Dopisnica iz Varoši
Tamiš, ta čudna, iskonska reka, nemirna i nepredvidiva, ali isto tako i čarobna i uznemirujuća, podarila nam je na svom toku oko Varoši i nekoliko plaža putujući ka moćnom Dunavu.
Za Tamiš su vezane i mnoge legende i onovremene priče, pune mašte i mistike…Jedna od mnogih je vezana za prve vekove prošlih milenija, kada su rimske legije hitale na Istok, osvajajući Daciju. Proleće je bilo kišovito, snegovi sa Karpata su se sunovraćali u korito plahovite reke koja se razlila po vrbacima i jarugama, noseći sve pred sobom. Vojni zapovednik III rimske legije je započeo forsiranje ove divlje karpatske lepotice, vešto izdavajući komande i zapovesti, i sve se činilo kako treba, po utvrđenom redu … No iznenada grunuo je veliki talas i u svoje mutne dubine povukao gotovo čitavu falangu, svojom hukom gušeći njisku konja i povike unezverenih legionara, naviknutih na teške borbe po raznim nedođijama. Malo se njih spasilo iz mutnog, ledenog zagrljaja, a nesretni zapovednik je prokleo reku u svom besu i nemoći, ridajući nad beživotnim telima svojih vernih vojnika. I danas gledajući kod „motela“ Tamiš kako silno nadire u svom besu, kao da slušam topot hiljada konja i dvokolica, dok se koplja iznova zabadaju u sada čvrste bedeme, odolevajući snazi ovog karpatskog diva. Posle nekoliko dana rušenja i divljanja ovaj gorostas se umiri kao pitomo banatsko jagnje, ostavljajući brda peska, lagune sa puno ribe, kao dar uznemirenim i uplašenim varošanima. Kao i svaki nestaško malo se zaigrao, pripretio, a onda povratio u svoju postelju, sa još jednom pričom, praćen cvrkutima raspevanih slavuja, zeba i senica, a vrbe okitile obale poput rimskih nevesta na dvoru omraženog Dioklecijana. Ovaj karpatski buntovnik, što uzima i daje, podario je, nama varošanima, i dve najpoznazije plaže : „kod Minje“ i „pesak“, u Munđerovom budžaku, obe osobene i specifične. Prva je bila blizu Varoši, pored ustave i čuvarnice, na koju se moglo doći i pešice. Minja sa obaveznim, slamnim šeširom na glavi i brisom o pojasu, večito prisutan, a nevidljiv, uvek spreman na šalu ali i kritiku onim vragolanima koji bi preterali u svojim vratolomijama. Preko letnjih ferija su dolazile Anđa i Mila i svo vreme provodile na plaži sekući vodu kao dve deverike u svom plesu. Ispod ustave je bio Veliki breg, sve do razorne poplave, koji je kasnije sravnjen regulacijom obala, a sa koga su svoju umešnost skakanja i hrabrost pokazivali oni najsrčaniji, Čilija, Jani, Raka … zadivljujući kupače, preplanule na žarkom banatskom suncu. Bilo je tu puno dece i odraslih , naročito subotom i nedeljom, na raširenim peškirima, ćebadima, na bregu, u hladovini stoletnih vrba, koje skrivaju na stotine mladalačkih tajni. Svuda glasan smeh, šale, igrao se uzvodno i fudbal u plićaku, brale kupine, kojih je bilo u izobilju na drugoj obali. Naročito su bile zapažene gošće koje su na letnje ferije rado dolazile u našu Varoš, a koje su varošani sve od reda nazivali „prijama“ i koje su bile u žiži interesovanja ovdašnjih varošana. Bilo je i ljubavi, uzdaha i tuge za neuzvraćenom ljubavlju, po koja suza bi se otkotrljala nošena valovima Tamiša, ostavljala poneka crno-bela fotografija za „uspomenu i dugo sećanje“, kraj leta i ono nezaboravno: „hej, javi se, piši mi …“.
Druga plaža malo udaljenija u „Munđerovom budžaku“, odisala je romantikom i poetikom. Tu su dolazili oni odrasliji, mahom studenti i stariji srednjoškolci na biciklima i retkim mopedima. Tu je Tamiš pravio Veliku krivinu, praveći budžak, i u proleće bi izbacivao na obalu stotine kubika peska, donetih sa dalekih Karpata, peščana velika plaža, uokvirena šumama topole, bresta, jasena, hrasta i uvek razgranatih vrba u svojoj raskošnoj zelenoj odori. Ćaskalo se, igrao preferans, odbojka, kupalo u bistroj zelenoj vodi. Vasa „Dugački“, kao jablan usred Tamiša, tražeći dubinu, ne bi li se zagnjurio, onako visok. Ne retko bi se začuli zvuci gitare, pesme mladosti, životu, ljubavi, tom najlepšem osećaju, prepuštalo se maštanju i poju cvrčaka. Pričalo o letnjim igrankama, udvaralo, sanjarilo… maštalo. Vrbaci i sada pamte neke davne, prve nevešte poljupce, rumenilo i ubrzano kucanje mladalačkih srca, sve se čitalo sa dečačkih, smušenih lica, čuvalo kao najveća dragocenost to leto, Tamiš, julske zvezde, poj gitare, ruka u ruci … Činilo se da je vreme stalo i da je zavladala večnost i spokoj… Po povratku sa plaže se svraćalo u voćnjake i vinograde pored Jera, da se ubere neki grozd, zarudela šljiva ili tek sazreo orah … ukus i sada luta nozdrvama golicajući ga uspomenama … Uveče, na korzou, su se projavljivali novi parovi, i udvarači („pardon prijo“ ), i sve je bivalo propraćeno dobacivanjima i šalama, sa razglasa se oglašavao neprikosnoveni Tom Džons i njegova neugasla „Dilajla“, plovilo se svemirom ljubavi, sa kartom od dve reči … LJubav je otvarala sve brave, sve odaje i škrinje, svuda prisutna i dostupna. Kraj avgusta, prve kiše slute jesen, oseća se neki nemir na obalama naše reke, na korzou. Odlaže se odlazak bar na jedan dan, još jedan odlazak na plažu, jedna promenada na korzou … Ostavljaju se uspomene diljem parka, plaža, staničnih perona, bol se zatrpava u pesak, u senke jasenova, u zvižduk uniformisanog otpravnika, suze, tople od ljubavi kotrljaju se kao klikeri po peronu, pogledi zastali u vremeplovu, ruka polako klizi iz ruke i sve je svečano kao na varoškom, vatrogasnom balu, truba svira poslednje taktove koji se mešaju sa kloparanjem vagona noseći tugu, što je sve proletelo tako nenadano a tako brzo…
Tamiš, kao siroče, napušteno od svih, i dalje teče, i ko zna o čemu sanja, jesenji vetar raznosi na sve strane zrnca peska kao mala pisamca pisana detinjom rukom, svojim varošanima, tamo negde daleko od njegovih zelenih obala, a u svakom pisamcetu poruka …Ne zaboravi me … Ne zaboravi ono naše … što nekad bejaše…
