PRIČA O TRI MOSTA
Suzama popločan put sreće
U vreme nakon što Mehmed Paša Sokolović, veliki vezir i vojskovođa osvoji Banat, vredne ruke neimara sazidaše, za tadašnje potrebe, tri mosta, koji po svom arhitektonskom rešenju liče jedan na drugi poput trojki. Mostove carski neimari sagradiše u tri različita mesta koja su u vreme kada su zidani pripadala jednoj državi, moćnom i velikom Otomanskom carstvu. Ti mostovi, evo i dan-danas, posle više od tri veka, stoje kao nemi ali pouzdani svedoci svih događaja što se desiše kroz vekove na ovim nemirnim i pustohvatnim prostorima. Jedan most je sazidan u mestu Fenj, koje se danas nalazi u Rumuniji, dok se ostala dva nalaze u Srbiji, u mestima Jaša Tomić i Šurjan. Mostove u Fenju i Jaši Tomiću, sem što su po svom građevinskom rešenju isti, spaja još jedna stvar, a to je činjenica da su podignuti na jednom istom kanalu, koji nosi malo neobično ime – zove se Jer. Taj kanal, i onda i sada, poput umiljatog mačeta lenjo krivuda, pitomim i oku milim banatskim prostranstvom, ne poznajući granice koje ljudi davno postaviše. S druge strane treći most koji se nalazi u Šurjanu podignut je na jednom drugom kanalu koji je, isto tako, poput Jera, pričao neke svoje priče o ljudima i događjima koje je voda svojim čas mirnim čas burnim talasima urezivala u njegove trošne i porozne obale.
Ta tri mosta nisu velika, svaki od njih dug je jedva nekih dvadesetak metara, ali se njihove prave dimenzije ipak najbolje mogu utvrditi korakom, kada čovek hodajući po njima oseti svu neprolaznost vremena. To osećanje ove mostove čini i dužim i većim no što oni zapravo jesu. Obale koje ovi mostovi spajaju su male, ali obale vekova kroz koje se oni svojim malim lukovima protežu su velike. Ipak, interesantnost ove tri građevine nije samo u njihovoj vremešnosti. Postoji još nešto, još interesantnije, što čoveku budi znatiželju kad su ovi mostovi u pitanju. S obzirom na svu njihovu jednostavnost, ono što je uvek bilo interesantno u vezi njih jeste pitanje: Kako je moguće da ti mostovi toliko liče jedan na drugi? Naime, izgledaju kao da su prosto preslikani. Ovo pitanje još više čoveku ne da mira ako se zna da ljudi koji zidaju mostove ne vole da ponavljaju ono što su već negde napravili. Svaki most, koliki god on bio, priča je za sebe, rešenje za sebe, svaki biva satkan od posebnog spoja pameti i znoja. Pisanog traga o tome zašto su mostovi u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu isti – nema. Međutim, ono što postoji i što je opstalo sve do danas jeste legenda o ta tri mosta. Ja sam tu legendu tek onomad čuo i veoma je interesantna, a možda se sem te njene kaže u njoj krije i odgovor na gore postavljeno pitanje. Možda?
Legenda glasi ovako: Jednom prilikom kada je beglerbeg Temišvarskog elajeta, idući iz Temišvara u redovnu vizitu sandžacima koji su pripadali ovom pašaluku prolazio ovim područjem, on primeti, u času kada je došao do Jaše Tomića (tadašnjeg Modoša), kako ne postoji siguran način da se na tom mestu pređe preko velikog kanala – današnjeg Jera – sem preko inprovizovanih drvenih prelaza, koji su bili i nestabilni i nesigurni. Nemala pratnja koja je išla uz beglerbega saopšti mu tom prilikom da je takva situacija primetna na skoro celoj dužini tog velikog kanala. Po dolasku u Segedinski sandžak, koji je imao upravu nad tim delom teritorije, beglerbeg naredi da se na tom kanalu podignu dva mosta, a da tačno mesto gde će oni biti sagrađeni odrede carski neimari. Odluku o gradnji mostova beglerbeg je saopštio za večerom, koja je bila priređena u njegovu čast. Nakon večere, ćehaja beglerbega, koji je bio u njegovoj pratnji, posavetova ga da bi, s obzirom na to da ovde živi dosta Srba, bilo dobro da se sagrade tri mosta umesto dva. Uporište u tom predlogu ćehaja nađe u priči o „svetom trojstvu“, koja je u ono vreme imala vidnog uticaja na stanje duha ovdašnjeg stanovništva. „Korist bi bila obostrana. Valja raju držat mirnom!“ – mudro je na kraju zaključio ćehaja. Nakon kraćeg razmišljanja beglerbeg, koji je inače bio prijemčiv spram laskanja, prihvati predlog i izmeni svoju odluku. Umesto dva imalo se sazidati tri mosta, koja su morala biti ista. Carski neimari se tada baciše na posao. Tražili su, saglasno odluci beglerbega, prava mesta na kojima će mostove podići. Nakon obilaska područja odlučiše da mostove podignu u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu, s obrazloženjem da kroz ta mesta prolaze carski drumovi, te da bi iz tog razloga mostove upravo tu trebalo sazidati. Odluka im je bila prihvaćena i radovi su otpočeli. Sva tri mosta su počela da se grade u isto vreme. Svi su očekivali, a naročito beglerbeg, da će gradnja biti brzo završena. Međutim, stvari se na terenu nisu tako odvijale. Svake večeri bi nadolazio veliki talas koji bi porušio sve ono što su neimari u