POZORIŠTA MOSKVE

Svratište gde je lepo i gde si svoj
Rusi su definitivno poseban narod. Oni kao da ne žive, već se neprestano sećaju. Šta god da rade, o bilo čemu da govore ili pišu, to uvek liči na uspomene. Zbog toga ne treba ni da čudi što se osećaj, te ruske melanholije – srceparajućih uspomena, oseća na svakom koraku bez obzira na starosnu dob vašeg sagovornika. Evropljanima koje put nanese u ovu veliku i lepu zemlju, a koji su poodavno taj osećaj izgubili – kod kojih su se takva osećanja u dobroj meri okamenila, sve to biva potpuno strano. Jednom rečju oni se ne snalaze baš najbolje u tom kovitlacu emocija koje su sastavni deo života od Smolenska do Vladivostoka. U ovoj zemlji sve se menja ali taj, rekao bih i čudan i očaravajući vez ljudskog ponašanja ostaje uvek isti. To je crta po kojoj se Ruski narod prepoznaje. To se najbolje i u isto vreme najupečatljivije oseti kada sa Rusima razgovarate o umetnosti. Kada sam svojevremeno, boraveći u Moskvi, pisao mini – reportažu o pozorištima Moskve imao sam priliku da to osetim. Imao sam različite sagovornike, ali osećaj koji su oni na mene ostavljali je uvek bio isti. Meni lično to nije smetalo. Naprotiv, prijalo mi je.

Sad, posle toliko vremena kad god se setim te priče o moskovskim pozorištima uvek mi na um pada rečenica iz romana „Ana Karenjina“ – „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.“ Tako vam je i sa pozorištima Moskve. Svako od njih liči jedno na drugo, a opet su toliko različita. Jedan moj poznanik sa kojim sam radio u Moskvi, kojem umetnost i njeno poimanje nisu baš bliski, sve je sagledavao i stavljao u odnos apcise i ordinate. Po njemu se ceo život, emocije, ljubav, mogu staviti između te dve linije. Često puta je umeo da kaže: „To je bar prosto i jednostavno!“ Siguran sam da ima još takvih ljudi, ali oni koji dođu u Moskvu i osete ovde dah umetnosti shvatiće da je takvo mišljenje velika zabluda, neoprostiv greh naspram života, jer u njemu važe sasvim druga pravila – važe pravila „Društva mrtvih pesnika“. Zašto sam to napisao? Zato što ta pravila „čuvstvovanja“ umetnosti oslikavaju pravo stanje u pozorištima Moskve. I upravo je to ono što je zajedničko za sva pozorišta koja rade ne samo u Moskvi već, usudio bih se reći, u celoj Rusiji. Svako od tih pozorišta je imao različitu istoriju, svako od njih je preživljavao svoje „Scile i Haridbe“ i svako od njih je imao trenutke prolaska kroz svoj „Danteov pakao“. Ali povrh svega toga, moskovska pozorišta su uspela da se očuvaju, uspela su da budu to što trebaju da budu – „Najgeniozniji kompromis čoveka sa samim sobom.“ U koje god da sam pozorište ušao, osećao sam ono što se zove pozitivna energija. Osećao sam neverovatnu količinu topline, čak toliko da mi je na momente bilo neprijatno, jer sam to po neki put, primao kao neko strano telo. Sistem vaspitavanja i odrastanja je činio svoje. S druge strane, kad god sam iz nekog pozorišta izlazio imao sam neverovatnu potrebu da se u njega što pre vratim. Deluje čudno, ali istinito.

Po povratku iz Moskve često sam sebi postavljao pitanje – zašto je to tako bilo? Odgovor do kojeg sam u tom traganju došao je bio vrlo jednostavan, ljudski. Svi ti ljudi koje sam prilikom posete pozorištima upoznavao, koji su sebe nazivali drugovima, bez obzira da li su bili reditelji, glumci, kasiri, upravnici, bibliotekari, portiri, obični scenski radnici – svi oni su svoj posao radili iz ljubavi prema pozorištu, prema umetnosti. Svako na svoj način, ali iskreno. Da, nama ovde deluje sada možda smešno tako šta, ali ta ljubav koju su oni darivali zračila je toplinom. Vrlo jednostavno i prosto. S druge strane narod ove zemlje ume to da ceni. Samo jedan mali, mada zapravo veliki primer. Sećam se da kada je marta meseca 2007. godine umro veliki glumac Mihail Aleksandovič Uljanov, malo je reći da je cela Rusija žalila – to je bilo više od žalosti zbog gubitka takvog glumca. Redovi koje sam sretao a u kojima su stajali „obični ljudi“ koji su čekali da odaju poslednju počast jednom od „Braće Karamazov“ bili su kilometarski, kao da su svi čekali da ponovo čuju legendarni monolog o lepoti najstarijeg Karamazova: „Lepota je strašna, užasna stvar! Strašna zato što se ne može definisati…Ne mogu podneti što neki uzvišena srca i uma počinju sa idealom Madone a završavaju sa idealom Sodome. Još je strašnije ko sa idealom Sodome u duši ne odriče ideal Madone…Što mu izgleda sramota, srcu je prava lepota…“ Nepregledna je, zaista, bila kolona u kojoj su podjednako stajali i mladi i stari, i muškarci i žene. Gde smo mi u toj priči?

Nakon svih ovih godina spreman sam reći da u moskovskim pozorištima ne važi pravilo iz „Idiota“. Ljubitelji pozorišne umetnosti u Moskvi, povrh svega, ne vole laži na sceni. Ne vole, mada im se pokušavaju prodati, jeftine trikove. Oni na sceni traže istinu i samo istinu, bez obzira na žanr, epohu, bez obzira da li se radi o klasičnim ili savremenim dramskim tekstovima. Zbog toga se u moskovskim pozorištima podjednako uspešno igraju, i gledani su isto tako podjednako i Šekspir i Čehov, i Gorki i Šiler, i Majakovski i Bomarše, i Bulgakov i Šeridan, i Molijer i Turgenjev, i Šefer i Galin, i Euripid i Dostojevski, i Breht i Ostorvski, i Sofokle i Solženjicin, i Striberg i Gogolj, i Ibzen i Kuper, i Ludvig i Leonov, i Ejkborn i Razumovska, i Vajs i Koljada… mnogi, mnogi nebrojeno mnogi drugi. Jednom rečju, sve ono što ima umetničku vrednost, sve ono što može čovekovu dušu da oplemeni, poduči, ovde je gledano, ovde je uvek dobro došlo. Pozorišna etika i estetika u moskovskim pozorištima su tesno povezani. Zbog toga, kada posle svega govorim o moskovskim pozorištima, iz iskustva mogu reći da bi mi se ono osobeno „čiča Gorioovsko“ traganje isplatilo – potrebno je bilo samo da jedan elemanat unesem u moskovska pozorišta, a to je ljubav prema pozorišnoj umetnosti. Kad god sam taj elemenat uneo nisam trebao da brinem, pozorište mi je vazda trostruko vraćalo a ja sam se osećao neviđeno prijatno i zadovoljno.

I sada posle svega u glavi mi jednako odzvanja jedna rečenica koju mi je jedan moj poznanik Rus, posle dugosatnih naših razgovora rekao: „Kada počne ono besciljno lutanje, ona jezovita odvojenost od života, ja pobegnem u jedno malo svratište, gde mi je lepo i gde sam svoj. Odem u pozorište.“

Piše: Radovan Zubac