Dopisnica iz Varoši
„Čujte i počujte. Daje se na znanje …“Tako su obično započinjali dobošari svoje obraćanje prisutnim građanima, po Varoši, uz prethodno dugotrajno dumbaranje po zategnnutoj koži bubnja. Obično na raskrsnicama bi sišao sa službenog bicikla, stavio doboš ispred sebe i dugotrajnim udarcima po dobošu prizivao meštane da se okupe oko njega i čuju od njega najnovije varoške novosti i obaveštenja. Bilo je nekoliko dobošara sreskih i opštinskih, koji su po nalogu vlasti ispunjavali svoje svakodnevne zadatke i obaveze. Dobošarska služba je imala dugu tradiciju, još od pre Velikog rata, jer je bilo potrebe za obaveštavanjem građanstva i prenošenja naredbi aktualne vlasti. Dobošari su osim svog redovnog posla održavali i parkovsko zelenilo, pijacu a ponekada su obavljali i kurirske poslove. Kako se varoš gradila i širila, tako se širio i njihov posao i obaveze. Za paora je to bio najvažniji, ako ne i jedini izvor informisanja i saznavanja najnovijih vesti, jer su po ceo dan bili zauzeti svojim poslovima, kako na njivi tako i u štali, ili po dvorištu. Obično bi se domaćice, dečurlija ili starci sa štapom u ruci i slamskim šeširom na glavi okupljali oko dobošara da čuju, pa da prenose dalje, najnovija saopštenja. Dizanjem štapa uvis pretili su razgalamljenoj deci da utihnu, da bi se čuo dobošar, što bi kod prisutne dece izazivalo još veći smeh, ali bi ipak na kraju poslušali kritike starijih. Sreski činovnici, bankari, trgovci i berberi su redovno kupovali dnevnu štampu i da bi osigurali svoj primerak, obično su se mesečno preplaćivali u trafici kod Erne, koja je uredno, prvo kada stigne štampa, odvajala i ispisivala imena pretplatnika na prvoj stranici dnevnog lista a potom započinjala prodaju slobodnih primeraka. Dobošar je najčešće obaveštavao građane o komunalnim zahtevima vlasti, pelcovanje pasa, živine, vakcinaciji stanovništva, uređenju ulica, groblja, kanala i slično. Po odlasku dobošara, još dugo bi ostajale komšinice na ulici, da uzgred i one jedna drugoj prenesu svoje novosti o spremanju zimnice, novoj haljini, ili već kakve škakljive teme koje se mogu reći samo u dubokim poverenju, u četiri oka, uz obavezan dodatak: “slatka moja, ovo sam samo tebi rekla, nemoj da me pričaš po Varoši …“. Verovatno, najpoznatiji dobošar u našoj Varoši, koga se oni vremešniji i sada sećaju, bio je svakako Đokica dobošar, svima znan i dragi lik, uvek nasmejan i spreman na šalu a isto tako ozbiljan i gospodstven kada bi prenosio neprijatna saopštenja. Mali rastom ali velikog srca, sa lakoćom je obilazio celu Varoš uzduž i popreko, zastajkujući po ćoškovima, da saopšti sugrađanima najnovije naredbe ili upozorenja. Vrlo vešto i ritmički je udarao po malom dobošu sa već izlizanom kožom sa dve udaraljke praveći sebi šlagvort za tekst koji sledi. Dok je dumbarao po dobošu osmehivao se prisutnim građanima, klimajući glavom u znak pozdrava prijateljima ili po koji šeretski osmeh bi upućivao prispelim damama a onda značajno i važno bi vadio papir sa tekstom za taj dan, nakašljao bi se i gromkim glasom, koji je prosto zvonio, saopštavao najnovije vesti. Po završetku čitanja vraćao bi papir u džep od kaputa, hvatao udaraljke i još odumbarao nekoliko trenutaka, kao znak da je obaveštenje ideklamovano i da odlazi do sledeće raskrsnice, usput rukujući se na kratko sa poznanicima. Osim informativnih poslova, Đokica Dobošar, kako su ga svi zvali, je sa puno ljubavi i umeća održavao varoški park, koji je u svakom godišnjem dobu bio uređen; živa ograda potkresana, lišće pometeno i sakupljeno, cveće okopano i zaliveno. Na svakoj polovini parka bila je po jedna velika rundela, okrugla sa ogradom od metalnih alki, podzidom od velike „modošanke“, prepuna raznolikog i raznobojnog sezonskog cveća, koje je vredni dobošar Đokica plevio, čistio, rasađivao i presađivao i sve je bilo uredno kao u najlepšem herbarijumu, pružalo zadovoljstvo i privlačilo svojim čarobnim mirisima šetače ili one koji su sedeli na klupama ispod divljih kestenova, čitali dnevnu štampu ili tiho razgovarali da ne pomute ovu bogmdanu idilu…U parku je bila i pumpa za vodu koja je radila besprekorno pod nadzorom letećeg, svuda prisutnog dobošara, vernog i omiljenog sugrađanina. Na žalost, o parku se već odavno ne vodi dovoljno računa, sem košenja trave. Rundele sa prelepim ružama, lepim katama, zumbulima, gladiolama … su odlukom nekog nerazumnog službenika uklonjene, ostavivši nenadoknadivu prazninu, baš kao prelepa haljina čiji je struk izgoren vrelom leglom. Još samo na prastarim fotografijama Laze Slikara, doduše retkim, može se videti park u svoj svojoj raskoši i lepoti … Nadolazeće vreme i događaji, tehnološki i tehnički napredak su uporno i nezaustavljivo donosili nešto uvek novo, ukidajući ono staro, pa je red došao i na dobošare i njihovu uslugu. Poslednji DOBOŠAR, zatvaranjem Sreza i premeštanjem Opštine iz naše Varoši je još neko vreme obaveštavao svoje sugrađane, kao i decenijama pre, a onda jednog prelepog, majskog dana, u predvečernjim satima, oglasio se dobošar svojom labudovom pesmom i odlepršao u istoriju, nečujno i tiho, dok se u vazduhu još moglo čuti, ili bar naslutiti, zakasneli odjek doboša, koji kao da se opraštao sa svojim slušaocima. Dragi moji varošani, behu lepa ta davna vremena, kada se sa nestrpljenjem isčekivao dobošar, kao dragi gost, da okupi sugrađane, da čuju najnovije vesti, da popričaju, nasmeju se ispune, tako potrebnom toplinom, raskrsnicu, prenoseći pozitivne vibracije na sve četiri strane sveta, šaljući tako svojim najdražim pozdrav kroz etar, u ritmu doboša sa tek izgovorenim porukama i molbom, da se ne zaboravi nikad, ono naše … što nekad … bejaše …

Dopisnica iz Varoši
Kada pomenem „oni dani“, mislim na godine odrastanja, na dečaštvo, kada nismo bili više deca, ali nismo bili ni odrasli. Toga se sećaju posleratne generacije, tog odrastanja, maštanja o nepoznatim svetovima, prve cigarete, prve zaljubljenosti, i još mnogo toga što nas je čekalo pred vratima odraslog sveta. Bilo je to vreme procvata naše Varoši, sresko i opštinsko mesto urbanistički uređeno, sa monumentalnim građevinama, dve crkve, železnicom i makadamskim putem povezana sa Zrenjaninom i dalje, dobro snabdevena robom široke potrošnje, sportski i kulturni centar sa bezbroj kafana, hotelom i motelom i nezaobilaznim tamburašima. Koliko su oni bili poznati i prepoznatljivi u svetu tamburaški muzike, dovoljan dokaz je sličica tamburaša na turističkoj mapi bivše SFRJ, koja je stajala pored imena naseljenog mesta JAŠA TOMIĆ, kao njegova osobenost na polju muzike … Već negde posle sedmog razreda smo se uveliko počeli menjati, počele su nas zaokupljati neke nove misli i neka druga interesovanja. To je ono vreme kada se više nemalo nego imalo, skroman, jednoličan život koga smo mi obogaćivali svojim nestašlucima, kao uvod u svet odraslih. Voleli smo bioskopske predstave koje su to vreme prikazivane dva puta sedmično, sredom i subotom, pa pošto najčešće nismo imali novaca za ulaznice, naši drugari Zeko i Turko su se za to pobrinuli. Naime, oni su u dvorištu Doma kulture pronalazili kupone koje je, uvek stroga domarka Desa tamo odlagala, pa su te kupone lepili sa talonima, koje su dobijali posle predstave od onih koji su imali ulaznice. Vrlo vešto su ih spajali lepkom i bušili iglicom, tako da su naizgled ličile na originale. Prilikom ulaska u bioskop stavljali smo ih ispod prave ulaznice, nas četvero-petero, poslednji bi ih davao Desi koja bi ih onako zajedno otcepila, a mi presrećni u punoj sali bioskopa, gledali filmove. Bilo je i drugih sistema „upada“ u salu, kroz prostoriju u kojoj se čuvao ugalj, neko bi ušao prvi, krišom bi otvorio malo prozorče, kroz koje smo se mi provlačili oprezno, da nas niko ne vidi. To zajedničko gledanje filmova je imalo svojih draži, od glasnih komentara pojedinih scena, do tihog šaputanja zaljubljenih parova. Sve je to bilo tako naivno i detinjasto, baš kao i svet u kome smo odrastali. Jednom prilikom, Tonka je na sredini žurnala, koji se prikazivao pre projekcije filma, ( jedan žurnal je imao prilog pod nazivom „Jedan dan u Varoši Jaša Tomić, koji je prikazivan po svim bioskopima), u sred tišine uzviknuo: „Govorit Moskva, za mikrofonom tovariš Belmondo. „Svi u sali su znali kome je upućena ova simpatična poruka, što bi izazvalo buru smeha i aplauza, kao i kiseli osmeh prozvanog. Ali se niko nije previše ljutio, sve je shvatano krajnje dobronamerno i drugarski. Fudbal i strast prema lopti je bila na samom vrhu našega interesovanja. Igralo se po sokacima širom Varoši, a na igralištu, ako bi bilo mesta, što je bila velika privilegija, jer je bilo puno fudbalera a i đaka iz Osnovne i Srednje škole, koji su čekali svoj red. Jednom prilikom, Milorad je dobio na poklon od strica, koji im je došao iz grada u goste, pravu fudbalsku loptu, i zbog toga bio presretan. Ej, igrati po prvi put fudbal sa pravom fudbalskom loptom, što još niko nije imao u celoj Varoši, bilo je i više od sna. Sa nestrpljenjem je očekivao da svane, da na igralištu isproba tu čarobnu loptu. Leto, raspust, Milorad se uspavao, a njegom mlađi brat Beli, dograbio je fudbalsku loptu, koristeći Miliradov dubok dečački san, tiho se iskrao iz kuće i sa drugarima iz ulice i razreda otrčao što pre put igrališta sa loptom u naručju, kao osobenom relikvijom .Radosti nikada kraja, besomučno se šutiralo i po granju i po obližnjem trnju, i tako izgrebana posle jednog voleja završila je na oštrom i velikom trnu divljeg rogača. Nastao je tajac, i baš u tom trenutku, preko mostića na Jeru trčao je zadihani Milorad u želji da se dokopa svoje lopte. Kada je prišao i video u kakvom je jadnom stanju, izduvana i izgrebana, šutnuo ju je u Jer i ljutito rekao: „Eto vam, pa sada vi igrajte“. Tu na mostu su se naplaćivale karte za gledanje utakmice, i opet finansijski problem, nema se para. Bosi sa sandalama u rukama, gazili smo ispod mosta pazeći da nas ne vidi Brko, koji je naplaćivao ulaznice, i kroz visoku travu se provlačili, ožareni koprivom, put stadiona. Na stadionu kao u grotlu. Prepune tribine, na levoj strani su sedeli uglavnom oni stariji varošani i gosti, a na desnoj omladina, deca i dva starija gospodina koji su sa mladima zajedno navijali, deda Gerga i čika Slavko, verni navijači. Čika Slavko je stalno vikao na svoga komšiju i prvotimca FK“Radnički“ Miroslava, kome su bile upućene kritike, na koje bi se Biber samo osmehivao, jer je znao koliko je čika Slavko voleo svoj klub i svoga komšiju. Bubo, Čilija, Đikan ondašnje nezvanične „vođe“ navijača su zabavljali publiku na stadionu svojim vrcavim upadicama i komentarima, uz prodorne zvuke klepetuša koje bi za tu priliku donosili od Dajića; atmosfera za nezaborav, fudbal i teatar na jednom mestu. Večernji korzo je bio posebna atrakcija za nas derane, prerasle za dečije igre, a opet nedorasle za društvo odraslih. U letnjim mesecima, kada bi dolazio u našu Varoš, posle završene fudbalske sezone, Coban naš sugrađanin, je uvek ispred hotela bio okružen buljukom mladića i radoznalih dečaka koji su prosto upijali svaku njegovu reč, a imao je o čemu i da priča ovaj vrsni fudbaler i saigrač čuvenog Šekija u „Botafogu“ u dalekoj Južnoj Americi, gde su svojom atraktivnom igrom plenili vatrene latinoamerikance. Posedovao je neverovatan šarm i harizmu, satima i satima je mogao da zaokuplja pažnju prisutnih, sa puno humora i smeha. Mi tada uživo nismo videli ni jednog igrača većeg od Cobana, naše legende, koji nas je godinama oduševljavao i svojom igrom i svojom pričom. Od Boška smo često na treninzima FK“Radnički“ slušali o velikim igračima sa kojima je igrao u „Dinamu“ iz Pančeva, „Spartaku“ iz Subotice, “ Proleteru“ iz Zrenjanina, o pripremama u reprezentacije ondašnje Jugoslavije, a vrhunac svake priče je bila Boškova beseda o Moši Marjanoviću, velikoj fudbalskoj zvezdi, njegovom treneru i učesniku prvog Mundijala u Montevideu … Na plažama „kod Minje“ i „Munđerovom budžaku“ smo provodili po ceo dan, ispunjen pecanjem, kupanjem ili raznim nestašlucima, od skrivanja garderobe, bicikala, pojedine užine i još puno toga što derani mogu da smisle. Pentrali smo se po visokom drveću tražeći mlade ptiće, vešto se koristili praćkom, a u igri „kauboja i Indijanaca“ lukom i strelom, što je nekada imalo i nslavni epilog. U kafani „kod Trajkovića“ smo zarađivali prvi novac, dižući kegle i vraćajući kugle na kuglani, od koga smo častili sebe i drugare ukusnim sladoledom kod čika Vlade ili majstora Idriza. Želeli smo puno toga, bili smo uskraćeni materijalno, ali smo duhovno bili bogati, rastući u zdravoj sredini, gde je škola, pored porodice imala značajan udeo u našem odrastanju i vaspitanju. Posle igre „žmurke“ u predvečerje smo još dugo ostajali na sokaku, obično ispred kafane ili stare pumpe, slušajući priče onih starijih, zamišljajući sebe odraslima, koje će jednoga dana prepoznavati na korzou ili kao fudbalere, ili kao glumce u lokalnom teatru, izazivajući pažnju devojaka. Mašta nam je bila glavno „oružje“ u nedostatku igračaka ili nekih dečačkih aktivnosti, tako smo oštrili i um i snagu pripremajući se da uđemo u svet odraslih. I onda lagano ko poljski razvigorac, kao zelena voda Tamiša koja je spokojno oticala, tamo negde iza visokog dimnjaka na ciglani, iza koga zalazi Sunce, zalazilo je i naše dečaštvo, snovi, vreme, jedan svet koji smo napuštali, kao tesne cipele, oslobađajući se toga perioda odrastanja zauvek. Sada sa sedim vlasima i zimoćom koja se zavukla u stare kosti, taj plamičak detinjstva, koji nas iz sna budi, kao da nas ponovo pokreće, pun znatiželje, ideja, pun neobuzdanosti, uliva nam snagu dokazujući da je tu u nama i da nas nikada zapravo i nije napustio, samo se prikrio, šćućurio i pratio nas kroz život i sada je ponovo tu, pokušava da osvetli one dane, čežnjive i ranjive, kada smo bili na raskršću dečaštva i mladosti, žureći da što pre odrastemo, a njega, to dečaštvo smo odbacili kao probušenu fudbalsku loptu, nekog davnog avgustovskog predvečerja. To nam se dečaštvo sada vraća u tamnim, dugim zimskim noćima, kao prijatelj i sabesednik, hraneći nas i braneći tom dečačkom energijom, ne ljuteći se što je u jednom trenutku ostavljeno, samo je strpljivo čekalo da mu se opet vratimo u zagrljaj tako topao i prepoznatljiv. Dragi moji varošani, generacije pedesetih i šezdesetih godina prošloga veka, ponovo se okupljamo oko uspomena, oko sećanja sa razbuđenim dečaštvom u nama, otvorimo mu širom vrata, kao jedinom i neponovljivom jer je ono, to naše … ono naše … što nekad bejaše …

