Ispred škole stoje dva kicoša, dva derana. Sa školskim torbama, ogromnim. Nešto razgovaraju veoma intenzivno, žučno. Raspravljaju.
I šta oni tako ozbiljno imaju da kažu jedan drugom, ta dva prvačića? Pitam sama sebe. „O čemu tako zanimljivom oni razgovaraju? Tako doterani, napirlitani, spremni za neki nov početak.“
I onda mi padne na pamet, neka devedeset i prva, neka davna godina, kada sam ja u pola osam, raspravljala isto tako žučno o tome šta u svojoj pesmi tačno izgovara Gru (veoma popularan u to vreme).
Na putu do škole. Nas nekoliko.
Svađamo se i urlamo, ja tvrdim da kaže jedno, neko drugi da kaže drugo, ne sećam se ni koja je pesma bila u pitanju.
Neko nas je sigurno video, tada, i mislio isto kao ja:
„O čemu li oni raspravljaju?“
A možda i nije. Bila su druga vremena. Rančevi su nam bili nekako lakši čini mi se.
I mi, spremni za nov početak, nesvesni toga šta nas sve čeka.
Neka tabla, neka kreda, neke matematike, tablice množenja, slova.
Meni lično nikako nije bilo jasno slovo „Ž“ iako je to početno slovo imena mog tate.
Ličilo mi je na neku bubu. „Ж“
Kao da ima krake i Žaoke. I nikako mi nije bio jasan broj „3“.
Uvek sam ga pisala okrenutog naopačke. Kao pticu. Sada mi je jasno i zašto, večni vapaj za slobodom, opiranje autoritetima? Smešno zar ne?
Voleli smo fizičko, jer smo igrali „Između dve vatre“ i pevali „I okolo salata“.
Može se mnogo reći. Ali ne bih da dužim.
Početak je svakako uvek za nama.
I evo, gledam derane, kako raspravljaju i mislim se:
,,Srećno klinci, biće vam potrebno.“
I nekako ih je duplo manje nego što je nas bilo. Ali jednako su srećni. I čekaju da porastu, jedva čekaju.
Neko od njih će pisati tekst, ovako kao ja, neko će ga čitati kao vi, neko će lečiti, piti, rađati, računati, igrati fudbal…
Ali sada uče ono buboliko „Ž“ i smeju tekstovima pesama koje čuju na televiziji i internetu.
A onu trojku će obrnuti kad tad.Svesni ste toga zar ne?
Ništa ne vredi bez slobode.
J. P.