Dopisnica iz Varoši
Gledam, vedro nebo, zvezde se ugnjezdile na nebeskom svodu, a Mesec ih posmatra sa nekim udivljenjem što ima tu privilegiju da uživa u njihovom treptanju. Toplo je, zemlja otpušta dnevnu vrelinu, vetra niotkuda, da bar malo osveži, ali, eto, leto je, to mu i pripada. Opustele ulice, tek po neki slučajni prolaznik i po neki isklizli kesten iz guste krošnje u padu remeti tišinu Varoši i njen spokoj. Korzo prazan, bioskopa već odavno nema, ne čuju se romanse iz parka, a i golubovi su se povukli u svoju samoću, deleći je sa usnulim varošanima. Uzimam opali kesten, okrećem ga u ruci, i kao da sam okrenuo ceo jedan život, u neka prohujala vremena, koja još odjekuju u nekim napuštenim hodnicima vremeplova, ali čvrsto vezujući sedu bradu sa prvim nausnicama i vremenima, onim … Neki, davni avgust, topla noć, zvezde se potajno smeše, prepričavajući svoje tajne uvek nasmejanom Mesecu, pale se svetiljke one žute, što više skrivaju, nego otkrivaju, sa romantičnim sadržajem i mirisom tek ovršenog žita i dolazećeg suncokreta. Paori sede na klupi pod razgranatim orajom, gledajući u nebo, trebalo bi kiše, ovi mladi opet žele sunčan dan, kupanje na Tamiškim plažama, pecanje na njegovim brojnim rukavcima, večernji korzo. Pa Ti, Bože vidi, na čijoj si strani … Prepune tamiške plaže, prije stigle iz drugih Varoši, broje se dani do odlaska, dani mladalačkog žala, priprema se novi herbarijum, sada već uspomena, orošen kojom vrelom suzom po crno beloj fotografiji. Zašto je avgust toliko bolan i kratak? Toliko maštovit i nepredvidiv, baš kao letnja nepogoda? Sa balkona Doma kulture vetar raznosi taktove italijanskih kancona, domaćih šlagera, rastanka. Korzo prepun, kao nikada, ferije se bliže kraju, a sa njima i taj neumitni rastanak. Zašto, baš sada? … Sada kada je najlepše, kada smo postali toliko svoji, kada želimo nemoguće, kada užurbano čekamo novi dan i drago lice … Polako miluje košava, da ublaži noćnu vrevu, širom se otvaraju šalokatre da prime tu iznenadnu, tako čekanu svežinu, čak su i kere postale veselije i lavežom pozdravljaju nemirni vetar. Ženski divani se privode kraju, ostalo je toga još neispričanog, paori raskopčanih košulja obilaze marvu, vežu kere, odlaze na počinak, valja zorom upregnuti čilaše pa na njivu, za ladovine. Prazni se i korzo, terasom hotela vetar se poigrava sa prvim palim listovima kestena, svirači vragolasto pogađaju duše ostavljenih ili zaljubljenih, onako šeretski, ponekad i za svoju dušu.Vrelina popušta, bliži se ponoć, još poneki par, zanesen vetrom i mirisima sa Karpata, šapuće zaljubljeno, prepuštajući se noći i sjaju zvezda…Na drugom kraju Varoši, na „Motelu“ noćobdije i varoški boemi, opijeni ponoćnom svežinom, ispijaju hladne špricere, ne mareći ni za vreme, ni za godine. Ovo sad … i NIKADA više … Ne retko bi se sa kafanskog stola oglasio i poneki recitator, ponet muzikom i rujnim vinom sa mesečevim zrakom u kosi, inspirisan romansama i starogradskim pesmama Pajice i njegovih virtuoza, da sa punom čašom u ruci poruči nevernici da je prepun bola i tuge, uz obećanje da će joj sve biti oprošteno. Izlila bi se i neka suza, ona kafanska, muška, uzdah, uteha, tuš orkestra, za nadahnutog pesnika, grljenje, pa nova tura špricera. Nastavljalo bi se „U baštici starog kapelana“, „Bolujem ja…“, „Ah, kad tebe, ljubit ne smem“ i uvek ona, „Imam jednu želju“ … Jednu od mnogih, neiskazanih, nedozrelih, oporih, a slatkih, poput drenjine. Zvezde polako zamiču na horizontu, rumenilo neba, tamo negde iznad Temišvara, „Bledi Mesec zagrlio zvezdu Danicu“, prolazi još jedna noć, još jedno sećanje, negde iz daljine dopiru zraci izlazećeg Sunca, najavljujući novi dan i rastanak sa noćnom rapsodijom … Vrtim kesten u ruci draga lica, tako ste daleko, uspomene bole do suza, tišina u parku, pusti sokaci, a duša puna sećanja i bola. Vraća me u stvarnost huk preplašene sove, koja verovatno u svoj dnevnik upisuje novu avgustovsku noć, lepet krila se gubi u mesečevim zracima. Jedan uveo listak, pavši mi na rame, kao da me teši … imaš za čime i da žališ, za ONIM vremenima, za onim naše …što nekad bejaše …