U ČAST 40-GODIŠNJICE NAJNOVIJEG NASELJAVANJA MESTA KRAJIŠNIK, A U POVODU UČESTVOVANJA U EMISIJI ZNANJE – IMANJE

ORGANIZATOR
MESNA ZAJEDNICA
DRUŠTVENO-POLITIČKE ORGANIZACIJE
ORGANIZACIJE UDRUŽENOG RADA

ORGANIZACIONI ODBOR
Boltić Mile, predsednik
Puvalić Rade, zam. predsednika
Romić Slavko, sekretar

ČLANOVI
Vojnović Miroslav
Perišić Gojko
Prošić Slavko
Repac Slobodan
Tanjga Bojan
Bosnić Milomir
Kovačević Nikola
Vekić Rade
Banjac Mile
Malbašić Drago
Jerković Zoran
Nikolić Živorad
Grbić Stevo
Todić Anđelko
Škrbić Ljubomir
Živanov Milutin
Grubor Rajko
Jurić Milan
Ugarčina Đoko
Mandić Darinka
Grubor Boro
Karanović Duško
Grahovac Pero
Dotlić Đuro

Kako su Krajišnici ušli u istoriju, ili bolje rečeno kako su je stvorili zajedno sa svim progresivnim snagama na čelu sa KPJ i drugom Titom, dobro je poznato i opisano u mnogim knjigama.
Kako su se mnogi od njih snalazili i snašli na novim ognjištima, takođe je dobro poznato, a deo toga opisano je i na sledećim stranicama.
Naučili smo, to nam je amanet i za danas i za sutra, da SVOJU istoriju pišemo SVOJOM rukom, no da se, ipak podsetimo šta se dešavalo na prostoru koje danas obuhvata mesto KRAJIŠNIK.
Stephansfeld, Szent Istvan, Istvan-haza, Istvanfolde, a od 1922. god. Šupljaja — sve su to imena koja je nosio današnji Krajišnik.
Naselje je inače osnovao zagrebački kaptol 1796. godine na polju »Šuplje« u jašatomićkom (modoškom) srezu naseljavanjem Nemaca iz Nove Peči, Grapca i drugih torontalskih opština. 106 sesijaša i 75 nadničara činili su početak. Za njih je 1797. godine osnovana parohija i podignuta crkva posvećena Sv. Stefanu: otud ime »Stefansfeld«.
Već 1805. godine je dobilo privilegiju za održavanje godišnjih vašara i nedeljnih pijaca.
Površina katastralne opštine bila je 4099 lanaca a aladialni posedi 4712 lanaca. Stanovnici su bili vredni, zemlja plodna i tako je postignuto svesno blagostanje. 1834. god. npr. popisano je 1934 stanovnika od kojih je bilo rimokatolika 1913, pravoslavnih 5 i Jevreja 16.
1856. god. trebao je ugovor sa vlastelom da se obnovi, ali kako nije postignut sporazum, zagrebački kaptol oduzeo je zemlju meštanima, i dao velikozakupnicima. Zbog toga se oko 100 porodica odselilo u vojnu granicu no ubrzo su se vratili. 1898. zagrebački kaptol dao je opet zemlju meštanima u zakup, 1909. i 1910. ustupi na sasvim zemlju na 50 godišnju amortizaciju ali već 1920. oni su mu zemlju isplatili. Naselje je opet osnaženo, blagostanje se vratilo.
Interesantnosti radi navedimo sledeće: 1873. god. dobila je Šupljaja poštu, a 1892. god. bušen je prvi arterski bunar; 1897. god. postala je »Istvanfolder Spar und Kreditverein« dioničarsko društvo; 1913. god. osnovana je apoteka.
Brojno kretanje stanovništva bilo je: 1869. god. 2329; 1880. god. 2356; 1890. god. 2525; 1900. god. 2344; 1910. god. 2445.
1921. godine popisano je 2876 stanovnika, od kojih je bilo Srba 3, Rumuna 28, Nemaca 2763, Mađara 64, ostalih 18.

Ima jedno selo, dragi druže, na severu
Banata, blizu rumunske granice. U njemu
žive dobri i vredni Ijudi:
stanuju u Ulici Slavka Rodića, Marije
Bursać, Mladena Stojanovića:
rade u zadruzi »Grmeč«:
pazare u trgovini »UNA«
idu u školu »Slavko Rodić«:
posećuju bioskop »Kozara«:
zabavljaju se u Kulturno-umetničkom
društvu »Jandrija Tomić-Ćić«,
navijaju za svoj fudbalski klub »Krajina«;
Iz ovih naziva možda ćeš naslutiti njihove
želje i htenja, ko su i otkud su, njihovu
nostalgiju, koliko su ostali vezani za stari kraj:
Za kućice s vajatima,
za torove, pojate i lišnjake,
za brda i kamenjare,
jer u nepreglednoj i monotonoj ravnici u koju
dođoše,u ušorenoj Šupljaji koju naslediše,
sve beše neobično i široko.
Danas, druškane moj, s ponosom mogu da kažu:
od časa doseljenja ne deli ih samo dugi period
vremena, nego i veliki korak napred u novi život
i lepše življenje. Malo ostade od nekadašnje Šupljaje.
Krajišnik je danas novo naselje ne samo po svom
imenu već po nečem drugom mnogo vrednijem
i sadržajnijem: on je delo vrednih gorštaka u plodnoj
ravnici. Iza njih je rad i radne pobede. Zato s pravom
mogu da uskliknu reči zlatoustog pesnika:
»Crvene se plodovi revolucije oko naših glava«
Ovi Vas Ijudi zovu u goste da im uveličate slavlje

Neposredno po završetku narodnooslobodilačkog rata osnovni zadatak je bio obnova i izgradnja ratom opustošene zemlje. Prilazi se sređivanju unutrašnjih prilika — obnova i onako slabo razvijene industrije i organizovanju poljoprivredne proizvodnje.
Odmah posle rata izvršena je konfiskacija imovine ratnih zločinaca i svih onih kojii su se stavili u službu okupatora i domaćih izdajnika. Tako su u Vojvodini konfiskovane velike površine zemlje koju je trebalo prihvatiti i na najbolji način iskoristiti za ishranu stanovništva i naših oružanih snaga u tim teškim danima. U tom cilju donesen je zakon o agramoj reformi i kolonizaciji — dodeljuje se zemlja seljacima koji su zajedno sa radničkom klasom izneli glavni teret revolucije na svojim plećima.
Tako je septembra 1945. godine naseljeno do tada čisto Nemačko selo Šupljaja borcima i boračkim porodicama iz Bosanske Krajine. Naseljeno je 650 porodica iz opština Titov Drvar, Bihać, Bosanska Krupa, Cazin i Kladuša. Među doseljenim porodicama je 120 ratnih udovica, 93 nosioca »Partizanske spomenice 1941« godine, 180 ratnih vojnih invalida. Došli su ljudi koji su krasili našu revoluciju svojom odlučnošću i moralnom čistotom. Među njima je bilo 380 članova KPJ i 420 članova SKOJ-a.
Teško je bilo napustiti svoj zavičaj iako je bilo ogromno zgarište ali i kolonizaaija je shvaćena kao nov zadatak revolucije — svi su bili svesnl novih obaveza i odgovornosti koje ih čekaju u novom zavičaju. Naročito velika odgovomost ležala je tada na rukovodećim Ijudima i članovima Partije u organizovanju novog života. Počelo se od privremenog smeštaja i zajedničke kuhinje. Vršene su pripreme za organizovanje vlasti, konstituisanje društveno-političkih organizacija i njihovih rukovodstava. Trebalo je izvršiti podelu kuća, nameštaja, inventara, sredstava za rad, stoke, zemlje, a to nisu bili ni malo jednostavni zadaci. Istovremeno se trebalo brinuti o kolektivnom sabiranju letine koja je već bila prispela na ogromnom polju oko sela. Organizovan je rad i Osnovne škole i raznih tečajeva, zdravstvena i vatrogasna služba, pokrenut je kultumo-zabavni život. Moralo se misliti i o snabdevanju stanovništva robom iširoke potrošnje, pa je odmah u jesen 1945. godine formirana ZemIjoradnička zadruga. Izvršene su pripreme za osnivanje Seljačkih radnih zadruga.

