Dopisnica iz Varoši
Zvaničnici i ugledni modoški poslenici, uputili su jednu zvaničnu delegaciju u drugoj polovini devetnaestog veka u carski Beč ne bi li isposlovali dozvolu za održavanjem dva vašara godišnje. Elem, u vreme ono, vašar je bio prestiž za odeđenu sredinu i njenu elitu, a predstavljao je i izvor zarade za ondašnje „tajkune“. Sam Modoš je imao na desetine zanatlija, sa obiljem proizvoda koje je mogao ponuditi narastajućem pučanstvu. Kao vešti pregovarači, uspeli su da izdejstvuju dozvolu i zadovoljni vratili se u Modoš. Dozvola je glasila da Modošani mogu organizovati dva vašara godišnje, u prolećee i u jesen. Vašarište je prvobitno bilo gde je sada fudbalski teren a kasnije je preseljen na kraj sela. To vreme pamtim kada sam prvi put bio na vašaru. Masa sveta, tezgi, zaprega i naravno fijakera sa besnim vrancima i kao sneg belim čilašima čija se griva presijavala na jutarnjem suncu. Ono što je najviše privlačilo moju pažnju bio je Pišta Keresteš, ovdašnji bonbondžija, sa punom tezgom raznih poslastica, uvek okružen buljukom radoznale i željne lizalica dečurlije. Momci praveći se važni kupovali su devojkama liciderska srca, majstoriju Pište-bačija, i stidljivo ih poklanjali, još stidljivijim simpatijama. Bilo je tu još i kretoša, krompir šećera, kriskringli, lizalica raznih oblika i boja…Ja sam prosto zanesen gledao u tu hrpu slatkiša, mali seljačić sanjalica u gumenim opančićima, i ogromnom željom da bar nešto od toga probam…Najveća gužva je bila oko konja, koje su vešti džambasi hvalili, kupovali, prodavali, hvalili i kudili, i ne mali broj puta se hvatali za guše, a znao je da sevne i pokoji nož, tako da je narodna milicija imala pune ruke posla, da razvadi zavađene i ohladi usijane glave. Uveče bi se raspojasana bratija selila u neku od bezbroj kafana i tu uz muziku veštih tamburaša, slavila ili tugovala do duboko u noć. Vreme, taj neumitni prolaznik odneo je i vašare i džambase, svu vrevu majskih i septembarskih dana, liciderska srca, dert i tamburaše, i polako paučina zaborava, obmotava i skriva jedno vreme, koga više nema, i koje je netragom izbledelo iz sećanja. Ostala je još po koja priča prošvercovana iz kofera zaborava, sećanja koja s jeseni ponekada ožive…Ono naše, što nekad bejaše…