Poseta selu Jaši Tomić

Istorija mesta počinje još u 14. veku kada je naselje nosilo latinsko ime koje je označavalo mesto prelaska reke. Kroz Austro-Ugarsku i Rumuniju naselje je 1924. godine postalo deo teritorije Srbije zahvaljujući Jaši Tomiću po kome je i dobilo sadašnje ime.

Izrazito multietnička sredina čije je stanovništvo posle II svetskog rata činilo preko 20, a sada oko 15 različitih etničkih grupa i danas neguje otvorenost za različitosti, saradnju i zajednički život.

Jaša Tomić i njeni meštani su nam omogućili da provedemo jedan divan vikend zajedno, uživamo u druženju i prirodi. Kulturno-istorijski razvoj mesta i njegove tekovine koje se i sada neguju su nas potpuno oduševile. Iako su nam profesije u različitim oblastima od prava i ekonomije, preko  filozofije i psihologije do biologije i medicine, svima nam je bilo interesantno i iznenađujuće ono što smo čuli i videli. Srdačnost i predusretljivost meštana su dodatno omogućile da naš doživljaj dobije svoju neverovatnu punoću i lepotu koju ćemo pokušati da predstavimo kroz priču u slikama.

Stigli smo, malo se odmorili od puta,  počeli da se krećemo van dvorišta i ispitujemo gospodina Jareta za informacije o selu.

Naravno, nema boljeg načina da se opustiš i polako uđeš u prijatnu jašinsku atmosferu nego da se prošetaš do Dolme i Motela. U toku vikenda smo se vraćali da istražujemo i upijamo mir drveća i livada koje se nalaze duž Dolme.

 

 

 

 

 

 

Potražili smo i neka od mesta za kampovanje, kupanje i uživanje u smirujućem toku Tamiša. Šetnja do njih je bila jednako lepa kao i sama mesta do kojih smo došli.

Jedan od vizuelnih i kulturnih simbola mesta je katolička crkva. Izgrađena početkom 20. veka, kao katedrala, viskoka 64 metara, sa trokrakom osnovom čiji je svaki krak dugačak preko 30 metara. U Evropi su izgrađene još dve identične građevine, jedna u Rumuniji i jedna u Francuskoj. Jednako jak utisak ostavlja iz blizine, daljine, kao i iznutra. Crkva je imala i svoje orgulje, što je za Srbiju izuzetna retkost i ukazuje na njen veliki značaj za tadašnju katoličku zajednicu.

 

 

 

 

 

 

A onda pravoslavna crkva, izgrađena oko 1750. godine, sa veoma specifičnom i neobičnom arhitekturom koja predstavlja presek istočnih i zapadnih hrišćanskih hramova. Predivno uređeno dvorište, sređena fasada, autentične ikone, freske i ikonostas. Naši poznati slikari Stevan Aleksić i Vasa Pomorišac, koji je rodom bio upravo iz Jaše, učestvovali su svojim delima u oslikavanju. U crkvi se čuva i rukopis autora Žefarevića koji je pisan oko 1600. godine. Sveštenik Miladin odgovoran za odžavanje crkve i vođenje službe, nas je potpuno zasenio svojom posvećenošću, kao i predanim istraživanjem kulture, istorije, arhitekture i umetnosti vezane za sam hram i mesto.

Intimno i puno lepih detalja. Slike daju samo delić naše atmosfere u poseti ove izuzetne crkve i kulturno-istorijskog spomenika.

 

 

 

 

 

 

 

Zatim u pozorište, sa našim vodičem Stevom kome se zahvaljujemo što je sve vreme bio uz nas dok smo obilazili Jašu i strpljivo odgovarao na sva pitanja koja smo imali. Ne znamo da li je zanimljivije to što pozorište u kontinuitetu radi od 1893. godine uključujući i ratno vreme ili što je osnivač Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i prvi direktor Narodnog pozorišta u Beogradu, Jovan Đorđević, nastupao sa svojom trupom u Jaši davne 1868 godine? Možda je ipak interesantnije što je i dalje aktivna amaterska trupa koja minimum jednom godišnje sprema novu predstavu i organizuje festival amaterskih pozorišta Fetru? Na kraju, u taj niz činjenica koje svedoče o kulturnoj tradiciji mesta, moramo da uključimo i to da se u zgradi pozorišta nalazi soba sa ličnim i umetničkim stvarima Arsena Diklića, pisca i scenariste, kao i doktora Borislava Jankulova osnivača Pančevačkog muzeja po kome je i nazvan Kulturno-umetnički centar Jaše Tomić.  Trenutno je postavljena i izložba slika naive na staklu, umetnika  Marka Pantelića. Fenomenalno.

 

 

 

 

 

U selu još uvek postoji mogućnost da sednete u čeze, provozate se Jašom ili odete do granice. Tu su i stare stražarske kule, ali i otvoreni granični prelaz ka Rumuniji i Temišvaru koji je udaljen oko 40km.

 

 

 

 

 

 

 

U obilasku smo posetili i otvoreno igralište sa terenima za fudbal, rukomet, odbojku i košarku. Videli smo i stadion Radničkog osnovanog 1911. godine, kao i halu u kojoj igra rukometni klub Radnički osnovan 1955. godine. U sklopu hale se nalazi i sala za kuglanje, a odmah pored osnovna škola i predivni park u samom centru sela.

 

 

 

 

 

 

 

U pauzama od aktivnosti, bili smo u kući Mladenovića koja je bila naš privremeni dom. Naravno, na prvom mestu morali smo da se nahranimo i usput malo zabavimo.

 

 

 

Ostatak vremena smo uživali i igrali društvene igre, neko je bio baš srećan, a po neko se malo i ljutio J  Na kraju smo nazdravljali u ime predivnog zajedničkog iskustva i želje da dođemo ponovo.

 

 

 

 

 

 

 

Kroz sve što je nas dvadesetak prošlo tog vikenda, našli smo poseban prostor nežnosti i ljubavi sa svojim partnerima, novim i starim prijateljima.

Hvala Jaši i svima koji su bili sa nama ovog vikenda. Vidimo se uskoro da ponovo zajedno uživamo.