolar. Rediteljka Snežana Trišić je Nušićevo delo stavila u savremeni kontekst i postavila pitanje gde se i oko čega okuplja današnja samozvana društvena elita i ko su njeni članovi te kako su oni došli na pozicije na kojima ih pronalazimo u Nušićevom komadu. Reč je o uzbudljivoj, dinamičnoj i razotkrivajućoj komediji kojoj poseban šarm i snagu daju brehtovski songovi.
“Urnebesna tragedija” je komad koji govori o sukobima u porodici koju čine bivši komunisti i pripadnici građanske opcije. Kolateralna žrtva porodičnih sukoba je dvanaestogodišnji sin Neven koji kraj komada dočekuje sa dubokom krizom identiteta. Od trenutka kada je napisan komad do danas proteklo je dvadeset i više godina i mnogo toga se i u nama i oko nas promenilo. Svađe tzv. komunista i tzv. građana s kraja osamdesetih sada su samo sećanje na put sazrevanja našeg društva i zato je Neven u ovoj predstavi dečak koji se priseća detinjstva i stavlja tačku na nekadašnje sukobe. Reditelj Veljko Mićunović je komad delikatno pomerio ka crnogorskom mentalitetu ne ugrožavajući strukturu dela i lepotu jezika. Ova predstava je značajna zato što Urnebesnu tragediju vraća u pozorišni život kroz novo i sveže čitanje.
Postavka komada “Kazimir i Karolina” je odličan repertoarski potez Ateljea 212. Ovo delo Edena fon Horvata objedinjuje čitav niz pitanja koja tište savremeno društvo: Šta se dogodi sa običnim čovekom kada ostane bez posla? Može li ljubav da preživi bez novca? Šta se događa sa društvom u kome su pojedinci sabijeni u obespravljenu masu? U postavci Snežane Trišić replike Edena fon Horvata o vezi socijalne i moralne bede udaraju kao maljem u svest publike. Tom efektu u velikoj meri doprinosi izvrsna igra glumaca, funkcionalna scenografija i muzika koja predstavi daje posebnu snagu čineći je istovremeno zabavnom, uzbudljivom i uznemirujućom.
Zlatko Paković je Ibzenov komad “Neprijatelj naroda” analizirao kroz ideološko- estetsku prizmu Brehtovih poučnih komada želeći da povuče paralelu između Brehtovog i Ibzenovog aktivizma i da ih dovede u kontekst savremenog srpskog društva. U ovom pozorišnom eksperimentu fokus je na završnici Ibzenovog komada, odnosno na posledicama koje snosi junak (i njegova porodica) kada odluči da se suprotstavi ličnim interesima moćnika i javnom mnjenju kapitalističkog društva. Način na koji je vođena predstava potvrđuje da Paković veoma dobro poznaje i idejni koncept Ibzena kao najznačajnijeg predstavnika kritički nastrojenog građanskog teatra i idejni koncept Brehta kao kritičara građanskog teatra. Predstava podstiče publiku da razmišlja o svom društvu i koliko je i sama u svakodnevnom životu deo neoliberalne većine. Analiza Ibzenovog dela završava pitanjem šta se dogodilo sa pobunjenikom i njegovom porodicom, te kako oni mogu da prežive lišeni sredstava za život. Tu dolazimo do paralele sa životom nesnađenih u srpskom tranzicijskom društvu. Međutim, predstava se ne završava u mračnim tonovima već upućuje na zaključak da izlaz iz nevolja postoji i da smo mi ti koje smo čekali da reše naše probleme. Sterijino pozorje oduvek je imalo razumevanja za uspešno realizovane pozorišne eksperimente. Ovo predavanje-performans, pozorišni oblik koji je sve zastupljeniji u evropskom teatru, nastavlja pozitivnu tradiciju festivala.
“Dok nas smrt ne razdvoji” je predstava koja govori govori o sporom, tegobnom i ponižavajućem umiranju Blanke (Anita Mančić) koja svoje poslednje dane provodi prikovana za krevet uz svoju pomajku Ljubić (Jasna Đuričić) koja je isto tako teško bolesna i vezana za krevet. Jasna i Anita igraju fantastično i realistično ove dve beketovske pojave. Njihova patnja je realna, one umeju da dočaraju grozotu bolesti i slabosti, fizičku bol koja unižava čoveka i izjeda međuljudske odnose i da nakon duge i iscrpljujuće bolesti ljubav ne umire ali se sve više guši. Predstava je divna psihološka studija različitih odnosa: porodičnih i bračnih, odraslih prema mladima, zdravih prema bolesnima, bolesnih prema bolesti i bolesnima, života prema pozorištu. Predstava je, sticajem okolnosti, a ničijom posebnom krivicom, propuštena u prethodnom selekcionom krugu, ali publika je svakako mora videti na ovogodišnjem festivalu.
Navodi se u Izveštaju selektorke festivala.
Radovan Zubac