Ovo su samo neki od važnih zadataka koji su stajali pred novim stanovnicima — žiteIjima ovog mesta. Razvijena je do tada neviđena aktivnost na organizovanju celokupnog života u mestu koje je ustvari počinjalo da živi iz početka. Svi zadaci izvršavani su sa istim oduševljenjem kao i u doba revolucije. Članovi partije, omladina, narodni front i AFŽ, bili su primer u ovom delu Banata u aktivnosti u svim poljima rada i života. (Tekst iz knjige »Krajišnik 1945—1978«).
U ovim poratnim godinama, pored međusobnog upoznavanja »Krajišnika« koji se sa porodicama i svim svojim običajima i navikama naseliše u Šupljaju — sadašnji Krajišnik, trebalo je upoznati i novu sredinu, nove ljude, nove običaje i obezbediti punu organizovanost. Sve to nije bilo ni malo lako, jer su Krajišnici stigli iz prostorno široke teritorije tj. iz oko 103 sela i bivših srezova Bihać, Bosanska Krupa, Velika Kladuša, Cazin i Titov Drvar. Ovi se ljudi međusobno nisu poznavali, niti su se međusobno viđali, njih je, ipak, vezivala najjača nit iskovana u četvorogodišnjoj NOB-i. Ciljevi revolucije bili su isti, jači od svih adeta i običaja.
To poslednje tromesečje, poslednje četvorogodišnje ratne 1945. godine za ratnike gorštake i članove njihovih porodica, novi dodatni napori, koji su duboko ostali urezani u svakom sudioniku. Ostala su zgarišta u starom zavičaju, napuštena ognjišta pored kojih se stolećima rađalo i umiralo. Ostala su u tim brdima na stotine grobova koja su u toku rata više nego ikad obnavljana novim humkama izginulih i u ratu nastradalih najmilijih članova porodica, ratnih drugova i prijatelja. Vlakom bez voznog reda čije je putovanje trajalo od 12 do 15 dana stižemo u selo Šupljaja na jugoslovensko-rumunskoj granici, tada srez Jaša Tomić.
Kroz dobro organizovan i osmišljen rad u društveno-političkim organizacijama, kroz stvaralački rad u radnim brigadama, raznovrsnu kulturno-zabavnu i sportsku aktivnost brzo se stekoše trajna poznanstva i život ovih Ijudi, i poče teći tako kao da se preselilo jedno, iz rata izraslo, selo, ili bolje rečeno jedna organizovana partizanska jedinica.
Danas, kad ulazimo u četrdesetogodišnjicu našeg zajedničkog življenja sa ponosom možemo, da se i ovim povodom, podsetimo, bar delimično, na ostvarene rezultate našeg razvoja.

RAZVOJ PRIVREDE
Naseljavanje Krajišnika (ondašnja Šupljaja) najvećim delom završeno je septembra 1945. godine. Kao osnovna organizovana snaga zatečena je Uprava narodnih dobara. Već su bili pristigll poslovi za berbu suncokreta, kukuruza i šećeme repe, zatim je trebalo pripremiti i obaviti jesenju setrvu žitarica. Krajišnici su se odmah latili posla. Zbog stalnog pristizanja kolonističkih domaćinstava, kao jedina moguća forma organizovanja za jesenje radove usvojen je sistem formiranja radnih četa po opštinama iz starog kraja i, na zadovoljstvo svih, na vreme su obavljeni svi radni zadaci koji postaše osnova našeg daljeg razvoja privrede, u prvom redu poljoprivrede. Tokom jeseni i zime, prema odredbama Zakona o agrarnoj reformi, organi vlasti i Uprava narodnih dobara koja je do tada, uglavnom, rukovala celokupnom imovinom izvršena je podela imovine — zemlje, poljoprivrednog oruđa i alata, radne i priplodne stoke. Ovo je dalo mogućnost da se poljoprivredna proizvodnja može otpočeti u domaćinstvima. Deo imovine i poljoprivrednih mašina ostao je još u korišćenju uprave narodnih dobara. Takođe su u tom periodu zanatske radionice, koje su formirane, bile u sastavu Narodnih dobara.

Formiranje zemljoradničkih zadruga
Odmah po naseljavanju postavilo se pitanje snabdevanja domaćinstava robom široke ipotrošnje, jer i ove poslove u prvim danima je obavljala Uprava narodnih dobara, na taj način što su osnovni artikli deljeni iz magacina prema broju članova domaćinstava. Koristeći određena iskustva kreditnih zadruga koje su postojale u nekim mestima starog kraja u bivšoj Jugoslaviji, kao i iskustva stečena u toku rata, odlučeno je da se formira zemljoradnička zadruga. Tako je već 20. oktobra 1945. godine formirana zemljoradnička zadruga »Pobeda«. Osnovna delatnost ove zadruge bila je trgovina, ali je ona svoju delatnost postepeno proširivala na organizaciju uslužnih delatnosti. U njen sastav su ušle zanatske radionice, mlin za meljavu žitarica, ugostiteljske radnje, električna centrala i dr.
Ovakva formacija delatnosti ostaje sve do 1956. godine, kada se izdvajaju zanatstvo i ugostiteljstvo, a zadruga počinje saradnju sa zadrugarima u poljopirivrednoj proizvodnji.

Osnivanje Seljačkih radnih zadruga
Odmah po oslobađanju zemlje, naša Partija je odredila pravce razvoja poljoprivredne proizvodnje, jer smo iz rata izišli kao nerazvijena agrarna zemlja, sa neorganizovanom i niskom proizvodnjom. U tom pravcu pokrenuta je aktivnost za formiranje Seljačkih radnih zadruga. Nakon dobro organizovane rasprave u partijskim i drugim društveno-političkim organizacijama dana, 6. aprila 1946. godine doneta je odluka o formiranju Seljačkih radnih zadruga u Krajišniku. Formirano je četiri SRZ. Ove zadruge su tada formirane na teritorijalnom principu po ulicama i to: I i II ulica osnovale su SRZ »Rajko Bosnić«, III ulica SRZ »Mladen Stojanović«, IV ulica SRZ »Marija Bursać« i V ulica SRZ »Crvena zvezda«. Osnivači ovih zadruga bilo je 315 domaćinstava ili 45% domaćinstava mesta. Aktivnost članova KPJ i ostalih orgainizovanih snaga na omasovljavanju formiranih Seljačkih radnih zadruga davala je pozitivne rezultate, tako da je krajem 1949. godine u Seljačkim radnim zadrugama bilo obuhvaćeno preko 95% svih domaćinstava. Svega 37 domaćinstava, ni u tom periodu, a ni kasnije nisu stupila u pomenute zadruge.

Integracioni procesi
Ubrzo, nakon formiranja Seljačkih radnih zadruga, ukazala se potreba za okrupljavanjem proizvodnje, za širim povezivanjem i udruživanjem. Tako su krajem 1947. godine spojene seljačke radne zadruge »Marija Bursać« i »Crvena zvezda«, a 1948. godine i zadruge »Rajko Bosnić« i »Mladen Stojanović«. Ovakvo kretanje nastavljeno je i kasnije, da početkom 1950. godine dolazi do formiranja jedinstvene seljačke radne zadruge »Maršal Tito«.
Kada je 1953. godine izašla uredba o reorganizaciji SRZ iz zadruge je istupilo oko 55% domaćinstava – zadrugara, tada zadruga menja svoje ime i postaje zemljoradničko-proizvođačka zadruga »Grmeč«. Imajući u vidu težnju ka daljem unapređenju proizvodnje i društveno-ekonomskih odnosa na selu, u sastav »Grmeča« ulazi i zemljoradnička nabavno-prodajna zadruga »Pobeda«. Tako se od 31. decembra 1961. godine stvara zamljoradnička zadruga »Grmeč« i u ovakvom obliku ostaje do 1. jula 1976. godine, kad je kao OOUR integrisana u PIP »Srednji Banat« Sečanj, a u potom i u IPK »Servo Mihalj« Zrenjanin.
Lična integraciona kretanja doživeo je i individualni sektor poljoprivrede koji danas, kao osnovna organizacija kooperanata »Una« deluje u istim integracionim sistemima.
Ovakva kretanja nisu mimoišla ni trgovinsku delatnost. Trgovina se 1958. godine izdvojlla iz Zemljoradiričke zadruge u Radnu organizaciju »Una«, da bi se 1963. godine integrisala sa trgovinom u Jaša Tomić i tako delovala do 1967. god., kada se ponovo pripojila zadruzi. Od 1976. godine do danas, ona posluje u sastavu jedinstvene OOUR »Tamiš« Sečanj koji je u sastavu TRO »Prehrana«, odnosno STOUR »Banat« Zrenjanin.

Proizvodni kapaciteti i njihov razvoj
Prva izgradnja objekata počinje 1947. godine i 1948. godine, kada su izgrađene staje za konje i ovčarnik, a 1949. i 1950. godine još četiri staje za krave i živinarnik. Do prve nabavke traktora i vršalica došlo je do 1950. godine, kada su rasformirane Sreske poljopri vredno-mašinske stanice i iz njihove imovine dobija 17 traktora, 8 vršalica i potreban broj priključnih mašina. Iste godine dobijena su i dva kamiona. Već 1952. godine zadruga iz sopstvenih sredstava kupuje 4 traktora sa dvobraznim plugovima, a naredne gradi mašinsku radionicu.
Ovi prvi, skromni, ali odlučni koraci nastavljeni su do današnjeg dana gradnjom novih objekata, radionica, hangara, nabavkom novih, jačih, savremenijih mašina i oruđa i otkupom poljoprivrednog zemljišta, stalnim povećanjem poljoprivredne proizvodnje i pripremom nove, mlade i stručnije radne snage.
U okviru poljoprivredne delatnosti osvajaju se i druge oblasti, razvija se pogon »Elektronike« koji bi u narednom periodu trebalo da zaokruži svoj proizvodni program.
Prvi industrijski pogon Krajišnik dobija 1972. godine kao pogon fabrike traka »Soča« iz Zrenjanina. Preživljavajući teške dane pogon se održao i danas, uspevši da se proširi brojčano novim mašinama i novim proizvodima koji će mu omogućiti da učvrsti svoje mesto u tekstilnoj industriji.
Najznačajniji proizvodni program ostvaren je izgradnjom fabrike slada »25 maj«. U fabriku je uloženo preko 14.000.000.000 dinara i puštena je u rad maja 1977. godine. Kapacitetom od 10.000 tona godišnje, sa svojih 80 zaposlenih radnika Sladara ostvaruje vrlo solidne rezultate.
Plodna banatska ravnica i vredne krajiške ruke složile su se i ispojile u jedno. 40 godina njihovog zajedničkog življenja, vidljivi su na svakom koraku. Skromni, početni koraci danas žive u sećanjima njihovih sudionika i u ovakvim knjigama. Ali, ne samo tu. Žive i u onome što je danas stvarnost — stvarnost koja je nekad bila samo mašta. Stvarnost koja obavezuje na nova pregnuća, na nove uspehe, nove pogone, nova radna mesta.
U maju 1948. godine izvršeno je prvo sređivanje kolonističkih poseda od strane Komisije za kolonizaciju. U sređenoj evidenciji, koja se i danas čuva u Mesnoj kancelariji u Krajišniku utvrđeno je 615 kolonističkih domaćinstava kojima je dodeljena nekretnina, kuće i zemlja (mada se zna da je 1945. godine u mesto došlo oko 650 domaćinstava). Prema ovoj evidenciji kolonistički status u Krajišniku dobilo je 3647 građana.
Poznato je da su ove, poratne godine bile godine i izgradnje, ratom porušene i opustošene, domovine. Ovo stanovništvo, doseljeno iz ustaničke Bosanske Krajine koje je u toku četvorogodišnje narodnooslobodilačke borbe i revolucije stalno bilo u prvim borbenim redovima, spremno se prihvatilo zadataka revolucije koja je još trajala. Istina, za gorštake koji su stasali u ratu, ili koji su se u predratnoj Jugoslaviji bavili primitivnom zemljoradnjom ili pečalbarenjem, u novim uslovima, u žitorodnom Banatu, bilo je dosta, pored objektivnih, i subjektivnih poteškoća. Trebalo je organizovati plansku proizvodnju kojom je, pored nasušnog hleba, trebalo obezbediti i dovoljno industrijskih sirovina, kako bi se dao što veći doprinos bržoj obnovi i izgradnji zemlje. Već 1945. godine, kada je trebalo sakupiti jesenje poljoprivredne proizvode, pokazalo se da su Krajišnici spremni na kolektivni rad i da, udružujući se u radne brigade, mogu lako da savladaju radne zadatke. Tako je u rekordnom roku izvršena berba kukuruza, suncokreta, šećerne repe, i drugih kultura. A na poziv Partije, već u novembru iste godine, brigada od nekoliko stotina brigadista kreće u Bačku u berbu kukuruza.
Iskustvo stečeno u naradnooslobodilačkoj borbi u Gornjoj Sanici i Podgrmeču, kada je žito otimano ispred rovova neprijatelja, i ovde je brzo primenjeno. Inspirisani ovim iskustvom, u brigadama seljačkih radnih za druga razvija se takmičarski duh, kako kod omladine, tako i kod svih građana u mestu. To su godine kada se, uglavnom, kolektivno privređuje. Kolektivna je obrada zemlje, a planska je raspodela proizvoda. Stanovništvo se obezbeđuje, putem utvrđene tablice, osnovnim sredstvima i životnim namirnicama, a sav višak se predaje državi za podmirenje širih društvenih potreba. U našem mestu, koje je u tom periodu krasila brojnost omladine predvođene dobro organizovanom skojevskom organizacijom, razvija se duh radnog elana, ne samo na obradi zemlje u našem ataru, nego se uvek priskače u pomoć susednim imanjima, gde se osećala velika potreba za ljudskom snagom. Pored toga, omladina, AFŽ i Narodni front u tom periodu, daju ogroman broj brigadista brigadama koje odlaze na savezne, republičke i sreske radne akcije.

