Dopisnica iz Varoši
Svežina septembarskih noći najavljuje početak zlatnog doba, zvano jesen, kada nam priroda pruža obilje plodova, i šarenilom lišća nas obasipa svojom lepotom i raskošću. Početak berbe vinograda, prikupljanje oraha i lešnika, branje jabuka, koristilo se vreme do početka berbe žutog „zlata“, kukuruza. Beše jedno vreme, i ljudi u tom vremenu, paori marljivi i štedljivi, vreme sedeljki na sokacima, divani nepresušni, dolazak krava sa ispaše, miris tek pomuženog mleka, vesela rika teladi i lavež pulina … Gledam polja, tek po neka njiva neobranog kukuruza, moćne mašine su odradile svoj posao, bez vreve, pesme, mirisa pogače i njištanja konja. Sve u žurbi, u nemiru, hita se na sve strane, nestade toplina, blaga komšijska reč, čokanjčić „mučenice“, moba, komišanje, smeh, nešto fali u punoj kući. Kuda žuriš svete, šta je to toliko magično u toj žurbi i preticanju, zar više ne greje toplina starog kožuha i komad vruće proje, radost dolaska gostiju, sto ispod razgranatog oraha prepunjen smehom i mirom, predenje starog mačka oko bosih nogu, gugut kumrije sa nakrivljene kotarke, njisak uzobljenih pastuva i vesela igra tek oštenjenih kučića pored plasta slame. Divanu nikada kraja, a sve se stizalo na vreme, bez žurbe, ta druženje pre svega, alvaluk, miris nadolazeće jeseni, pesma varoških đilkoša, zvuci tamburice, uzdasi mladih moma, nesanica, priče sa bunara … Berba gotovo završena, a nekada, tek početkom oktobra, oko Miholjdana, je počinjala zlatna berba. Ranom zorom su se prezali čilaši i mrkovi, oštrili srpovi, domaćice spremale hranu, pristizali berači, jutarnji pozdravi, smeh, radost u još snenim očima, konji upregnuti u velika kola frkću, ej polako lepotani, ima kade, daj da ispijemo po jednu i nazdravimo ovogodišnjoj berbi, deda otvara kapiju i maše šeširom, eh i on bi rado pravio društvo bećarima, još se seća mirisa poljskog cveća i rose na opancima. Baba nosi muzlicu sada će naići bojtar, pisak roga, već se čuje prasak šmigera, eno pucketa u drugom sokaku.
Rosa je pa se lako bere, dok ne izađe sunce, par krugova, pa zna se poljski fruštuk, ta slađe od meda. Obavezna slanina, komad šunke, one lanjske, barena jaja, glavica crnog i belog luka, našla bi se i tegla pekmeza, uštipci … ta ovako nisu jeli ni moćni carevi i kraljevi u svoj svojoj raskoši. Vetar tiho ćarlija i prenosi paorske smicalice širom ravnice, poljska ševa se glasne da pokaže svoju prisutnost i pozdravi vesele berače. Pre zalaska sunca dugi niz zaprega se polako približava Varoši, umorni, a veseli, sve je u društvu lakše i zabavnije. U „forštatu“ pauza za umorne konje i berače, đeram se neprestano klanja izlivajući hladnu, pitku bunarsku vodu. Avlija puna, svi došli da pomognu, slade se vrućim pogačicama i prepričavaju zgode i šale iz prošlih vremena, pominju se i neki Rade, Tatko, Stoil, Radovan, kojih već odavno nema, ali ostala je priča, dosetka, sećanje, tek da se ne zaborave, priča živi, ide dalje. Pun mesec se okitio zvezdama, noć postaje hladnija, vetar sa Karpata nam tiho dojavljuje da prolazi još jedno leto, jesen je na pragu, mirišu dunje sa ormana, noćna frajla se bori sa prolaznošću, podsećajući nas na nepromenjivu radost življenja, pale se ulični fenjeri i prosto opija miris okomišanog kukuruza u kotarkama. Čeka se nova zora kao nova ljubav, koja nagoveštava nova uzbuđenja, deca se nerado odazivaju majkama da dođu kući, igra „žmurke“ se naprasno prekida, ih, da je još malo …
Noć donosi miris tek ispečenog hleba iz Marinkove pekare, prosto golica nozdrve, tone se u san sa komadićem tek ispečenog hleba iz vrele furune, onako rumen, hrskav, neodoljiv … Opet neki septembar, opet žurba, moćne mašine kao da su pregazile duh paora i naterale ga da se povuče, ima svega, ali opet nešto fali. Da li je to lepota običaja, mir i spokojstvo, fali ono „ima kade“, fali komšijska priča, miris prženica, bela kafa, ona „divkina“, fali … fali … Sve je isto kao i ranije, ali ipak nije ni nalik. Kotarke su pune kukuruza, ali zašto nema tog čarobnog mirisa, nema te tako drage larme i negdašnjeg života, mašine nemaju dušu, ne znaju za šalu i komšijske zađevice, ne znaju da VOLE …
Eh, dobri svete, evo prilažem jednu čašu ljubavi i sećanja, jednu pregršt radosti, vedro vedrine i valov nade, čvrsto držim u rukama taj trag u vremenu i uporno dolivam ulje u lampu nezaborava ne bi li sačuvao i produžio ono naše … što nekad bejaše …