Zbirka pesama JA(JE), Gorana Ibrajtera

23. septembra je na našu veliku radost baš kod nas, u intimnoj atmosferi, održana premijerna promocija knjige Gorana Ibrajtera, na kojoj su reč imali gosti Milan Bjelogrlić, direktor Zrenjaninske biblioteke, Zoran Slavnić, književnik, Prvoslav Zakovski, glumac ali i sam autor.

Nešto više o tome moći ćete da vidite u intervjuima koje smo uzeli od gostiju.

Zbirka pesama JA(JE), Gorana Ibrajtera

KROZ GODIŠNJA DOBA

,,Poslao je telegram i pisma,
korača neodređenim ulicama,
primećuje beznačajne razlike koje mu ništa ne znače
i misli na Aberdin i Lajden,
koji su za njega životniji od ovog lavirinta
pravih linija, bez složenosti,
kuda ga vodi vreme čoveka
čiji je pravi život daleko.’’

Zbirka pesama JA(JE), Gorana Ibrajtera, otvara nam jednu sliku života, intimnu, minimalistički uobličenu, upakovanu ali eksplozivnu i nimalo naivnu . Kroz četiri godišnja doba možemo videti četiri osobe: dečaka, mladića, zrelog i starijeg čoveka.
Četiri čoveka u jednom čoveku, četiri osobe u jednom telu:

,,Ko sam to ja?
pripadnik plemena,
Samo naslednik oznaka?
Učenik ovog il’ onog?
(…)
Zbilja, šta ću ja ovde?“

Sam naziv zbirke otvara nam jedan svet koji je spolja zatvoren, nedodirljiv, ali iznutra mek i lako je dopreti do njega. Potreban je samo jedan lak udarac rukom da bi nestao život koji je u njemu i to je ono što nas uljuljkava i čini da istražujemo zbirku.
S obzirom na to da je jaje početak novog života, jasno je da je uvod u zbirku početak jednog života koji na svom putu traži, traga za suštinom, za onim ko jeste ili ko bi trebao da bude. Šta se to od njega očekuje, a šta bi mogao da pruži? Ko je to i šta je to ,,Ja“?
Zbirku je potrebno čitati u kontinuitetu da bismo dobili pravu sliku o suštini, da bismo shvatili (jer život nije kružnica, život je putanja), kako je zbirka u stvari put od rođenja pa do starih dana (ili smrti).
Sama zbirka sastoji se iz četiri dela.
Svaki od njih nosi naslov jednog od godišnjih doba. Imamo proleće, leto, jesen i zimu. Čini nam se da vidimo redosled života – od rađanja do propadanja.
Posebno zanimljivo jeste to što svakom godišnjem dobu predstoji opisna pesma, sa naslovom koji govori o dužini tog puta koji prelazi ono ,,Ja“.
Prvi naslov ,,Prolećni ekvinocij“ možemo protumačiti kao ravnodnevnicu dečijeg života. Bezbrižnost učenja, istraživanja, radoznalog odrastanja ali i ,,ukalupljenja“ koje društvo očekuje od deteta, a ono se bori i ne shvata da život zapravo jeste ono što ne vidiš u crtežu Malog princa dok si u proleću:

,,Dva i dva je četiri
Dva i tri je četiri
tri i tri je četiri
sve i sve je četiri“

Usamljeno dete, u proleću svog života ne uspeva da se snađe, pa luta po svetu punom nerazumevanja i ,,istih“.
Sledi leto i solsticij, mrak je iščezao, dolaze dugi dani borbe i prkosa:

,,Na gromištu munje krotim
Od loze dudove, stamen
Očima ne trepćem
Srce ne zaigra

Na gumnu pustome, sam
Bez zaklona, bez šatora
Kome ne treba prkosim
Pa sažežen il’ prekaljen

Mladić se bori, uprkos svemu što ne zna i čega nije svestan. On je pun znanja i sve većeg neznanja. Što više zna, više je svestan činjenice koliko ne zna.
On izaziva, pokušava da opstane, i vrišti, čeka na raspeće, ali život ga ne da, odvodi ga dalje.
Vodi ga u jesen.
Ona čeka da joj se donesu darovi, da joj se pokloni ono što je od leta ostalo:

,,Kad lišća odriče se drvo
I zemlja ploda čreva svoga
Vreme je i meni onda
Vreme da se spremam

Neizgovorene da zaveštam reči
Da ostatke pokupim sa stola
I u teglu spremim svet
Ja, u mleku jare.“

On pokušava da uzme ono što život može da mu pruži, ali se bori između stvarnih ljudi i sećanja, između prirode i betona.
U razaranju, miljama dalek od sebe i sveta, čovek oseća kako je jednak sa jednakima, u borbi sa onim što ga čini različitim među jednakima.
U svojoj borbi, kao okot istih, ovaj čovek ulazi u zimu:

,,Tamo gde sam zaljuljan
Zaboravljeni otkucava sat
U blato zaglibljena
Kašika kojom sam jeo

Sad u sobi nekog hotela
Sedam od sebe gora
Sedam mora udaljen
Biti dete to je sve“

Dani ponovo postaju kraći i sledi propadanje, žal za prošlim, za onim što je bilo ili za onim što je moglo biti.
Vreme prolazi, polako se gasi svetlost koju u kratkim danima nose snegovi i mrak otkriva da vremena više nema:

,,A učitelj sat
mehaničkom mudrošću
Tiransku otkucava reč
Da i ja pokojni sam već“

J. P.

Gosti o zbirci i autoru

Intervju:

Prvoslav Zakovski, glumac

– Kada biste morali sa čijom poezijom biste uporedili poeziju Gorana Ibrajtera?

