Dopisnica iz Varoši
Aprililiii … čulo se veselo đačko kikotanje u ranim, jutarnjim satima, u školskom dvorištu među raspojasanim i razigranim školarcima, uvek spremnih na šalu i dosetke raznih vrsta. Beše to, ONO vreme, bez mobilnih telefona, kolor televizora i raznih „blagodati“ što nam daruje današnjica da nas „usreći“, a mi uprkos tome, sve tužniji, nemirniji, nespokojniji i otuđeni, kao zemaljski polovi. Svako se zagledao u to, malo čudo od tehnike, i misli da je ceo svet njegov, da sve zna i da o svemu pripoveda, ali onako hladno, na daljinu sa imaginarnim „prijateljima“. Opet je april, škola zatvorena, ne čuje se aprililiiii, dvorište prazno, samo cvrkut ptica podseća da tu stanuje mladost, ili bi bar trebala biti. Neki hladan, neljubazan april, ni nalik na onaj, na kakav smo mi, ondašnji školarci navikli, mi, sada sa sedom kosom i bradama, i sa uspomenama u grudima i tihom čežnjom, ne toliko za mladošću, a za onim vremenima … Bila su izrazita četiri godišnja doba, koja smo prepoznavali po poju slavuja, po šumskim odeždama i darovima prirode, koja nas je nesebično čašćavala u svom večitom krugu. April, kada se trava zazeleni, šume oko Tamiša naglo olistaju, miris prvog poljskog cveća, i behar, što kao sneg opija i raduje razujale pčelice, a duši donosi mir, širok kao ravnica. Razmilele se atarom konjske zaprege, sejalice, miris pregorelog stajnjaka, poj razdraganih ševa, groktanje prugastih pridošlica u priobalju ćudljivog i varljivog Tamiša, rajska slika koju smo zauvek poneli, iz prošlog veka, sada raštrkani po belom svetu, slika koja ne bledi, nego sve jače blješti u našim poznim jutrima, mirišući na Banat, sa blagim ukusom tek dozrelog duda. Bašte postaju ogromno sejalište, komšijski divani, razmena semena, smeh … Bože, koliko je samo smeha bilo i šala, i da li nam je tada išta falilo, osim možda, kožne lopte da je zamenimo već dotrjalim krpenjačama, ili ulaznica za najnoviji film o Tarzanu, kada smo se prepuštali maštarenju i nekim dalekim putovanjima u nepoznato. Po ulicama i kanalima gacaju prvi guščići i pačići, žuti kao prvi maslačci, dopunjujući ovu aprilsku rapsodiju. Prvi zumbuli i lale prosto opijaju svojim mirisom i lepotom boja, razmirišljavajući celu Varoš. Toplina aprila bi brzo poskidala zimsku garderobu sa ustreptalih dečaka u šortsevima i majicama, onim mornarskim, koji su vijali po Varoši, sa ofarbanim jajima, onim Vaskršnjim, uz veselu prepirku i nadgornjavanje čije je najjače, i ko će ove godine biti pobednik u šoru, uz ritam crkvenih zvona sa tornja Pravoslavne crkve, koja su objavljivala ovaj najveći hrišćanski praznik. Naveliko su se pravile sviraljke od nabubrelih vrba, pucaljke od olistalih zova, igralo se klisa, „trule kobile“, pau-pau, žmurke i bezbroj dečijih igara, sada na žalost, mnoge i zaboravnjene. Od jutra do večera čuo se veseli dečiji smeh, himna životu i lepoti življenja. I parkovske klupe bi oživele, baš kao i cveće u negdašnjim rundelama, ukras parka, koje je nečija nemarna ruka, ili puko neznanje odnelo u nepovrat, u zaborav, ono što ga je krasilo. Penzionisani sreski činovnici i opštinski beležnici, bivši trgovci i bankari, sa dnevnom štampom u rukama, šeširima na glavi, poneki i sa štapom, zauzimali su klupe u hladu starih kestenova, čitajući novine i razmenjujući razne novosti. U rustičnoj trafici „Kod Erne“, brzo bi se razgrabila ozbiljnija izdanja, a mladi bi uglavnom kupovali „sport“, koji je išao od ruke do ruke, na školskom, velikom odmoru, ili na uličnoj klupi, uz glasne komentare na nedeljni rezultat voljenih klubova. Počinjao bi, posle zimske pauze, i prvi sladoled kod „čika Vlade“ i „Turčina“, i kada su obično nestajala jaja iz živinarnika, koja su se kradom menjala za ovu poslasticu. Verovatno se sećate i kretoša i „krompir šećera“, dragi varošani, koji su nam golicali nepca, pa sutlijaša, romboidnih baklava, sočnih tulumbi koje smo tako halapljivo i sa uživanjem jeli. Ej, dragi moji varošani, bilo … Svako vreme nosi i nešto lepo i nešto ružno. Sada su neki novi aprili, različiti od naših, dečačkih, ovi novi pripadaju novim generacijama, bez komada „masti i hleba“, bez klisa, pucaljki, bez … savremena tehnika i tehnologija čine da čoveku više niko nije potreban, ima mobitel i mnogobrojne aplikacije, čak smo i rečnik izmenili raznim tuđicama, i zašto bi on delio bonbone, komadić čokolade ili parče hleba, zašto bi se igrao sa drugarima na ulici, parku, igralištu, kada ima sve to virtualno na mobitelu, uz hladnu koka kolu. Postajemo stranci u sopstvenim životima … Još samo u snovima čujemo dozivanje majki da uđemo u kuću, mrak već odavno zajahao sokake, gledamo izbledele sličice fudbalera, lutke zaspale u nekom koferu, na prašnjavom tavanu, livadu prepunu pačića i guščića, čvrsto držeći u ruci komadić tek ispečenog hleba, koji tako snažno miriše na detinjstvo kada smo imali malo, a u stvari, sve smo imali, mir u duši i vreme da sanjarimo, da se nadamo, da letimo … Sačuvajmo ovo aprililiiii u sećanju, u škrinji detinjstva, na one dane i vreme ONO, i nikada nezaboravimo, ono naše … što nekad bejaše.
