У СЕНЦИ ВЕЛИКОГ ДУДА

Сведоци којих више нема

Кажу људи да од многих врста дрвећа које расту на овим нашим просторима дрво дуд може дуго да живи, а да исто тако уме дуго и да памти. Изгледа да се ово дрво упркос свему као мало које до краја прилагодило поднебљу које овде влада. Ни оштре зиме ни врела лета нису могли да науде том дрвету. Исто тако ваља рећи да није реч о обичном дрвету, већ о ономе које има и плодове, које су пак многи од нас јели у својим дечачким данима – онда када смо седели у сенци овог дрвета бежећи од врелог сунца. Тамно-плава боја око усана одавала је сваког од нас понаособ. Пастел тамних боја на нашем лицу је непогрешиво говорио ко је од нас дечака жељу за слатким утолио у малим, али слатким плодовима дудовог дрвета. Они старији су имали и прилику више – могли су да пију ракију од дуда, додуше мало опору, али поприлично питку. Данас је у Војводини мало места која имају дудов дрворед. На жалост, много је више оних места која су га некада имала. Јаша Томић је својевремено имао два таква дрвореда. Један, на сву срећу, још увек постоји и он се налази на путу ка мотелу. Међутим, онај други, већи и занимљивији дудов дрворед, више не постоји. Он се простирао главним друмом који је од Јаше водио ка Штефансфелду, данашњем Крајишнику. Био је то по причи мештана дрворед какав се само могао пожелети. Засађен бог ће га знати када и од кога, овај дрворед се развијао и растао. Због своје старости тај дудов дрворед памтио је много тога из историје овог места. Густо засађена дрва дуда с обе стране друма су у лето, онда када су њихове крошње у пуном сјају листале и спајале се при њиховом врху, путнику који је ишао тим друмом пружале јединствен угођај. Путник као да је путовао кроз тунел, којем је свод уместо неба било зелено лишће и чијом се целокупном дужином неодољиво ширио мирис белих и црних дудиња. Путник је у исто време једнако могао чути цвркут птица, што је многим путницима пролазак тим путем чинило изузетно пријатним. Био је тај дрворед права мала – заправо велика – оаза. Но, како то обично бива у нас, тешко да нешто што је лепо може дуго да траје. Велики дудов дрворед је посечен некако одмах после Другог светског рата. Зашто је то урађено тешко да ико на то питање може дати разуман одговор. Оно што није успела да уради природа током многих година урадио је човек, веома брзо. Изгледа да је неко мислио да је дрво дуд изашло из моде и да његова сведочења више никоме нису била потребна. Мислио и погрешио. Управо за тај нестали дрворед из времена када је Други светски рат био на самом крају, везана је једна интересантна и необична прича.

Након што су војници велике и славне Црвене армије у ноћи између 28. и 29. септембра 1944. године дефинитивно ослободили Јашу Томић у месту је наступило велико славље. На улице места су изашли сви мештани, и млади и стари, и мушко и женско. Све што је могло да хода и да се миче желело је да удахне новопридошли дах слободе. У тим тренуцима по улицама Јаше једнако су се могли чути и српски и руски и мађарски и бугарски језик. Сви су говорили својим језиком и сви су се међусобно разумевали. Дотадашњи господари људских судбина – немачке окупационе власти – побегле су главом без обзира, заједно са многим немачким породицама чији су се чланови током рата борили у немачкој армији. Ћурак среће се окренуо. Ловац је постао ловина. Долазак совјетских трупа донео је једну нову врсту живота и узбуђења у ово банатско место. Многи мештани никада до тада нису имали прилике да виде совјетске војнике, што је њихово појављивање учинило још више интересантним. С обзиром да су о тим војницима у оно време колале разноразне приче – почевиши од тога да су велике кавгаџиије и швалери, па преко тога да воле алкохол више него жену, а на крају и до тога да су велики романтичари и сањари – ово је била јединствена прилика да се изблиза све те тврдње провере. Као што у таквим ситуацијама и бива, за неког су после блиских контаката црвеноармејци били ослободиоци, а за некога су постали окупатори.
Елем, у Јаши Томићу је дуги низ година радила фабрика ликера. Пун назив ове фабрике је гласио Творница племенитих ликера, брендија и цеђених сокова „КЕЛИКО”, чији је власник био Михаел Кеселринг. Власник ове фабрике је отишао из овог места заједно са окупационим властима и оставио је капије фабрике, што би рекао наш народ „на извол’те”. Свако онај ко је иоле познавао менталитет људи који су били у саставу совјетски војске могао је претпоставити да ће управо та фабрика бити место које ће посебно привући војнике Црвене армије. Тако је било и овог пута. Прича каже да су се војници по ослобађању Јаше и након сазнања да се у овом месту налази таква фабрика одмах обрели у њој. Био је то за њих нека врста празника. Гостили су се свим могућим алколхолним пићима који су се нашли у подрумима ове фабрике. Наздрављали су што су још живи, захваљивали свевишњем што што им још није угасио свећу живота у тој кланици од рата. Плакали, смејали се, радовали, туговали. Подруми те фабрике, које поодавно више нема, били су тада сведоци преплитања свих могућих човекових осећања без икаквог реда и резона. За време док су у њима војници боравили једнако се из њих чула песма. Певало се соло у двогласу у трогласу, са или без музичке пратње. Многе песме су тада биле певане али је једна посебно била интересантна. Била је то песма Партизанка молдованка која је због своје мелодичности будила једну посебну врсту емотивног стања не само код војника, него и код самих мештана. Међутим, Јаша Томић је била само једна мала успутна станица Црвеној армији. Ваљало је ићи даље, али се појавио проблем како војнике натерати да изађу из фабричких лагума. Пошто молбе и претње нису уродиле плодом, главни официр, видно изнервиран насталом ситуацијом ушао је у подрум фабрике и испалио читаве шаржере у велике бачве пуне алкохола и све то запалио. Пожар који је наступио приморао је војнике да онако пијани, полупијани и мамурни изађу напоље. У том пожару је изгорела цела фабрика. Циљ је постигнут – војници су поново били спремни за полазак. За даље гоњење непријатеља. Војници Црвене армије на челу са својим официрима упутили су се главним друмом ка Штефансфелду. Управо је то био пут који се налазио у шпалиру дудовог дрвета. Иако је био крај септембра месеца дан је био за то време више него топао. Михољско лето је било наступило. На дрвећу је још остало лишћа, што је мамурним војницима и те како пријало. Хладовина коју су правиле крошње дрвећа била им је сасвим добродошла. Ходали су лаганим корацима, не слутећи да ће, оно што ће ускоро уследити, за многе од њих бити и крај животног пута.