Kao što su rekli kritičari na promociji knjige, ova knjiga ima nešto od Vaska Pope,inače Ibrajter je po struci filozof i do ove knjige je njegova poezija bila malo teška, nerazumljiva. Čini mi se da je ova knjiga mnogo razumljivija za nas obične čitaoce poezije.

– Kako tumačite intimističku poeziju u današnjem kontekstu?

Pa, ne znam koliko ljudi može da čita takvu vrstu poezije, sama reč znači nešto lično, a kad govorimo o ličnom, to ostaje unutar autora. Tako da je samo pitanje kvaliteta intimističke poezije, kako će ona da utiče na druge.

– Koliko dugo poznajete autora?

Gorana Ibrajtera poznajem veoma dugo, on mi je čak jedno vreme bio upravnik u Narodnom pozorištu. Veoma dobar upravnik. O njemu mislim sve najbolje kao o čoveku i kao o piscu.

Intervju:

Milan Bjelogrlić, Direktor zrenjaninske biblioteke

– Kako tumačite naslov zbirke i ilustraciju na koricama?

Naslov upućuje, svojom zagradom i ogradom koja je u ilustraciji jajeta na slici, na duboku biblijsku simboliku koje jaje nosi sa sobom. Iako je to potraga autora za svojim egom, za svojim ,,Ja“, Ja koje ,,Je“ , Ja koje Jeste. U stvari to je ta ključna upitanost koja postoji i u stihu i u štivu u ovoj zbirci.
Svojom dubokom simbolikom on se dohvata nekih velikih tema, samoga tvorca i najbližih iz svoje neposredne blizine. A velike teme su veliki izazovi da se autor stropošta u provaliju. Međutim, svojim jezgrovitim izrazom u kom nema ničega suvišnog, Ibrajter ostaje na sceni. On izlazi iz dileme sa onim osećanjem lepog i uzvišenog, sa osećanjem straha i zadovoljstva, a nema velikog doživljaja bez te dve emocije. On otvara više pitanja nego što daje odgovore. U celoj knjizi je rečima tesno, a mislima široko.

– Koliko po Vama znači tradicija u poeziji?

Naizgled nema tradicije u stihovima Gorana Ibrajtera, nema kitnjastih baroknih izraza i osvrtanja u prošlost. On je okrenut sebi, svome ja, dubini svojih strahova, svojih slutnji, nada. a šta je to nego najdublja tradicija. Od početka civilizacije i grčke filozofije, uvek se čovek susreće sa tim nerešivim pitanjima kojima se ciklično okreće, pokušava da traži smisao, koliko ga pronalazi koliko se gubi u njima. To su ta lutanja koja čine život zanimljivim i lepim i jezivim, po onoj Kantovoj dilemi i različitosti između lepog i uzvišenog. On uzvišeno tumači kao lepo, koje izaziva jezu i strah. Jer on to upravo govori. O našem konačnom odlasku sa scene i tom smislu, da li je vredelo živeti i šta je trebalo žrtvovati na tom putu smisla straha i lepote. Kao ova scenografija nove klime i u letnjim mesecima smo imali smenjivanje oblaka i munja koje najavljuju gromove, tako i Goran Ibrajter u svojim stihovima najavljuje otvaranje novih tema i pokušava da se u nekom svom ličnom miru okrene dubinama u sebi, i tu traga za tim Ja koje Jeste ili koje se gubi i nestaje.

– Recite mi nešto o predstavljanju zbirke na sajmu.

Mi ćemo ove godine kao Gradska narodna biblioteka biti prisutni na beogradskom sajmu, koji je jedan od najvećih na ovim prostorima. Na sajmu ćemo istupiti sa Goranom Ibrajterom i sa još nekim autorima koji zaslužuju pažnju i poštovanje šire javnosti. Ali ova knjiga Gorana Ibrajtera biće zapažena iako malena po obimu otvorena je za komunikaciju, privlači i svojom koricom za koju ste i vi pokazali interesovanje.

Intervju:
Zoran Slavić, književnik

– Koliko Vam znači prisustvo na promociji?

Ovaj dolazak, me nostalgično vraća u prošlost, ja sam radio ovde jednu televizijsku emisiju o selu. Baš mi je drago što sam imao priliku da govorim o Goranovim stihovima u ovom ambijentu koji mi je u lepoj uspomeni i pamti i umetnička dela, ima svoju tradiciju. Tako da mi je drago.

– Da li ste upućeni u dramaturski rad autora?

Više sam upućen u njegovo bavljenje pozorištem, pročitao sam delo, nisam video izvođenje i u odnosu na današnju knjigu mnogo se razlikuje. Ono je dosta komplikovano ima različitih elemenata, bliža mi je njegova poezija.