U ovom periodu lični i društveni standard je bio nizak ili, bolje rečeno, skroman. I pored toga, zadovoljstvo i raspoloženje je krasilo ovo stanovništvo.
Ceo radni dan, pri najtežim poljoprivrednim radovima, provodio se uz skromnu užinu koja se nosila u polje, a sastojala se od čaše pekmeza, kajmaka ili mleka sa parčetom hleba. Međutim, pesma i drugarstvo sve su nadoknađivali. Rano ujutru i kasno uveče, pri odlasku i povratku sa posla, razlegle bi se borbene pesme širokom banatskom ravnicom.
Iz ovog kratkog uvoda može se izvući zaključak koliko se u tim godinama moglo misliti na povećanje standarda. Nije bilo vremena da se misli na sebe, jer se znalo da ima i gorih situacija i većih društvenih potreba, gde je neophodna opšta angažovanost svih naprednih snaga zemlje. Još uvek je zemlja bila u opasnosti, još uvek je bilo potrebno da se bdi nad tekovinama revolucije za koje su pali najbolji sinovi našeg naroda. I pored toga, u Krajišniku se u tim najtežim godinama pokreću društvene akcije za napredak mesta. Prvi rezultat toga — selo postaje jedinstvenije, pa se već stiču uslovi za zajedničko ulaganje u objekte društvenog standarda. Krajišnici i tada, među prvima, usvajaju program izgradnje Zadružnog doma. On je prvenac među, kasnije, izgrađenim objektima društvenog standarda.
Činjenica je da je najveći nosilac celokupnog društvenog razvoja zemljoradnička za druga »Grmeč« nakon objedinjavanja svih privrednih grana u okviru njenog poslovanja, a to je upravo period od 1964. godine. Dok su god postojale razdvojene Zamljoradnička zadruga i Poljoprivredna proizvođačka zadruga, a u tom periodu bila je razdvojena i trgovina i ugostiteljstvo, nije se uvek mogla na nivou mesta postići prava saglasnost po određenim pitanjima. Međutim, nakon objedinjavanja privrede u radnu organizaciju »Grmeč«, a kasnije i formiranjem Mesne zajednice u Krajišniku, nastaje pogodan momenat da se slobodnije ulazi u rešavanje gorućih pitanja standarda.
Mesna zajednica Krajišnik formirana je 22. septembra 1964. godine, a njena puna aktivnost počinje u proleće 1965. godine. U periodu od završetka Zadružnog doma, od 1949. godine, pa sve do 1964. godine, može se reći da u Krajišniku, sem objekata na zadružnim ekonomijama, nije izgrađen ni jedan društveni objekat. Čak bi se moglo reći da u tom periodu, sem najnužnijih, nije izvršena nijedna opravka stambenih porodičnih kuća. U ovom periodu mnogi su tražili način da odu iz sela. Početkom 1964. godine društveno-političke organizacije pokreću inicijativu za izgradnju nove škole, pošto je školskog prostora bilo vrlo malo. Izgradnja počinje iste godine. Zemljoradnička zadruga »Grmeč« za izgradnju škole daje besplatno 300.000 komada cigle, raspisuje se doprinos po domaćinstvima (svako domaćinstvo uplaćuje 21.000 dinara, ukupna vrednost samodoprnosa 25.000.000 dinara).
Dobrovoljni rad građana na rušenju stare škole i uređenju terena za novu školu vrednuje se tada na 15.000.000 dinara. I pored izvesnih teškoća sa izvođačem radova, izgradnja škole završena je oktobra 1966. godine (tada se u selu organizuje prvi put veliko slavlje). Ukupna vrednost škole iznosila je 124.000.000 dinara. Na ovoj svečanosti, pored puštanja u rad nove škole, otkriven je i spomenik palim borcima porodica koje su naseljene u ovom mestu. Na njemu je uklesano 300 imena palih boraca. Uz novu školu otkrivena je i spomen-bista narodnog heroja Slavka Rodića čije ime je škola dobila.
U 1965. godini Zemljoradnička zadruga iz sopstvenih sredstava izgradila je kameni put u ulici Žarka Zrenjanina, njime se po sredini sela povezuju dva ekonomska dvorišta.
Izgradnja Osnovne škole i ovoga puta daje podsticaj Mesnoj zajednici, da se donesu dugoročni planovi na komunalnoj izgradnji mesta. Na predlog društveno-političkih organizacija u mestu, Savet mesne zajednice do nosi odluku da se u centru sela izgradi sportski centar. Izgradnja ovoga centra, u prvom redu fudbalskog igrališta, počinje u proleće 1967. god. Na zemljištu pored nove škole vrši se navoz zemlje, a nakon nivelacije, prenos busa iz atara i starog igrališta. U ovoj akciji uzimaju učešće u dobrovoljnom radu svi građani, od omladine do penzionera. Zadruga »Grmeč« stavlja na raspolaganje potrebnu mehanizaciju. U toj akciji preneto je na ovaj teren 330 prikolica zemlje i busa. Vrednost radova iznosi 48,752.870 dinara. Akcija se odmah proširuje i na uređenje ulice Žarko Zrenjanin u koju je, takođe, pored novoizgrađenog puta, bilo neophodno nasuti velike količine zemlje. Tako se pored novog puta uređuju travnjaci u širini od 11 m sa svake strane kolovoza, vrši se kopanje kanalske mreže i zasađivanje drvoreda. Vrednost ovih radova iznosi 18,000.000 dinara.

Tokom 1966. i 1967. godine, kada je bio zaveden samodoprinos u iznosu od 1,5% na lični dohodak, penzije i dohodak od poljoprivrede ubrana su mala sredstva. Ona su bila uglavnom usmerena na rešavanje gorućeg pitanja u mestu, a to je snabdevanje domaćinstava električnom energijom. Do tada je u selu bila vrlo primitivna niskonaponska mreža sa samo jednom trafostanicom koja je podignuta prilikom izgradnje dalekovoda, (izgrađen je takođe iz sredstava građana i radne organizacije). Ovakva mreža nije mogla da zadovolji rastuće potrebe stanovništva u mestu, zbog znatnog rasta životnog standarda. U obe godine Mesna zajednica izdvaja 20,000.000 dinara za izgradnju trafostanica i rekonstrukciju niskonaponske mreže. Ovim se obezbeđuje, uz sredstva »Elektrovojvodine«, i rekonstrukcija u dve najveće ulice (Mladena Stojanovića i Marije Bursać sa povezivanjem poprečnih ulica).
Uspesi na ovim poduhvatima nezadrživo vuku da se ulazi brže u rešavanje problema koji stoje na putu razvoja i jačanja ličnog i društvenog standarda. Oseća se veliki nedostatak vode za piće i stalni problem izgradnje i održavanja javnih uličnih bunara. Počinju prva razmišljanja o izgradnji centralnog vodovoda, vrše se razna istraživanja i konsultacije sa stručnjacima, te ubrzo dolazi do konkretnih radnji na ovom planu. Marta meseca, nakon sprovedenog referenduma kod građana koji su se jednoglasno izjasnili za samodoprinos na tri godine po stopi od 4% na sva primanja, počinje izgradnja seoskog vodovoda. Predračunska vrednost iznosi 155,929.106 dinara. lzgradnja počinje marta meseca 1968. godine, a završava se oktobra iste godine. Ovim poduhvatom izgrađeno je oko 19 km vodovodne mreže. Kopanje kanalske mreže za postavljanje vodovodnih cevi izvršili su sami građani dobrovoljnim radom u rekordnom roku.
Kako su sredstva mesnog samodoprinosa bila unapred opredeljena za naredne tri godine (1968, 1969. i 1970.), društveno-političke organizacije i Mesna zajednica sa radnom organizacijom »Grmeč« donose nov program aktivnosti za čiju realizaciju nisu neophodna veća novčana sredstva. Tako se donosi plan rekonstrukcije uličnih drvoreda u svim ulicama, pomeranja i izgradnje nove kanalske mreže za odvod površinskih voda i izgradnje travnjaka u svim ulicama. Ovu akciju građani od srca prihvataju. Zadruga daje mehanizaciju za oranje i ravnjanje zemljišta, a građani obavljaju sve ostale radove: nabavljaju seme trave, otplaćuju sadnice za drvored ispred svojh kuća i vrše kopanje nove kanalske mreže. Iz sredstava doprinosa plaća se samo uređenje parka i nabavka sadnica i seme trave za uži centar. Ovom prilikom izvršeno je kopanje oko 36.000 m kanalske mreže a uređeno preko 22 ha novih travnih površina širine 11 m, sa svake strane kolovoza, u svim ulicama; zasađeno je oko 6000 stabala u drvorede. Vrednost ovih radova premašuje cifru od 20,000.000 dinara. Ove, 1969. god. u akciju »Tražimo najuređenije mesto« koju je pokrenuo Centralni komitet SOJ, Krajišnik je dobio savezno priznanje i zauzima treće mesto u Jugoslaviji za tu godinu.
U 1970. godini aktivnost se nastavlja istim tempom. Dovršavaju se travnjaci i drvoredi kao i izgradnja kanalske mreže, vrši se zasađivanje golih površina u neposrednoj okolini sela (pošumljeno je oko pet ha površina, dovršena je rekonstrukcija niskonaponske mreže u selu). Vrednost ovih radova sa učešćem »Elektrovojvodine« iznosi 22,000.000 dinara.
Zemljoradnička zadruga »Grmeč«, 1966 godine udružujući sredstva sa tadašnjim Trgovinskim preduzećem izgradila je u centru sela veliku robnu kuću sa osam stanova na spratu.
Krajišnik se 1967. god uključuje u opštinski plan izgradnje putne mreže. Tada se zavodi poseban samodoprinos od 1,5% na lični dohodak i 3% na katastarski dohodak. U ovoj akciji daje se prioritet povezivanju Krajišnika asfaltnim putem tj. izgradnji novog asfaltnog puta Krajišnik—Sutjeska u dužini od 10 km. Put je završen 1970. god. tako je mesto i zvanično dobilo izlaz u svet.
Isto tako, udruženim sredstvima Zadruge, Mesne zajednice i Doma zdravlja u 1970. god. izgrađena je nova zdravstvena stanica sa četiri stana: dva za potrebe zdravstvene stanice i dva za potrebe zadruge i škole. Novčana davanja mesta u investiranje izgradnje Zdravstvene stanice, ne računajući sredstva Doma zdravlja i vrednost placa, iznose tada četrdeset miliona dinara.
Krajem 1970. godine, pošto je istekao mesni samodopmos za zgradnju vodovoda, donosi se odluka o zavođenju novog samodoprinosa za izgradnju betonskih staza po svim ulicama. Ovim samodoprinosom se u startu obezbeđuje iznos od 120,000.000 dinara koji se mora trošiti namenski: za izgradnju staza i finansiranje redovnih potreba Mesne zajednice po finansijskom planu. I ovom poduhvatu zemljoradnička zadruga »Grmeč« nesebično ulazi u akciju. Zadruga prihvata da sa svojom režijskom grupom (građevinska grupa) izvodi radove na izgradnji staza da sama vrši nabavku i dopremu građevinskog materijala, Na taj način vršila je kreditranje izgradnje, a obezbeđvala je pokriće samo stranih troškova. Izgrađeno je ukupno 36.000 m2 betonskih staza u rekordnom roku od tri godine. Sve zemljane radove, sklanjanje starih trotoara, pripremu terena za betoniranje i postavljanje ivičnjaka, obavili su, opet dobrovoljno, sami građani, uglavnom, ispred svojih kuća. Za izgradnju staza po prosečnoj ceni od 3.500 dinara isplaćeno je Zadruzi oko 116,000.000 dinara. Vrednost rada građana iznosi oko 60,000.000 dinara.
Rukovodstvo društveno-političkih organizacija u mestu, u više mahova bavilo se pitanjem zapošljavanja omladine jer je selo postalo sve starije po strukturi stanovništva. Omladina je zbog nemogućnosti zapošljavanja odlazila iz mesta. Tako se došlo na ideju da se pokuša otvaranje nekog industrijskog pogona radi zapošljavanja. Pokušalo se sa zrenjaninskom privredom, mada je to išlo dosta teško. Najzad je Mesna izajednica ponudila Tvornici traka »Soča« iz Zrenjanina da izvrši adaptaciju zgrade bivše opštine sa oko 400 m2 korisnog prostora za pretvaranje u pogonsku halu. U tom se uspelo i odmah se pristupilo adaptaciji koja je koštala 15,000.000 dinara. Zadruga je, kao i uvek, i ovde pritekla u pomoć i oročila 30,000.000 din. za nabavku opreme.
Ovaj pogon sada sasvim solidno radi i upošljava preko 40 radnika, uglavnom ženske radne snage.
Krajišnik je, pored ovih problema, osetio i usvojio kao svoj problem zastarelost u poštanskom, telegrafskom i telefonskom saobraćaju, pa je pokrenuta inicijativa za zajedničko rešavanje i ovog problema. Mesna zajednica Krajišnik porušila je jednu zgradu u centru sela i ustupila lokaciju za izgradnju nove poštanske zgrade. Zadruga »Grmeč« je udružila sredstva za izgradnju jednog lokala u pomenutoj zgradi, a Zavod za socijalno osiguranje sredstva za dva stana namenjena penzionerima.
U svim ovim godinama Krajišnik je posvećivao posebnu pažnju uređenju sela, uređenju kuća, dvorišta i ulica. Od izgradnje spomenika u parku počinje uređenje i samog parka, a izgradnjom škole, počinje uređenje njene okoline. U centru sela su uređene leje sa cvećem i ružama, koje se svake godine proširuju na nove površine. Tako već sada u centru sela ima dosta cveća, čitavi ružičnjaci. Zahvaljujući ovoj svakodnevnoj brizi za izgled sela, Mesna zajednica je mogla s pravom da učestvuje u takmičenju za izbor najlepšeg mesta. 1972. godine prijavila se Saveznoj konferenciji »Mesna zajednica i porodica« za takmičenje u toj godini. Nakon obilaska i sumiranja rezultata Mesna zajednica je primila POVELJU SAMOUPRAVLJANJA saveznog značaja, a 1974. godine u takmičenju mesnih zajednica u okviru opštine osvojila je prvo mesto i novčanu nagradu od 800.000 dinara.