С повлачењем немачких окупационих снага и одласком великог броја немачких породица из Јаше нису нестале и емотивне везе тих породица и њихових чланова са овим местом. Постојао је велики број младих Немаца који су били рођени и живели су у овом месту, а које је животна странпутица и идеологија одвојила од овог места. Прича вели да је један такав био и Фриц, младић који је слепо веровао у нацистичку идеологију и политику супериорности аријевске расе. Овај млади немац се на самом почетку рата добровољно обрео у немачком ратном ваздухопловству, у Луфтвафе. Пред сам крај рата стациониран је био у Београду. Отишао је из родног Јаше почетком 1940. године. У своје родно место је долазио ретко, онолико колико му је то војска дозвољавала. Пошто је те 1944. године било сасвим јасно да ће Трећи рајх потпуно пропасти, Фриц је одлучио да још једном погледа своје родно место, па макар то било и из авиона. Кренуо је у извиђање терена, да по наређењу команде погледа како се крећу трупе Црвене армије. Одлучио је да бар на кратко надлети Јашу. Док је летео ка овом месту у сећању су му дошле приче које му је док је био сасвим мали причао његов деда. Причао му је о великом дудовом дрвореду, о сенци великог дуда у којој је након гажења црном банатском земљом проналазио хлад за фруштук и одмор од тешког паорског живота. Причао му је о слатким плодовима црног и белог дуда, о песми птица коју је у тренуцима одмора слушао. Док је о томе свему размишљао са осећањем носталгије, Фриц је дошао и до Јаше надлећући дудов дрворед. Још док се приближавао дрвореду видео је на главном друму међу крошњама дуда војнике Црвене армије како се лагано крећу. Осећања беса и мржње су опхрвала младог Немца. Одлучио је, без икаквог права, да казни све оне који иду дудовим шпалиром, којег је сматрао својим. Отворио је ватру на војнике Црвене армије. Војници, још неотрежњени од ноћивања у фабрици ликера, нису знали шта их је снашло. Рафали из авиона су косили редом војнике Црвене армије. У том метежу, који је настао одједном попут најгорег кошмара, војници су почели да беже са друма. Почели су да се крију у сенкама великих дудова у којима су проналазили спас од митраљеских куршума распомамљеног младог Немца. Сенке многих дудова су тада пружиле спас многим војницима Црвене армије. Они војници који се тих сенки нису докопали скончали су свој живот на макадаму главног друма који је водио за Штефансфелд. Када су се након почетног шока, који је трајао као вечност, војници Црвене армије прибрали, почели су да отварају ватру на немачки авион. У тој размени ватре неколико куршума је погодило авион. Прича каже да се авион срушио тик поред једног великог дуда и изгорео.У пламену срушеног авиона смрт је нашао и млади Фриц. Можда је то управо оно место о којем му је његов деда причао док је овај био још сасвим мали. Ко зна?

Великог дудовог дрвета који је био уз главни друм пута за Штефансфелд више нема. Нема више ни макадама на том друму. Данас тим путем пролази један други пут, који прича неке друге људске судбине. Оног што некад беше више нема. Остала су само сећања и прича. Због тога, драги моји, када прођете путем који данас води за Крајишник сетите се да су покрај тог пута стајали, попут немих сведока, велики црни и бели дудови чије су сенке као по неком усуду једнако пружале некоме тренутке одмора и среће, некима спас од сигурне смрти, а некима пак биле последња станица никада мирног и тихог животног пута. Сетите се када путујете тим путем да је људска судбина једна велика и никада докучива животна тајна.

Радован Зубац

П.С.

Прича „У сенци великог дуда” је заправо последња прича из серијала којег сам назвао „Сећања на заборављене снове”. Ако сам, кроз ових неколико прича и легенди, успео да у вама пробудим бар делић тих заборављених снова – бићу веома срећан. Ако пак нисам успео у томе – не замерите. Верујте, постојала је само најбоља намера. Јер ваши су снови само ваши, а да ли ћете их се сећати – то драги моји зависи само од Вас.