Pozivamo sve koji su mogućnosti da se pridruže promociji knjige pesama, mlade autorke Andree Beate Bicok u Kulturnom centru Kikinde, 11. novembra 2014. godine u 19h.
Andrea Beata Bicok je rođena 1987. godine u Kikindi. Diplomirala je i masterirala na odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Dobitnica je Brankove nagrade Matice srpske i nagrade Stražilovo za zbirku, prvenac, Naseljavanje praznine. Piše poeziju, prozu, književnu kritiku i oglede. Živi u Ostojićevu, a kao profesor zaposlena je u gimnaziji u Senti.
Naziv zbirke pesama je, kako je već rečeno, Naseljavanje praznine, u kojoj možemo osetiti bol kao pokazatelj žara u ljudskoj prirodi i teret koji svako od nas ko oseća nosi na svojim leđima.
Autorka u svojim pesmama, kako na savremen, tako i na tradicionalan način piše o spajanju prirode i čoveka, ali i o njihovoj destrukciji i uticaju na stanje psihe. Takođe piše o bolu, samoći, razaranju i svemu što izaziva jedno otuđenje savremenog doba.
U njenim pesmama možemo pronaći kako sebe, tako i svet, zemljinu koru (njenu istinitost u ružnoći i lepoti) , moć ljubavi, podrške i patnje.
Sve ovo, ali i više možete čuti sutra od autorke i njenih gostiju.
Ukoliko ste u mogućnosti dođite, nećete se pokajati.
Podržimo mlade pesnike, budimo na pravoj strani istorije.
Izdvajamo pesmu iz zbirke
Andrea Beata Bicok
Nepostojanje
Ovde sam,
Ali me ne možete naći.
Vi živi ne vidite mrtve,
osim sveta ništa ne vidite.
Ovde sam,
ali me ne možete voleti.
Mrtvi nemaju telo,
a vi, osim njega,
ništa drugo ne volite.
Ovde sam,
ali me ne možete razumeti.
Mrtvi govore šapatom duše,
a vi osim buke života,
ništa drugo ne čujete.
Ovde sam,
ali me nema.
Nema me, jer
ne umete:
koračati sa mnom
kroz šumu veličanstveno
kao po trgovima
govoriti sa mnom
tajanstvenoj reci
umiljato
kao poznatim prolaznicima
plakati sa mnom
nevidljivim jecajem
kada se svi smeju grohotom.
Ne umete nerazumevanje
moga bića
sprečiti da postane
nož kritike
zariven duboko
u srce ožiljaka.
Ne umete sujetu
ostaviti kraj puta
kojim koračate
uz mene.
Ne umete ići
pogleda uperenog gore,
ka plavom,
a videti zeleno.
Ne umete svod voleti
bezuslovno
ako moja ruka nije
u vašoj.
Zato,
ovde sam,
ali me nema!
J.P.