toku dana sazidali. Niko nije znao odakle taj talas dolazi, niti šta je po sredi. Prvo bi se čulo jako hujanje, a potom bi nastupio strašan prasak koji je na građevini ostavljao pustoš. Neimari nisu mogli dalje. O tom je obavešten i sam beglerbeg u Temišvaru, koji je zbog svega bio veoma ljut. Otpuštao je zidare, zatvarao ih i proganjao, jer je mislio da je to jedna velika laž i sabotaža uperena ne samo protiv njega, već i protiv samog sultana u Carigradu. Međutim, gradnja nije napredovala ni za pedalj. Uvek isto i uvek iznova. Bespomoćnost obuze beglerbega, jer je ovom čudnom pojavom i njegovo ime bilo dovedeno u pitanje na carskom dvoru. Rešenja kao da nije bilo. Ali, jedne večeri, dok je ležao u svom krevetu razmišljajući šta da radi, u sobi se pojavi blještava svetlost. Beglerbeg je mislio da počinje da gubi razum. Međutim, svetlost je i dalje bila u sobi, da bi se u jednom trenutku iz nje začuo glas: „Ako misliš da ta tri mosta završiš, potrebno je da uradiš sledeće. Treba da u ta tri mosta uzidaš suze nesrećne ljubavi!“ – reče mu glas. Beglerbeg je zbunjeno progovorio: „Kako nesrećne ljubavi? Kako se suze mogu uzidati?“ Na to beglerbegovo pitanje glas iz svetlosti nastavi: „U ta tri mesta u kojima zidaš mostove postoje tri devojke koje boluju od neizlečive boljke, boluju od iskrene nesrećne ljubavi. Te devojke ćeš pronaći tako što će njihove suze na ruci čoveka ostaviti trag crvene ruže. Te suze koje devojke proliju pokupi u zlatne pehare obložene sedefom i uzidaj ih u mostove. Mesto gde će ti pehari biti uzidani moraju da znaju samo glavni majstori na tim mostovima i niko više. Jedino ćeš tako mostove završiti.“ Reče glas i nestade zajedno sa svetlošću. Beglerbeg ni časa nije časio, već je odmah, ne dočekavši zoru, u Fenj, Jašu Tomić i Šurjan poslao svoje izaslanike da pronađu te nesrećne devojke. Izaslanici su krenuli, ali sa osećanjem da niti znaju šta traže, niti hoće li to naći. Kad su došli u mesta gde ih je beglerbeg odaslao, izaslanici su krenuli u potragu za nesrećnim devojkama. Ali, kako to i biva, nesrećna ljubav se ne vidi, ona se oseća. Posle bezbroj neuspešnih pokušaja da pronađu ono za šta ih je beglerbeg poslao, izaslanike je obuzeo osećaj straha i očaja. Svaki od njih je znao da ih čeka surova smrt ako se vrate neobavljena posla. Oreol nesreće se nadvio nad njihovim glavama. I upravo tada ispred tri beglerbegova izaslanika u mestima gde su bili pojaviše se tri devojke. Svaka od njih je svom izaslaniku rekla da je ona ta devojka koju oni traže. Izaslanici nisu verovali. Svaka devojka je uzela ruku izaslanika koji je sedeo ispred nje i na nju kanula suzu koja joj je potekla iz oka. I gle čuda – na ruci svakog od njih je zaiskrila crvena ruža! Izaslanici kad to videše uzeše iz torbe zlatne pehare koje ponesoše sa sobom i postaviše ga svaki ispred svoje devojke. Dok su devojke pričale, svaka drugačiju, ali iskrenu priču o nesrećnoj ljubavi, suze su poput nepresušnih potoka kvasile njihova lepa lica i punile pehare obložene sedefima. Pehari su se suzama napunili, a devojke su, nakon ispričane priče, poput proletnje izmaglice nestale. Legenda dalje kaže da se sve to dogodilo uoči Velike gospojine i da su izaslanici pehare predali glavnim majstorima, koji su ih odmah uzidali u mostove, nakon čega se veliki talas više nije pojavljivao. Mostovi su bili završeni. Beglerbeg je napokon odahnuo. Devojke koje su svoje suze i svoju ljubav uzidale u mostove u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu su nedugo zatim umrle. Glavni majstori koji su jedino znali gde su pehari u mostovima uzidani izgubiše i vid i sluh, a izaslanici koje je beglerbeg poslao da pronađu nesrećne devojke nikada se nisu vratili svojim najmilijima. Danas, po ovoj legendi, postoji verovanje da će se u noći Velike gospojine svima onima koji su nesrećni u ljubavi kada izađu čistoga srca na jedan od ova tri mosta i požele svoju želju njihova želja i ispuniti. Čistota srca svakom ko stupi u to vreme na jedan od ova tri mosta otvara vrata da kada pogleda u nebo vidi na njemu od mlečnih zvezda satkan lik devojke čije su suze u taj most uzidane. Biće da i po ovoj legendi sreća dolazi preko nesreće. Da bi neko bio srećan, čini se, neko drugi mora pre toga svojom nesrećom da poploča put te sreće. Žrtvovanje!
Mostovi u Fenju, Jaši Tomiću i Šurjanu stoje. Oni se mogu i videti i opipati. Njihovo postojanje nije sporno. S druge strane legenda koja je vezana za ova tri mosta živi svih ovih vekova. Koliko je ova legenda tačna to niko sa sigurnošću ne može da kaže. Možda se odgovor na to pitanje krije u nama. Možda ćemo do odgovora na to pitanje doći ako u noći Velike gospojine čista srca dođemo na jedan od ova tri mosta. Možda ćemo tada na nebu videti lik devojke koja je svojim suzama popločala put našoj sreći. Možda?
Radovan Zubac