Srednjoročni plan razvoja Mesne zajednice za period 1976—1981. god.
Predviđena je realizacija dva zamašna programa: asfaltiranje svih ulica u mestu i izgradnja novog Omladinskog doma. Realizacija ovih programa usložnjava se i komplikuje zbog nedostatka finansijiskih sredstava, kojim doprinosi i stalni porast cena. No, uprkos tome, asfaltiranje ulica uspešno se privodi kraju, a građani Krajišnika ponovo potvrđuju svoju istrajnost.
To biva nagrađeno značajnim društvenim priznanjima i Mesnoj zajednici Krajišnik 1980. godine dodeljena je prva Nagrada oslobođenja opštine Sečanj.
Ne odustajući od realizacije ranije utvrđenih opredeljenja, na referendumu održanom februara 1981. godine građani Mesne zajednice se izjašnjavaju i za period 1981—1985. godina, uvode novi samodoprinos po stopama od 5% na lične dohotke, 4% na poreze i 10% na katastarski dohodak. Najveći deo sredstava namenjen je realizacijii programa iz prethodnog perioda, što je praktično značilo vraćanje dugova za izgrađene puteve i izgradnja omladinskog doma. Prema idejnom rešenju i prikupljenim ponudama omladinski dom trebalo je da košta oko 4,5 milijarde.
Međutim, neposredno nakon ovih aktivnosti, zbog poznatih ekonomskih teškoća, rezolucijama Skupština SFRJ, SAP Vojvodine i SO Sečanj zatraženo je od svih nosioca društvenog planiranja da preispitaju svoje programe razvoja, posebno kad se radi o novim investicionim ulaganjima.
Polazeći od ovih zahteva Skupština mesne zajednice, nakon sprovedene javne rasprave odlučuje da, umesto novog, rekonstruiše postojeći Dom kulture, ocenjujući da time može obezbediti isti namenski prostor, ali sa daleko manjim sredstvima. Ovako opredeljenje je i realizovano i radovi na domu završeni su jula 1984. god. Istovremeno je izvršena rekonstrukcija spomeniika palim borcima i narodnom heroju Slavku Rodiću i izvršena gasifikacija Osnovne škole.
Građani Krajišnika su ponovo i sebi i drugima dokazali da ništa nije tako dobro da ne može biti, još bolje.

AMATERSKO POZORIŠTE I KULTURNO-UMETNIČKO DRUŠTVO
Kao što je poznato, za vreme NOB odvijao se vrlo živ kulturno zabavni život, ne samo u partizanskim jedinicama nego i po selima na slobodnoj teritoriji. Odmah po doseljenju u novi kraj oživljava kulturno-zabavni život, kao nastavak aktivnosti iz vremena rata i neposredno posle njega. Samo nedelju dana, po doseljenju održava se prva priredba koju je pripremila omladina Četvrte ulice. Tako je bilo iz nedelje u nedelju. Priređivala se uvek nova predstava, nije blo vremena da se gleda na kvaltet. Iz ovog rada postepeno se rodilo amatersko pozorište koje se naročito afirmisalo posle izgradnje Zadružnog doma kada je dobilo odgovarajuću salu koja je mogla da primi preko 600 gledalaca. Ono tako dobija i svoje ime: Amatersko pozorište »Branislav Nušić« (1951). Od samog početka na njegovom čelu se nalazi poznati omladinski aktivista iz vremena rata Mile Grubor Šebo koji na tom poslu radi s neviđenom ljubavlju i entuzijazmom, prenoseći svoje oduševljenje i na ostale članove.
Pozorišne predstave bile su vrlo posećene — sala novog Zadružnog doma bila je uvek prepuna, a glumci oduševljeno pozdravljeni na otvorenoj sceni. Amatersko pozorište iz Krajišnika postalo je vrlo popularno i u mestima bivšeg sreza Jaša Tomić u kojima je gostovalo, a jedne godine zauzima prvo mesto u severnom Banatu na takmičenju amaterskih pozorišta. U dva maha gostovalo je u starom zavičaju u Bosni (Drvar, Bosanski Petrovac, Bastasi).
U živom sećanju ostale su predstave: »Jazavac pred sudom«, Kočića, »Hajduk Stanko«, Veselinovića, »Nikoletina Bursać« i »Vuk Bubalo« od Čopića, »Sumnjivo lice« i »Ožalošćena porodica« od Nušića, »Zla žena« i »Ženidba udadba« J. St. Popovića, »Klupko«, Pere Budaka, »Ljudi«, Subotića i mnoge druge. I danas se često sa oduševljenjem govori o tim predstavama i oživljava sećanje na nekadašnji rad.
Kulturno-umetničko društvo »Jandrija Tomić Čić« iz Krajišnika osnovano je 1976. godine. Kroz razne sekcije do sada je prošlo oko 400 članova. Velike zasluge mu pripadaju za razvoj kulturnog života u Mesnoj zajednici. KUD »Jandrija Tomić Ćić« pridružuje se obeležavanju istorijskih datuma, ne sarno u Mesnoj zajednici Krajišnik, već i šire, a to su gostovanja i obeležavanja istorijskih datuma u Titovom Drvaru, Bosanskoj Krupi, Bosanskom Petrovcu, Banatskom Karađorđevu, itd. Tradicionalno dobre i prijateljske odnose i saradnju održava sa Bačkim Maglićem.
KUD »Jandrija Tomić Ćić« pridružuje se svake godine obeležavanju Dana graničara i održavanja koncerta na karauli u Jaša Tomiću, a pored toga svake godine redovno posećuje i brigadiste na radnim akcijama koje organizuje OK SSOV Sečanj i tamo održava koncerte.
Pored gostovanja u našoj zemlji, KUD »Jandrija Tomić Ćić« je 1978. godine predstavljao Opštinu Sečanj na gostovanju u susednoj, prijateljskoj Rumuniji.
Trenutno u KUD-u rade, i to veoma uspešno, folklorna, recitatorska i dramska sekcija koje okuplja oko 80 omladinaca i građana. KUD veoma uspešno sarađuje sa Osnovnom školom »Slavko Rodić« u Krajišniku; održavaju zajedničke koncerte, a ujedno rade i na podmlađivanju sastava i ovom vidu saradnje pridaju veliki značaj.
Pored održavanja koncerata, učestvovanja u obeležavanju istorijskih datuma, KUD je učestvovao i na smotrama folklore kako opštinskim, tako i regionalnim (Bečej, Zrenjanin) gde je dobio laskave ocene od strane stručnog žirija. Dobitnici su Oktobarske nagrade oslobođenja Sečnja za 1984. godinu.

