Mišljenje je kao dupe, svako ga ima
„Gde ste čuli molim vas, da se kod nas tako govori, to je nedozvoljen nivo, moja je polemika „niska“ i „vređajuća“, polemici treba „vratiti dostojanstvo“. Deo teksta pod navodnicima su delovi preuzeti iz knjige Čas anatomije Danila Kiša
Ko pitam se, može danas da kaže, šta je na nivou umetničkog dela, a šta nije?
Ko može da vrati čast kulturi i ko je dovoljno kompetentan da bi postavio umetničke standarde? Znam šta ćete reći: ,,Ali, postoje standardi i pravila.’’
Da li ste VI upravo taj ko je dovoljno stručan, načitan ili ima dovoljno dobar vokabular, da li VI imate talenat ili znanje da biste vagali i ocenjivali druge na osnovu datih pravila?
Da li se ogoljujete pred svetom, ili puštate da u nedostatku osnovnih sredstava ili ljubljenja tuđih nogu, vaše stvaralaštvo truli u nekom računaru ili pod nekim prigušenim svetlom spavaće sobe?
Da li se neko nekada zapita, kakav uticaj može i najmanje intimističko delo napraviti u kulturi?
Sve češće se dešava da ljudi susreću određene pisce i njihove misli, slikare i njihove slike etc. putem interneta, oduševljavaju se i odlaze u biblioteku, galeriju ili pozorište.
Nije svakome svaki umetnik blizak. I samim tim, ne može svako sve da razume.
Ono što je veliko, za nekoga je sasvim malo, a nešto što je malo, nekome predstavlja suštinu života.
Tokom svog života, sam nailazila na razne profile umetnika, ali i umjetnika (da ne kažem žargonom Radovana trećeg, jer i on je sporan i nedovoljno dobar kada su u pitanju polemike, ali da bih pojasnila onima koji ne znaju njegova je replika „ne da peva nego pJeva“…) od onih koji su komentarisali tuđ fizički izgled i bavili se LJUDIMA umesto svojim životom, do onih pravih koji imaju šta da kažu ali ćute, jer, eto nije njihovo vreme, godina, decenija.
Elem, da se ne bih izgubila u tekstu, i da ne bih skrenula sa teme, želim da kažem samo jednu stvar:
Kultura, kao kultura ima svoju definiciju, ako ne znate šta je proguglajte ne bilo vam zapoveđeno.
Ona sama po sebi ima svoja pravila, ali kako se svet menja, tako se menjaju i ona.
Preživeli smo prepisivanje knjiga, pisanje perom, pisanje na mašini, sada imamo računare, pa i internet.
Imali smo analogne fotoaparate, sada imamo one što jedu malu decu i peru sudove i ne to nije pogrešno.
Ako uzmemo u obzir to, da je kod umetnika 10% talenat, a 90% rad, onda danas možemo da odbacimo veliki broj slikara, pisaca ili kako god.
Javno eksponiranje nije niti bi trebalo da bude loše.
Dobro ali i loše ima obe svoje strane. To što ćemo mi nekoga uniziti ili osuditi više govori o nama nego o tom nekome ko nešto pokušava da uradi.
Ne kažem da to mora da se dopadne velikoj većini ljudi, ne kažem da to mora biti delo vrhunske umetničke vrednosti, ali molim vas samo jedno: nemojte suditi o ljudima na osnovu onoga što vidite ili ne vidite, nemojte suditi uopšte. Ako vam se nešto ne sviđa, a nije vas pitao za mišljenje, okrenite glavu.
Recite sebi: ,,ja nisam BOG! Ja ne kreiram tuđu sudbinu.’’
Ko je ovlašćen, neka mi neko kaže, ko je ovlašćen da unizi, šutne i ponizi nečiji san? I ko sebi tako nešto daje za pravo?
,,Kod nas se u literaturu ulazi po jednom srednjovekovnom strogom ritualu, vatikanskom i papskom, gde srećni kandidat za naziv Vrhovnog Mudonje prolazi pored već oktroisanih kritičara iz velikog reda Mudonja, i gde se svaki od tih kritičara uverava svojeručno u muškost budućeg podanika, pa se klimanjem glave i magijskom rečju habeat prima novis u red pisaca, dokazavši onim da taj habeat sadrži ne samo svoj književnički talenat nego i svoju rasnu i književničku pripadnost.’’ Deo teksta pod navodnicima su delovi preuzeti iz knjige Čas anatomije Danila Kiša
Da ne kažem političku.
No, dobro, da zaključim okarakterisati nešto kao loše ili dobro individualna je stvar, ma koliko ste informisani, načitani ili obrazovani i koliko god vam se drugi ljudi u odnosu na vas činili sitni i nedovoljno dobri, molim vas ćutite, niko vas ništa nije pitao.
J. P.