Dopisnica iz Varoši
Čudne su ljudske sudbine u ovom šarolikom i raznovrsnom svetu punom iznenađenja i nepredvidivosti. Od siromašnih udžerica sa nakrivljenim, slamnatim krovom i uvek gladnom, bosonogom dečicom, do bogatih vila i bazena u kome žive neka razmažena deca, bez uobičajenih želja i radovanja najobičnijim stvarima, gde se sudaraju optimizam i pesimizam, gde je nekada komad bajatog hleba slađi od majstorija vrhunskih kulinara. Sve to, i više od toga mi prolazi kroz glavu, dok pokušavam da usredsredim misli na neko sporije, opuštenije vreme, bez interneta, tableta, mobilnih telefona, led televizora, kada su male stvari zaokupljale pažnju varošana, zanetih svakodnevnim poslovima i obavezama. Negde, početkom leta, kroz naše prašnjave sokake bi se pojavila neobična skupina u malim zaprežnim kolima, bez levči, za čijim šaragama bi se lenjo vukao privezani meda, neuhranjen i uplašen lavežom dokonih i i radoznalih varoških kera, koje su tako reagovale na uljeza na „svojoj“ teritoriji, odgoneći tako i sopstveni strah od nepoznatog i vezanog neprijatelja. Isto tako, mršavo kljuse bezvoljno je vuklo kola, čije kajase je držao preplanuli kočijaš, pohabanog, slamskog šešira, izboranog lica od vetra i kiše, sa lulom u ustima i promuklim, od duvana glasom, koji je švićkao bičem po vazduhu, požurujući svoje izmoreno konjče. Pozadi njega, iza sica, ubrađena šarenom maramom i širokom suknjom cvetnih boja, sedela je bledunjava žena sa detetom u naručju i nekom praiskonskom tugom u očima, koje su govorile sve, o sirotinji koja je davila kao jesenja magla, neizvesnoj sudbini i teškom ubogom životu. U zadnjem delu zaprege je bilo nabacano razne garderobe, mala peć sa kotlićem i još nekog sitnog pokućstva, koje je zveckalo usput, prigušujući tihi jecaj dečaka, verovatno gladnog i umornog. Tu malu, tužnu povorku, bi obično pratila varoška deca, pokušavajući da naprave neki kontakt, držeći se na odstojanju, plašeći se nesvakidašnje životinje, koju su do sada viđali samo u čitankama i slikovnicama, i koja se čudom ne mogu načuditi, da baš tu, u njihovoj Varoši vide tu opasnu divlju zver, koja im se vezana činila tako bezopasnom, i ne tako opasnom, kako su o njoj čitali ili čuli iz priča odraslih ukućana. Svako traži rođenjem, svoje mesto pod Suncem i „nebeskom kapom“, pa tako i ova mala nevesela družina. Na većoj raskrsnici, prometnijoj i po proceni kačijaša Brke, kola bi se zaustavljala, on je uzimao doboš ili rešeto, samo sa jedne strane optočeno kožom, nakašljao bi se i onda promuklim glasom pozivao meštane da priđu i posmatraju program što će ga izvesti on i njegov pulen Miško, Šandor ili kako bi ga sve zvao i kome je svako zaustavljanje prijalo da predahne i povrati snagu. Lupkajući po rešetu ispevao bi par prigodnih pesmica svome pulenu, prilazio mu oprezno, dugim štapom, održavajući bezbednu distancu i započinjao bi program. Svi, a naročito deca su netremice pratili uputstva Brke i izvedbe i majstorije njegovog Miška koji je, uspevši se na prednje šape, igrao uz gazdino dumbaranje, oslobađajući neke potmule krike iz sebe, verovatno se žaleći na svoju gorku sudbinu, pa da je umesto što je igrao, gonjen štapom, brao šumske jagode ili se sladio medom divljih pčela. Posle odigranog „plesa“, Miško bi dobio novi zadatak, da pokaže kako se mlada šminka, penje na banderu ili puže. Miško je sve to ispunjavao nekada brže, nekada sporije, okrećući u stranu glavu, pritom mumlajući. Za to vreme, crnpurasta, sitna ženica sa ispruženom rukom i žalosnim, ispijenim pogledom je bezglasno molila da joj udele nešto za jelo, da prehrani dečaka i sebe, ili nešto od garderobe, šta već imaju i mogu da daju. Žene su rado, a videći im svu muku u očima, donosile šta koja ima, neka novac, neka hranu ili odeću, našta im se ženica blago osmehivala i blagosiljala ih svakim dobrom i srećnim životom. Domaćini bi da tugom pogledivali olinjalog, ostarelog i izgladnelog medu, i bez da im Brka išta kaže, donosili su hranu za medu, koji se trudio da sebi i gazdi obezbedi kakav – takav obrok. Posle kraćeg vremena, po završetku programa, ljudi bi se razilazili komentarišući naglas viđeno, sa iskrenim žalom i prema prispeloj družini i njihovim mršavim, neuhranjenim životinjama. Žao im je bilo ovih večitih nomada, koji su i po kiši i po žezi obilazili sela i palanke, boreći se za svako parče hleba i za sledeći dan koji dolazi. Brka bi uskoro sve doveo na svoje mesto, zapalio novu cigaretu, što mu je dao nasmejani poštar Jefta, povukao duboko dim, zabacio šešir na oznojani potiljak, i više moleći, nego zapovedajući poveo konjče dalje, do sledeće raskrsnice, gde su čuvši dumbaranje rešeta, čula druga deca i ljudi, izašli da i oni vide to „čudo“ od zveri i o kome je brujala cela Varoš. Sve se ponavljalo i kretalo sve iznova. Ova mala, nevesela družina, bi ostajala po nekoliko dana u našoj Varoši. Obično bi noćivali pored đerma na kraju Varoši, gde su koristili bunarsku vodu da se umiju, operu odeću i predahnu. U nedostatku druge zabave, u ono vreme, ovo je pored cirkusa, koji bi navraćao u našu Varoš početkom jeseni, bila prilika da se deca zabave, odagnaju letnju monotoniju i sve to uklope u nove priče … Otišla je mala družina, zamaknuvši među rascvetale suncokrete, dalje putem, sledeći svoju zvezdu, prateći svoju životnu sudbinu, ostavljajući varošanima priče i teme za razgovore u narednih nekoliko dana, dok ih ne zaokupe novi događaji. Mečkar i njegov ostareli Miško su zauvek nestali iza vidokruga našeg sećanja, i verovatno sada negde na „Kumovoj slami“, u sazvežđu „Velikog Medveda“ mirno i spokojno, nigde ne žureći i imajući po prvi put svega u izobilju , nastavljaju svoje trajanje. Još jedna vrsta zabave je starim, prašnjavim drumom odjezdila u prošlost i iz naših života, ali ne i iz naših sećanja. Često mi se pričinjava da nošen uspomenama, u toploj junskoj noći čujem lupu rešeta i potmulo mumlanje, negde iz daljine, iza rascvetalih suncokreta, igru umornog, izgladnelog Miška i Brkin promukli glas, koji nas vraća u ono vreme … u ono naše … što nekad bejaše …