Š K O L A
Brojne generacije učeniika vezuje slika stare zgrade Osnovne škole u karakterističnom »ge« obliku koja je tako sa svoja dva krila zalazila u dve ulice i činila zaseban prostor u kojem se izbivao čitav jedan bogati đački život. Zgrada je bila sagrađena pre više od sto godina i nije mnogo mlađa od sela. Pored učionica i drugog školskog prostora, u njoj su jedno vreme bili smešteni i učiteljski stanovi. Na njenom mestu, na uglu ulica Slavka Rodića i Žarka Zrenjanina, već skoro dvadeset godina postoji moderna zgrada škole, delo samopregora i ljubavi meštana Krajišnika. Karakteristično je da je škola označila dva značajna perioda u razvoju sela, prva je ustanova koja je odmah po doseljavanju počela sa radom i prvi je objekat, ako se izuzme izgradnja Zadružnog doma, u prvim poratnim godinama, koji je sagrađen u novom kraju. Izgradnjom škole započinje intenzivna gradnja i obnova koja je do temelja promenila izgled sela.
U prvim godinama rada školu karakteriše brojnost učenika i učitelja, kao i osobeni entuzijazam. U njoj je bilo u jednoj školskoj godini i po hiljadu učenika, a u jednom odeIjenju je, zbog skučenog prostora, bilo i po šezdeset, do sedamdeset učenika. U nepisanoj i pisanoj hronici sela ostaće da žive likovi prvih učitelja, od kojih su zapamćeniji: direktor Žika Foljan, učitelj Miloje, Ravosije, Velja, Beli, Slavko i učiteljice Ivanka, Nada, Desa. . . Oni su došli u ovo selo po planskoj raspodeli i uložili veliki trud u rad škole, nemajući radno vreme. Organizovali su i vodili, pored redovne nastave, brojne analfabetske tečajeve, domaćinske, zdravstvene kurseve za opismenjavanje i prosvećivanje odraslih, pokretali kulturno-zabavni i sportski život i bili dobri i predani, pravi narodni učitelji.
Bla je čudna škola, u razredima su se našli učenici raznih generacija. Rat je većinu omeo u redovnom školovanju, pa je prve godine u trećem i četvrtom razredu teško bilo prepoznati ko je učenik, a ko učitelj. Za najstarije organizovana je kursna nastava po principu dva razreda za jednu godinu. U periodu od 1945/50. godine kroz školu je prošlo 2048 učenika, uglavnom vrlo dobrih i odličnih.
Sve više se nametao problem daljeg školovanja dece posle završenog četvrtog razreda. Veliki broj pohađa nižu gimnaziju u Jaša Tomiću, stanujući u internatu. Dosta učenika nastavlja školovanje kod svojiih rođaka u gradu ili u vojnim školama. Mnogi su po završetku razreda prekidali školovanje, ostajući u selu. Kasnije, iako već stasali mladići i devojke mnogi su se zapošljavali po gradovima širom zemlje, istovremeno učeći i kvalifikujući se za određene poslove.
Školske, 1950/51. godine otvoren je peti razred i uvedena predmetna nastava i tako omogućeno svima da završe malu maturu u svom selu. Prva generacija maturanata proslavila je 1974. godine dvadesetogodišnjicu završetka mature. Bio je to dirljiiv susret bivših učenika i njihovog direktora Žike Foljana.
Zbog dotrajalosti školske zgrade počela su razmišljanja o izgradnji nove škole. Stara školska zgrada srušena je 1963. godine i na njenom mestu počela je izgradnja nove škole. Na tom poslu angažovano je čitavo selo, sve društveno-političke i privredne organizacije, a posebno priznanje pripada tadašnjem sekretaru Mesnog komiteta SKJ i direktoru zadruge »Grmeč« Dušanu Romiću. Nova moderna škola završena je 1966. godine i otvorena je u drugom polugodištu 1966/67. godine.
Škola danas radi u savremenijim uslovima koji se iz godine u godinu sve više poboljšavaju. Najnoviji primer u saradnji sa Mesnom zajednicom je izgradnja centralnog grejanja, čime su stvoreni uslovi za intenzivniji rad u zimskom periodu i omogućena bolja zdravstvena zaštita učenika. Škola danas raspolaže i savremenim nastavnim sredstvima. Uz planirana naredna ulaganja u opremu i prostor (učila, knjige, fiskulturna sala) škola će dostići jednu zavidnu materijalnu osnovu i biti i dalje značajan nosilac obrazovno-vaspitnih, kulturno-zabavnih i drugih aktivnosti u mestu. U narednom periodu biće poželjno još veće povezivanje sa Mesnom zajednicom i udruženim radom, tim pre što u uslovima izgradnje novog Doma kulture, treba intenzivirati kulturno-zabavni život i dati mu jednu pravu dimenziju. Time će se, u pravom smislu, ostvariti naše želje i reči učenice o beloj ptici koja raširenih krila leti u budućnost. Sada u školi rade, uglavnom, nastavnici iz Krajišnika — to su nekadašnji učenici ove škole koj su u njoj sticali prva znanja, a sada ih u njoj prenose na mladi naraštaj. Donosimo pismeni rad jedne učenice o školi i o mladosti u njoj:
»Bela ptico raširenih krila za Iet u budućnost. Slušamo tvoju uvek novu pesmu. Od tvoje muzike sine u dečijem srcu nejasna prošlost, bljesne u punom sjaju zlatna budućnost. Bela lađo u moru zelenila. Jedrimo u toj barci znanja po moru nauke. 0 tebi se uvek iznova nastanjuje mladost. Ozvučena si radosnim dečijim smehom i otkucajima njihovog srca. Uvek ti se vraćamo kao pčele košnici. Pijemo medenu slast nauke. Privijaš nas uza se, kao majka dete. Iz tebe izvire bistro vrelo svetlost i Ijubavi.
Stojiš u mestu ploveći kroz vreme. Oči ti pune sunčanog zlata. Gledaš nasmejana kako rastemo u ljude, kako žurimo u budućnost«.

SPORTSKI ŽIVOT
Krajišnik je u proteklom periodu poklanjao velku brigu razvoju sporta. Odmah, 1946. godine osnovan je fudbalski klub »Krajina« i učlanjen u fudbalsku organizaciju. Klub je osnovala organizacija Narodnog fronta na predlog organizacija SKOJ-a u mestu. Dobrovoljnim radom građana izgrađeno je fudbalsko igralište, a skromnim sredstvima obezbeđena je najnužnija oprema. Prva lopta koja je kupljena u Beogradu bila je od ovčije kože, a prvi dresovi dobijeni su od organizacije Crvenog krsta. Prve fudbalske cipele klub je dobio zahvaljujući obućarskoj radnji koja je bila u sastavu zemljoradničke zadruge »Pobeda« u Krajišniku. U toj radnji radilo je nekoliko aktivnih igrača koji su dobrovoljnim radom napravili fudbalske cipele za klub. Na taj način obezbeđujući najnužnija sredstva i uz ogromnu pomoć građana i društveno-političkih organizacija klub je otpočeo takmičenje u međuopštdnskom rangu Jašatomićkog sreza. Prvu fudbalsku utakmicu klub je odigrao protiv »Poleta« iz Banatskog Višnjićeva. U tim prvim takmičenjima za »Krajinu« su nastupali sledeći igrači: Budiša Gojko, Jović Miloš, Vujinović Dušiko, Bosnić Mile i Bosnić Dragan, Morača Vaso, Tadić Slavko, Kovačević Gojko, Matijević Bogdan, Srdić Milan — šuster, Ajder Zdravko, Todorović Ravosija učitelj, Foljan Žika učitelj, Šarac Đuro učitelj, »Učitelj Beli«, učitelj Slavko i drugi. Ovi igrači mnogo su doprineli i osnivanju fudbalskog kluba. Vrlo brzo postiže zapažene rezultate i za njega u mestu vlada veliko interesovanje. Treninzi su bili dobro posećeni a na fudbalskom igralištu tih godina okupljala se skoro sva omladina i pioniri iz mesta. Na odigravanje fudbalskih utakmica putovalo se zaprežnim kolima i biciklima, a masovni navijači pratili su klub na isti način pa i peške.
Nakon godinu dana takmičenja klub je uključen u redovno takmičenje podsaveza sreza Jaša Tomić, a od 1952. godine klub je uključen u rang takmičenja u okviru fudbalskog podsaveza sreza Zrenjanina.
Od osnivanja pa do danas klub je imao nekoliko interesantnih i vidljivih perioda.
-Prvi period je od osnivanja kluba pa do 1952. godine, koji smo napred opisali.
-Drugi period obuhvata vreme od 1952. do 1958. godine kada je klub postigao zavidne rezultate, kako po masovnosti tako i po ugledu u okolini. U tom periodu klub se plasirao u banatsku ligu. Velike zasluge za uspeh kluba u ovom periodu ima Aleksandar Saša Konstatinović, tadašnji apotekar u Krajišniku i iskusni fudbalski radnik i entuzijasta. U tom periodu »Krajina« je »žarila i palila« širom Banata i bila je ponos mesta i uzor za okolna mesta. Po tim igrama klub se i danas spominje pa su je popularno zvali »Olimpijska krajina«. Najveći uspeh »Krajina« u ovom periodu postiže sa sledećim ligračima: Bosnić Mile, Babić Mile, Mandarić »Bruno«, Mekterović Sava, Lukić Ilija, Vignjević Boško, Morača Rajko, Tanjga Bojan, Zorić Mimo i Nedeljko, Grahovac Pero, Živanov Radoslav, Vujić Milorad, Šipka Dragan, Rodić Milan, Višekruna Vinko, Jerković Rajko i drugi.
-Treći period klub obeležava u vreme od 1962. do 1968. godine. Posle kratkotrajne krize u takmičenju klub 1962. godine počinje takmičenje od opštinske lige u opštini Sečanj, da bi uzastopno četiri godine osvajao prva mesta i prelazio u viši rang takmičenja. 1966. godine osvojio je prvo mesto u Banatskoj ligi i time stekao pravo takmičenja u Vojvođanskoj ligi. U tom periodu bile su mobilisane sve društveno-političke snage u mestu pa se uporedo sa takmičenjem radilo i na izgradnji objekta i stvaranju uslova za bolji razvoj sporta. Tako je 1966. godine dobrovoljnim radom građana, ogromnom pomoći Zemljoradničke zadruge i Mesne zajednice izgrađen kompletan sportski objekat u centru sela. Tu su izgrađeni sportski tereni za veliki fudbal, mali fudbal, rukomet, odbojku i drugo. »Krajina« se tada takmiči u Vojvođanskoj ligi uspešno dve godine, a potom ponovo ispada u Banatsku ligu. Razlog ispadanja iz Vojvođanske lige je u tome što je kompletna prva ekipa »Krajine« otišla u druge klubove, uglavnom zbog zaposlenja. U Vojvođanskoj ligi uglavnom su nastupali sledeći igrači: Vujinović Mile, Vujinović Mirko, Vujinović Nikola, Mekterović Lazo, Mandić Nikola, Tanjga Bojan, Tadić Mirko, Zorić Milan, Zorić Neđo, Tanjga Milan, Grahovac Slavko, Grahovac Mirko, Milivojević Dragan, Milivojević Mićo, Krneta Đuro, Špirić Vid, Aćić Mile, Radaković Mićo, Lakić Milan, Agić Radoslav i drugi.
-Četvrti period »Krajina« beleži od 1970. godine pa do danas. U tom periodu klub je, posle četvorogodišnjeg takmičenja u Banatskoj ligi, 1974. godine ubedljivo bio najbolji u ligi područja Zrenjanin, ubedljivo pobedio »Radničkog« iz Kovina u kvalifikacijama i ponovo postao član Vojvođanske fudbalske lige.
»Krajina« je bila za celo ovo vreme uzoran fudbalski klub, cenjen u fudbalskoj organizaciji u kojoj se takmičio. »Krajina« je dala dosta dobrih fudbalera koji su svoju fudbalsku karijeru nastavljali u većim fudbalskim kolektivima. Među njima je desetak fudbalera koji su nastupali u klubovima Prve savezne lige. Danas je »Krajina« uzorna sportska organizacija koja uspešno nastavlja tradiciju masovnosti i amaterizma i može se slobodno reći mesto gde se okuplja omladina i pioniri Krajišnika. »Krajina« je ponos i ljubimac Krajišnika.

Pored fudbalskog kluba u Krajišniku se znatna pažnja poklanja razvoju i drugih sportova. Krajšnik je bio inicijator osnivanja omladinskih sportskih igara i u Krajišniku su održane prve omladinske sportske igre. Poslednje jubilarne XV-te omladinske sportske igre takođe su održane u Krajišniku. One su održane u znaku ovogodišnje proslave Krajišnika i od učesnika i organizatora ocenjene su kao dosada najuspešnije ne samo po takmičarskim rezultatima već i po masovnosti. Za te igre Krajišnik se potrudio da izgradi moderno sportsko borilište za kompletne male sportove.
Na inicijativu društveno-političkiih organizacija u Krajišniku je 1973. godine 22. decembra održana osnivačka skupština na kojoj je doneta odluka o osnivanju karate kluba. Klub je dobio naziv »Krajina«. Za prvog predsednika izabran je Svetko Rokvić, a prvi upravni odbor sačinjavali su članovi inicijativnog odbora. Karate klub počinje ozbiljan rad i posle vrlo kratkog perioda obuke se uključuje u redovno takmičenje. Prvo značajnije takmičenje održano je u Zrenjaninu na turniru »2 oktobar«. Tu je naš karate klub osvojio drugo mesto, a iza njega su ostali daleko poznatiji klubovi. Iste godine u prvenstvu Vojvodine za juniore naša tri takmičara ulaze među šest najboljih u Vojvodini, a Zoran Jerković zauzima drugo mesto i kvalifikuje se za prvenstvo Jugoslavije. U toj godini karate klub beleži nekoliko dobrih rezultata, učestvuje na nekoliko turnira i osvaja prva i druga mesta.
U 1975. godini karate klub uključuje se u Banatsku karate ligu i na opšte iznenađenje članova ove lige osvaja prvo mesto bez ijednog izgubljenog meča.
Na taj način karate klub je postao član Vojvođanske karate lige gde mu se pruža šansa da osvajanjem prvog mesta postane član savezne lige za karatiste.
U narednom periodu dolazi do osipanja seniorske ekipe, ali uporedo pioniri ovog kluba postižu izuzetne rezultate osvajanjem najviših mesta na, za to, organizovanim prigodnim turnirima. Na velikom Turniru pionira održanom 22. 9. 1984. godine u konkurenciji najjačih klubova Vojvodine i beogradske »Crvene Zvezde«, pioniri »Krajine« osvajaju prvo mesto u ukupnom plasmanu, a najuspešniji pojedinac je Đilas Nataša.
Članovi karate kluba su uglavnom učenici, studenti i radnici. Do danas je kroz karate obuku prošlo oko 350 omladinaca i omladinki.
Sve ove rezultate karate klub je postigao sa vrlo skromnim sredstvima, pomoći članova i društveno-političkih organizacija u mestu.
Marta meseca 1982. godine formiran je šahovski klub »Krajina« koji se već tri sezone takmiči u međuopštinskoj ligi Zrenjanin – Sečanj. Nepostojanje šahovske tradicije i malu zainteresovanost omladinaca za šah nadoknađuje rad šahovskih entuzijasta kao što su: Štrbac Gojko, Morača Vaso, Vulin Milorad, Mandić Sava. Najuspešniji pojedinac u nedavno završenom prvenstvu Vulin Milorad (prošle sezone najbolji) i Popara Vaso. Svoju budućnost klub vidi prvenstveno u aktiviranju pionira i omladinaca osnovne škole.
Na inicijativu sekcije za sport i fizičku kulturu Mesne konferencije Socijalističkog saveza u toku je osnivanje sportskog društva »Krajina« koje će za sad sačinjavati fudbalski, karate i šah-klub.

