SLATKO SEĆANJE
Prvi poljupci, prve ljubavi
Postoje sećanja koja volimo i sećanja koja nas vole. Sećanja koja su nastala iz ljubavi i sećanja od kojih ljubav nastaje. Postoje sećanja zaljubljenih i zaljubljena sećanja. Sva ova sećanja u nama, ponekad, postaju istovetna i u njima se na jedan veličanstven način neki naši događaji i doživljaji nastavljaju i traju uprkos protoku vremena.
Stapanje tih sećanja u jednu nepreglednu liniju života koja se čas udaljava čas približava vraćaju me u jedno vreme u kojem je tu u centru, kada krenete prema velikoj kafani, između Doma kulture i prodavnice “Velebit” nalazila se poslastičarnica koja se zvala “Kod Abaza”. Tako je ja pamtim. Bila je to prostorija ne velika ali sasvim dovoljna koja je u unutra bila opasana ogledalima u kojima se, pored sebe, krišom mogao posmatrati neko drugi. Bila su četiri stola i devet stolica namenjenih onima koji su u nju svraćali da se odmore i zaslade. Naspram ulaznih vrata, u dnu, stajala je rashladna vitrina i sto za osoblje koje je tu radilo. U rashladnoj vitrini stajale su i mamile sve one poslastice koje danas retko gde mogu da se nađu. Bile su tu kao za izložbu poređane tulumbe i baklave, ćeten-halva i kretoš, krempite i šampite, puding i sutlijaš posut cimetom ili čokoladom, čokoladne štanglice i orasnice, ratluk i žele spravljeni po tehnologiji starih majstora “slatkog” zanata. Bilo je u toj vitrini i šarenih lizalica različitih oblika i ukusa, žvaka u obliku cigarete i loptica sa gumicom za prst u kojima se krila ukusna bonbona. Gost je u ovoj poslastičarnici mogao da nađe i zimski sladoled, tek toliko da se pokaže da poslastičari mogu da doskoče i godišnjem dobu ali i jabuke prelivene crvenom slatkom glazurom. U letnjim danima dolazilo se u ovu poslastičarnicu da se rashladi uz dobar i kvalitetan sladoled od punča, čokolade, vanile, limuna, jagode. Pila se tu dobra limunada i boza. Jednom rečju bila je to slatka kuća u kojoj su vrata bila od čokolade a prozori od marmelade u kojoj se svet radovao. Sve je u ovoj poslastičarnici bilo pripremljano kao u domaćoj kuhinji, a opet za svaku priliku posebno. Trebalo je samo namamiti prolaznika da svrati, da sedne za sto, i servirati mu slatke đakonije od kojih su ponekada trnuli zubi. Zvuk metalnih tanjirića u koje su vešte ruke poslastičara stavljale svoje đakonije, namenjene novom gostu, delovao je kao uvertira pred javom koja se sanja. Bilo je nezamislivo u dane vikenda posle šetnje da li do motela ili samo do igrališta, ne svratiti u ovu poslastičarnicu na kafu ili kakav slatkiš. Nekako su i opori i teški razgovori uz servirane poslastice bili podnošljiviji. U ovoj poslastičarnici su proradili mnogi Plavi čuperci i počele da padaju zvezde repatice. U njoj su deca počinjala da se vole jedući jednom viljuškom istu šampitu, ljubeći se preko jedne čaše limunade. Bila su to vremena kada su prvi sastanci uz tremu i pubertetsku zbunjenost, zakazivani u ovoj poslastičarnici. Mnogi od nas su ovde upoznali neku svoju Anu iz IV2. Posle prvih sastanaka izlazilo se iz ove slatke kuće kao slep od prve ljubavi verujući u večnu ljubav ne znajući kada se to severnjača upalila a utihnuli petli. Dolazilo se u ovde i zarad prvih dokazivanja i opklada, koliko ko može pojesti tulumbi, baklava, krempita ili, pak, šampita. Bilo je u tom dokazivanju i pobednika i poraženih, bilo je i likovanja ali se uvek kovala široka ljubav utkana u nove rime beskraja. U smiraj dana kada se umorno sunce povlačilo na počinak i kada su umesto njega zvezde, poput lampiona, obasjavale nebo počinjao je da živi korzo, počinjala je šetnja među oblacima. U takvom ambijentu nestvarne stvarnosti i ova poslastičarnica je sijala drugačijim sjajem i sama je postajala oblak po kojem se hodalo što drsko što bojažljivo.
Poslastičarnica “Kod Abaza” se voljom ljudi ili nečeg drugog, ko će ga znati, selila i zauvek nestala. Nema je odavno. Ostalo je samo sećanje i uspomena na tu slatku kuću.
“Lepoto isčezla, uspomeno setna.
Nijedno se sećanje ponoviti ne da.
Ništa nije tako kao što izgleda.
Prošla su veselja, tiha, nedostižna.”
ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE!
Radovan Zubac