Nešto razmišljam danas.
„Kako je dobro videti te opet.“
Društvo.
Svi smo imali drugove, prijatelje, svi smo imali, da, imamo ih i sada, ali…
Sećam se nekih starih dana.
Selo je imalo nekoliko kafića, diskoteku (mesta za izlazak).
Ljudi su se družili.
Gde god si ušao, imao si priliku da vidiš grupe ljudi koje sede za stolovima?
Ma da, ali imao si priliku da vidiš i ljude koji igraju.
Danas izađem nekad, pogledam ljude, prođem i svi sede, gledaju u telefone ili šta znam… diskonektovani od stvarnog života.
Piju piće, progovore po neku reč i nastave da žive u virtuelnom svetu.
Pokušam onda da oživim sebi nekadašnju atmosferu.
Čisto onako. Da bih sebe odmorila.
I u glavi mi se zavrte ona velika društva, zavrte mi se neke pesme.
Svako društvo ima neke svoje, posebne, zar ne? To su one pesme koje kada čujemo osetimo neku vrstu nostalgije, tuge, sreće. Uskomešana osećanja.
Pamtim recimo, Tomu Zdravkovića.
Oživljavam trenutak kada pevam na mikrofonu njegovu pesmu „Danka“,
pamtim, ljude koji doslovno igraju po stolovima, dim, uskomešanu energiju, veselje.
Muzika koja je povezivala ljude nekako je nestala, iščezla, zajedno sa tim prisnim druženjem. Ljudi su zapali u kolektivnu depresiju i samim tim prestali da žive realnim životom.
Ljudi se skupljaju, koliko mi se čini samo nekim povodom, vesele se samo s razlogom, druže se na festivalima.
Gde je nestala i kako se izgubila prisnost?
Gde su nestala ona nekadašnja nasmejana lica, energična, vesela?
Da li je neophodan razlog da bi se ljudi okupili?
Svet je postao prenaseljena košnica u kojoj svako živi u velikoj zajednici, ali sasvim sam.
„Dotak’o sam, dno života?“
Veliki pozdrav.
Zapevajmo nekada i bez razloga jer
„sve je u životu prolazno moj druže“.
Može to da bude i sasvim druga vrsta muzike. Vi birate.
Veliki pozdrav svima koji znaju o čemu pričam.
Živeli.
J. P.