BORO GRUBOR
ROĐO MI MOJ, REČE…
Djeco moja i Ijepoto naša, da vam Rođo vaš prozbori koju… Kad smo mi stari doprtljali amo, ništa u ovom našem selu nije bilo naše. Samo smo mi bili svoji. Fakatl
Smisli se samo kako je čoeku kad ima kuću, a u duši mu vavjek nešto vrti i burgija da nije njegova. Za mene je ona skorom dvaest godina bila samo: Švapska kućerina! Švapska ledara!… U kući imaš svako dobro, a znaš da ga nijesi svojom mukom stek’o nego ko zna čiji je to čemer tebe dop’o. Ladno nam bilo iznajprije oko srca. Čeljad nekako posvetija i beskarna. Zazorno uveče zaspati u tuđem krevetu, među ladnim zemljanim zidinama, pod debelim dunjama. Up’o jadni čoek odjednom u onu božju mekotu pa se po vascijelu noć samo prevrće. Sve čisto, ušiju srećom nema, ali džabe: češeš se i dranjaš, nikad oka sklopiti. E, muko moja, teško pritišću švapske perine zabrekle od perja očerupanog sa švapski’ gusaka. Ubi te iz nji’ nekakva jajtina. Ja sam uvijek više volio stari biljac kićanac koji sam iz Bosne donio. Drag mi, brate, onaj miris vune i blaga, drag mi onaj miris Bosne koji iz njega izbija. Pod njim su i snovi slađi. Eto, ja kad god nešto sanjam, uvijek sam u Bosni, nikad ovđe.
Prve godine na svijet navalila nesretna srdobolja Sve se porazboljevalo. Kako neće, moj brate, narod promijenio žrak i vodu. Najvećma strada jadna nejač. Presjeklo odma’ jednu djecu. Vidiš: svaki čas se kukavno dijete obazire đe bi da pričučne. Ne može od žalosti gledati. E, jadan ti sam do smrti, da se sad napiti vode sa Ljeskovca i nadijati onog našeg žraka, ne bi trebalo drugi lijekovi. Ma kakvi Ijekovi i kakvi dokturi, mi smo to u Bosni ostavili, a došli smo da zaradimo đavo’sku dizinteriju.
Pa kad još kažu da smo došli iz zabačenije’ se-la. A ima li zabačenijeg od ovog, de reci! Ni voza, ni pravog puta, brez rijeke. Grad daleko, a djecu treba dalje školati… Naša su bila skrita u brdima, a ovo se izgubilo u ovoj božjoj ravnici brez kraja i konca. Nigdje brda, kamena ni za lijeka. Nemaš se čime na pašče baciti kad te napadne. Padne li kiša, blato do koljena. Je li sunce izgrijalo, uđavi te prašina. E, grdna rano, iz kakve smo Ijepote došli da se glibimo u banatskom blatu i davimo u ovoj grdnoj prašini! Svete mi neđelje, isto k’o da si zabasao izgubio se pa ne možeš sam sebe naći!
Kako se navići na sve to, rođo moj? A, mislim se ja, tu života nema! Nije ti slatko ni ono što pokusaš iz tuđeg tanjura tuđom žlicom. Pa na mladeži sve neka nova roba. Sve nešto šareno k’o banacka goveda. Dijeli Mjesni odbor, moj brate, raspocljeljuje komisije. Sve se mačkarilo, neliči na živa i’ sana. Ne može čoek poznati ni svoje rođeno čeljade u tuđim krpama… U štali ti muče tuđa krava i rže tuđi konj. Moji su oni, ali kao da nijesu moji. Još da mi nije moje bosanske Zekulje, ne znam šta bi’. Draga mi i mila, a ne znam ni sam zašto. Draža mi od ne znam ti kakve banacke šarulje. U polju, na paši gledam je: sitna i malovrsna, nemaš šta viditi. Izgleda mi k’o buva među onim kravetinama. I ništa mi milije nije nego kad vidim kako od nje zaziru, boje se. Ni jedna se sa njom pobosti ne smije. Bježe od nje kao od đavola. A mene nešto pod lijevom sisom štrecne: »Tako, tako, rođuna moja sestrico, ne daj na se! Nek’ se zna šta je prava bosanska krv, fakat!« Volio bi’ da ‘oće koju da iskroj’ nego ne znam ti šta. »Ma iskaiši je, vuci je izjev tako golemu! Đavo s nje tu šarenu kožu oder’o! E, da sam nešto na tvom mjestu i davor’ mi tvoji roz: pa da vidiš kako se bode i kako se nabada!«
I tako, velim ti, sve tuđe, švapsko. Na tavanu ti leži tuđa ’šenica; djecu šalješ u školu gdje su se švapska djeca učila; švapska a’bulanta, a u njoj Švabica babica treba našu djecu da porađa; svoje najrođenije moraš u švapsko groblje nositi. Pa i ime sela tuđe i nekako… sramotno: ŠUPLJAJA! E, to mi je baš najgore bilo! Ko mu samo nadjenu tako šuplje ime, vrazi ga šupljili! To mu dođe više, da prostiš, kao neka brezobrazna stvar. Sramota nas iznajprije bilo pisati tamo u Bosnu ili reći kome oklen si kad te upita. A ako ti je još i prezime nezgodno, eto ti belaja. A u nas takvi’ prezimeno koliko ’oćeš. Zamisli samo ‘vako nešto. Pita te, na priliku, neko ko si i oklen si, a ti mu veliš: »Ja sam Drljača iz Šupljaje! A ovo su moji pajdaši: Puzigaća, Čučak i Bucalo!…« Šupljoguzi Šupljajčani! A jesu nam se i rugali. Smijali se! Kako neće, sunce ti poljubim, kad se ni jedna sobrazita ženska ne smije spodobiti da izusti ime sela: »ŠUPLJA-ja!« Ma znam da si šuplja ,sunce te ubilo, samo ne znam na koliko mjesta! Šuti, Ijepša si!… Pa se i ove breskarne Lale obrezobrazile: »Ta i’te vi Bosanci! Baš ste vi zdravo šuplji k’o i vaša Šupljaja! Izem ti vašu Šupljaju!« Izej, izej, druže evo ti je na!
Ono jest, brate, da mi nijesmo došli iz sela koja imaju Ijepša imena, ali su nam bila draga. Bila su naša odvajkada, prađedovska. Obikli smo na nji k’o na dobroj’tro. Eto, ja sam, na priliku, iz Gruborskog Naslona, onaj drugi iz Crljivice. Pa onda tu je Majkića Japra, Gudavac, Mokronoge, Pišalište… Sve gore od goreg, ali, eto ti ga vraže, nama lijepa! E, drago moje Pišalište i lijepe moje Mokronoge, ode’ ja pravo u… u crnu Šupljaju! Tamo mi i jest mjesto, fakat! Kako baš da potrevimo iz praznog u šuplje! E mijenjaćemo ga, majčin sine, prekrstićemo ga da bude naše, krajiško! U njemu će sva naša krajiška sela imati mjesta kao i u našem srcu! A mijenjaćemo i sve ostalo, fakat!
Tako je to bilo i tako je počelo, rođo moj! Velim ti, iznajprije nam se činilo sve tuđe, samo smo mi bili svoji. I život je bio naš. A to je za početak bilo sasma dovoljno. A život je donosio djecu. Dolazila su, rađala su se djeca. Usvemu tuđem jedino su djeca bila naša. Za nji’ smo bar zasigurno mogli reći da su bila našeg truda i našeg rada! Mi smo i’ pravili, fakat!…
A onda je sve dalje išlo svojim tokom i poretkom, ’nako kako to život zapovijeda. A prave zapovijedi niko ne zna bolje od života, fakat!… Poslije smo podigli dom Zadružni dom! On je prvo djelo naši’ ruku u ovom mjestu. Sve smo sami uradili. Mi smo ga rodili! I tako: rušili smo, gradili smo, mijenjali smo… Nestajalo je staro i tuđe, a polako se rađalo novo i naše. Od svega, eto, da pripomenem samo Robnu kuću, pa a’bulantu, pa novu školu, pa poštu, pa novi put, pa… i ostalo, ko će sve da nabroji… I kad se sad obrem i pogledam nazad, rođo si moj, zabezeknem se: kako je to sve brzo prošlo i kako se sve promijenilo! Pa i ja sam, vrag me odnio ’vako stara, nekako drukčiji. Ne samo izvana. Znam da mi je vanjština posivila. Usuk’o sam se i skopnio. Zgrčio se k’o kukrika!… Nego sve mi ovo ovdjašnje u srcu! Puno mi srce! A kako i ne bi kad mi je sve ovdje. Snagu i mladost ostavio sam u ovom ataru. Ali ne žalim: zato je sva ova Ijepota moja… naša. Ovdje su mi čeljad: djeca i unuci. Bosnu skorom da sam već i pregorio, fakat!
Samo bi’ ti, mali moj, rek’o da u ovoj našoj današnjoj Ijepoti ima nešto i tužno. Ima jedna falinga! Zaviriš li danas u groblje, vidićeš da je i ono postaje naše. A ja bi ‘volio da je ono ostalo tuđe! Ali šta možeš: život daje, ali i uzima. Daje šakom i kapom, a uzima varićakom!… Uskoro će i vaš Rođo tamo, ali odlazi laka srca jer zna da među svoje ide, fakat!
Velim ti najljepše je što danas, kud god se obazreš, vidiš Ijepotu i znaš da je ta Ijepota tvoja. A i mi smo danas najviše svoji. I naš život je danas najviše naš. Ded’ mi reci ima li išta Ijepše od toga, rođeno moje?!
Počujte još ovo, mili moji, što vam Rođo vaš veli. Vi ste, djeco, nekad u svemu tuđem jedino bili naši. E vidite: vi ste naša najljepša Ijepota. Posadili smo vas svuda, ima vas na sve strane, ne samo ovdje u ovom mjestu, pa sada rastite, cvjetajte rascvjetavajte se! To vam vaš Rođo želi! Fakat!

