Juče se neki dečak u školi smejao mojoj roze torbi, pa ću je danas menjati za zeleni ranac.
Juče je neki dečak pogodio nastavnicu grudvom ledenjačom.
Juče smo pravili kolibu na Jeru iza igrališta, a preko noći ju je NN lice srušilo i ostali su jedino tragovi u snegu.
Juče je na klizanju jedan drug propao kroz led.
Juče su me pri povratku iz škole gurnuli u kanal prepun snega i zatrpali me.
Juče se preko puta pravoslavne porte, na mestu gde su trafike, opet stvorilo Labudovo jezero.
Juče sam u istu tu baru, zvanu Labudovo jezero, gurnula druga koji je novim cipelama, napravio rupu u ledu.
Juče su se deca spuštala džakovima ka Tamišu.
Juče se Tamiš sledio, neki ljudi su se klizali.
Juče se…
Juče…
Ne sećam se.
Sećam se samo da je sve ispod snega bilo ono što smo mi ostavili po selu, što nismo skupili i poneli sa sobom.
Sećam se da je Žuti most prema Sečnju skrivao tajne koje su ostale ispod leda i snega.
Most koji deli igralište od sela, krije još više.
Toliko toga se promenilo, a uspomene počinju da blede. U stvari ne blede, već ih menjaju druge, svežije. Ništa u glavi nije toliko obojeno i intenzivno.
A život u mestu se menja, i na svakom ćošku pleše jedna senka.
Poneko izađe iz autobusa i oseća se ljevinovski jer je dotakao rodno tlo, a neko čezne da u njemu više ne pravi ni jedan jedini korak i to se ponavlja decenijama.
Danas vazduh miriše na sneg.
Pitam se da li neko sprema sanke?
Da li će odzvanjati smeh sivim ulicama kada ih bude obojila zima?
Da li će neko romantično čitati uz kafu i posmatrati sneg kroz prozor?
Da li će neko zapisivati svoje doživljaje?
Kada će otpasti poslednji list?
A svet pleše uz muziku iz francuskih filmova i čeka novi dan, novu godinu, novi vek.
J.P.