Prilozi za monografiju »Krajišnik 1985« rađeni su na osnovu monografije »Krajišnik 45/76«
Priloge obradili:
Puvalić Rade dipl politikolog
Boltić Mile ing. poljoprivrede
Romić Slavko dipl. Pravnik
Turić Milan penzioner
Kovačević Nikola nastavnik
Grubor Boro nastavnik
Fotografije: L. Ubović

Dopisnica iz Varoši
„Rodni kraju, mi te ostavismo, al’ te nikad ne zaboravimo … „, odjekivala je „vlakom bez voznog reda“, pesma tugaljiva, zavičajna, kao da je hrabrila putnike umorne od ratovanja, gladovanja, skrhane bolom za svojim najbližim. I kada ti je najteže i kada želiš da odagnaš problem i neizvesnost, pesma je tu, da te sačuva, zakloni, prgrli i da tida snage i prkosa. E tako su se ujesen, sada već davne, 1946. godine, opraštali sa svojim zavičajem ponosni Nevesinjci, odlazeći nekuda daleko, u nepoznato, u ravnicu gde nema Sunce kuda zaći, osim za požutele kukuruze. Posle nekoliko presedanja, zbog uništene deonice pruge, usputne pucnjave i masovnog kupanja i zaprašivanja u Novom Sadu, ova izmorena i nenaspavana družina, odlukom važnih drugova, krenula je na put svog odredišta, Jašu Tomić, varošicu na granici sa susednom Rumunijom. Dugi pisak lokomotive najavio je ulazak ovog neobičnog voza u stanicu. Otvaraju se vrata vagona, iz kojih nesigurno, i za tren uplašeno je silazila prva grupa doseljenika, kolonista, u novi zavičaj u obećanu zemlju … Meštani se pozatvarali u svoje domove, gledaju iza firangi čudnu kolonu, mirnodopsko- ratnu u narodnoj nošnji, izmešanu sa vojničkim bluzama, kapama i ličnim naoružanjem. Da li su se uplašili ili time ispoljili svoje negodovanje, ostaće tajna zauvek. Pridošlice i meštani se gledaju sa podozrenjem, sa nelagodnjošću, nekada sa obostranim podsmehom, upućeni da žive jedni sa drugima, trudeći se da jedni druge ne povrede. Varoš, Sresko mesto, sa svim svojim institucijama sa preko dvadeset naroda i nacionalnih manjina, odavao je utisak skladnog i za življenje prihvatljivog mesta. Prvo su se Nevesinjci kao prvodošli, rasporedili odlukom mesnih vlasti, u napuštene „švapske“ kuće, za njima su došli kolonisti sa Kosova i Metohije, Makedonije, Juga Srbije, Istočne Bosne i Rumunije. Prava zbirka naravi, karaktera, običaja, kulture, nošnji … spremnih da zajednički izgrađuju sebe i Varoš u koju su došli. Formirane su i prve radne zadruge, zapinjalo i radilo mukotrpno uz pomoć i savete meštana i znanih ljudi iz Sreza. Radilo se naporno, ali je uvek bilo vremena za kolo, za pesmu, uz neviđeni optimizam; večerom su se održavala sijela i prela, polako se privikavali jedni na druge, razmenjivala iskustva i priče iz starog zavičaja i starih vremena. Bilo je i bezbroj anegdota i sa strujom i sa šporetima, podvaljivanja i šeretluka raznih vrsta, na koje se niko nije ljutio. Kolonisti bi se, vraćajući iz bircuza, kretali sredinom sokaka, pevajući i pucajući iz oružja, što je bio povod za pravu paniku domaćeg stanovništva i strah od „divljih“ ljudi. Jednom prilikom, gazda bircuza, kada je video da dolaze u njegov birc, sklonio se u podrum i rekao ženi da im da da piju koliko hoće samo da ih ne ubiju. Gosti su popili poprilično i ostali do kasnih sati, u veselom stanju i u neko doba su zatražili da dođe gazda i da plate popijeno. Gazdarica je mucavim glasom rekla da gazda nije tu i da će se ona za to pobrinuti. Negodujući, da se žena meša u muške razgovore, rekli su da čekaju gazdu i da neće otići dok ne dođe. Na molbu usplahirene žene, konačno se pojavio i gazda, drhteći od straha, mislio je da je došlo vreme da se oprosti od života, gledajući ih onako podnapite i naoružane sa bombama i pištoljima o remenu, progovorio je drhtavim, molećivim glasom, da on časti piće koje su popili, što je samo izazvalo još veći gnev gostiju. „Mi smo pili i mi hoćemo pošteno da platimo“: uzviknuo je Špiro, praćen podrškom Maksima i Marka, svojih nerazdvojnih prijatelja. Unezvereni gazda je doneo račun, prethodno se pozdravivši sa porodicom, čekajući samrtni čas. Na račun koliko je gazda rekao, priturili su još novaca, kao bakšiš za to što su odviše zaseli i bili bučni, poštujući gazdu bircuza. Gazda se posle kleo prijateljima da u životu nije imao bolje mušterije i platiše. Znao je i sam sa njima zasedne i zapeva, uživajući u njihovim ratnim pričama, saosećajući u njihovoj tuzi za zavičajem koji su napustili. Bilo je drugih neobičnih divana, i smešnih i tužnih; kao kada se komšinica Persida žalila komšinici Meli kako joj se ćerka udala za Ciganina (kako se to onda govorilo). Ćuti, slatka moja, pokušavajući da je uteši, pa to nije ništa, moja se udala za kolonistu. No, ta barijera je vremenom brzo i sasvim nestala, u ovom konglomeratu različitih ljudi i kultura, što se ubrzo videlo po preporodu naše Varoši. Zajedničkim radom je obnavljana naša Varoš, svakim danom se ulepšavala i bogatila novim sadržajima. Izgrađen je nov Dom kulture, nov stadion FK „Radnički“ sa pokrivenim tribinama, što u to vreme nisu imali ni klubovi u višim rangovima takmičenja, procvat kulturno- umetničkog života, uređivanje puteva i trotoara, zelenila … i još mnogo, mnogo toga. U duši i mislima onih starijih još uvek je pred očima lebdela slika zavičaja … livada i pašnjaka, belih stada, momačkih nadmetanja na narodnim svetkovinama, ispružena ruka čobanice koja maše, groblja najmilijih koji sada tamo leže, žal koja pritiska kao vodenični točak, koji su nedavno, baš pred polazak ugradili u obnovljenu vodenicu. Često bi na sijelima odjeknula iz grudi i srca zavičajna pesma, prolila bi se i po koja vrela suza i bolni nostalgični uzdah , da se da oduška tuzi; sa novim danom sve bi se to polako razilazilo, kao jutarnja izmaglica i prihvatalo svakodnevnih obaveza, komunikacije sa novim komšijama, zajednički rad na njivi, nedeljno okupljanje po mnogobrojnim kafanama, tiha ljubav prema novom zavičaju bujala je iz dana u dan, menjali se vreme i ljudi u tom novom vremenu. Mlađe generacije su se brže prilagođavale novom zavičaju, ravnici, poljima suncokreta, Tamiški plažama, bioskopu, vrlo popularnom i veoma posećenom u to vreme, sve više i više mešovitih brakova, prijateljstava, kumovanja, stvarao se jedan novi ispleteni i prepleteni svet, koji je svakoga prihvatao podjednako i sa radošću i uvažavanjem. Mladost je bila i najveće bogatstvo Varoši, Osnovna i Srednja škola su bile prave riznice talenata, kako u sportu, tako i u kulturno- umetničkom stvaralaštvu, kada je svaki dan bio poseban i neponovljiv. Prepuni korzo i stadion, hotel i motel su bili reprezenti novoga života. Sve više su postojali varošani, a sve manje „dođoši“, spajajući u sebe dva zavičaja, sa podjednakom ljubavlju, negujući i jedan i drugi, kao nešto trajno i nedeljivo. To se najbolje očitavalo na na mnogobrojnim zabavama, balovima i igrankama, kada je bilo mesta i za izvorne pesme, tamburice, sjedinjene u ljubavi i uvažavanju. Naša Varoš je iznedrila i dosta vrsnih inženjera, lekara, pravnika, ekonomista, dosta izvanrednih majstora, koji su proslavili našu Varoš u sredinama gde su nalazili uhlebljenje i nastavili novi život. Zadnjih decenija smo nemi svedoci događanja koja nisu mimoišla ni našu voljenu Varoš. Gašenje državnih institucija, firmi nedostatak radnih mesta, vezanih za sveukupna događanja u zemlji i regionu, odlazak mladih “ trbuhom za kruhom“ odrazilo se i na naš varoški život. Varoš polako tone, sve je manje mladih, što se ponajpre oseća u sportovima i kulturno- umetničkom radu, kafana da i gotovo nema, hotel ponos Varoši, prepušten zubu vremena i nemaru odgovornih i nadležnih institucija, odbrojava svoje poslednje dane, urušen u sred centra Varoši, postavši ruglo, ne čuje se pesma tamburaša sa igranki u Velikoj sali, nema šetača na korzou i onih divnih romantičarskih sastanaka, na klupi u parku, ispod divljih kestenova, sat već odavno ne otkucava vreme, zarasle Tamiške plaže, samo muk i tišina, neki nemir se uvukao u varošane, strah od sutrašnjice, bandere oblepljene smrtovnicama, poruka da nas je napustio još jedan dragi sugrađanin, da sve tone u maglu koja pritiska svakodnevnicu. Ali ima nešto što ostaje, dragi moji varošani; ostaje sećanje kao nerazrušiva tvrđava i zadnja odbrana od zaborava, ostaju priče, anegdote, ostaju večito u glavama svih nas ona slika … slika Varoši, puno dece, koja svojom vikom na velikom odmoru razbuđuju usnule sove, prepun korzo šetača, šaputanja o ljubavi, miris lipa i dunja na ormanu, pesme tamburaša, prepune Tamiške plaže, huk navijača sa prenatrpanih tribina FK „Radnički“, „Gospođa ministarka“ u velelepnoj sali pozorišta Doma kulture, čiju je scenu projektovao čuveni Bojan Stupica, banatske zime, okićene sanke sa nagizdanim čilašima, fijakeri sa zaljubljenim mladencima, mlada u beloj venčnici sa dugačkim šlajerom, pop Ćetko sa epitrahiljem i kadionicom u ruci … ostalo je sve ono što smo sabili u naše pamćenje iz mladosti neprolazne … ostalo … i mi smo još tu da podsetimo da jesmo, a dok mi jesmo, jeste sa nama i u nama sve ono … ono naše … što nekad bejaše …

Dopisnica iz Varoši
Behu nekada Faraoni i njihovo ogromno carstvo i piramide, ali behu i kod nas, u nazivu jednog naselja na jugoistoku naše Varoši, tamo gde rečica Jer pravi veliki meandar, Faraonsko naselje. Udžerice poređane u dva reda, prozori zašuškani kartonom, vrata pohabana kroz koja je zviždala neumoljiva košava a severac ih zimi zasipao snegom, živeli su tihi, mirni, neobični ljudi sa svojim navikama, tradicijom i običajima, puni ljubavi i vedrine, nekog urođenog optimizma. Prolazili su kroz različite faze svog nimalo lakog, mukotrpnog života, boreći se hrabro i srčano kroz život a za bolji život. Nekada davno u ona skitačka vremena kada su razni narodi lutali ovim močvarnim stepama, bežeći od nevolja, ili potrage za boljim životom, naseljavali su se i naši susedi Romi, ili kako su ih kroz vekove nazivali Cigani. Ne, nimalo pežorativno, nego prosto neko, nekada davno, tako ih nazvao, kao ogranak jedne populacije, čiji bratstvenici žive širom naše Vaseljene. Možda, još samo u starim legendama i pričama se može nejasno naslutiti kada su došli u naše krajeve i založili prvu vatru, kao simbol života i opstajanja na ognjištu za koje se neko opredelio i rekao da je tu. Istrpeli su stoički sve muke, poniženja, glad, ratove i ostale nedaće, ali sačuvali su svoj duh i nagon za preživljavanjem. Rat je svima doneo nemir i nespokojstvo, pa i njima; još dodatno na sve to, major Kriger, zapovednik nemačkog Rajha u našoj Varoši, indoktriniran nacističkom, rasnom politikom, pomahnitalih esesovskih „čistunaca“, svojom naredbom je zabranio Ciganima da dolaze u Varoš i idu trotoarom. I to su stoički izdržali, ali i vešto prkoseći ovoj suludoj naredbi, jer u karakteru svakog slobodoljubivog čoveka je bila sloboda i želja za njom. Preživele su se i te nesretne godine i ušlo u period mirnijeg života, ali siromaštvo i nemaština, kao verni pratilac, kao usud su ih večito pratili. Kao što rekoh, u meandru rečice Jer, koja sa severa, a iz Rumunije ulazi u našu Varoš, formiralo se i ovo naselje, nazvano „Faraonsko“, iz inata verovatno, kao simbol prkosa i ruganja životu. Pošto su uglavnom bili bezemljaši, bavili su se sitnom trgovinom, svirkom, žene su spremale po imućnijim kućama, bili džambasi ili ribarili po Jeru, koji je tada bio prepun raznolikih riba poput šarana, deverika, štuka, cverglana … Za letnjih večeri bi palili velike vatre, čiji bi se sjaj video i iz centra Varoši, igrali bi i pevali, sretni i zadovoljni, blagodareći Bogu na još jednom danu. Nisu mnogo marili, a nisu ni mogli da naprave bolje, kvalitetnije kućice, ali su ih koliko, toliko održavali čistim i urednim. Prolazeći kroz čergu, kako su varošani još drugačije nazivali ovo naselje, namernik bi u nozdrvama osetio prijatan miris hrane koju su vredne domaćice brižljivo pripremale od onoga što su imale. Dece puno, graja i smeh unaokolo, bilo je i svađa i pijanih muževa preke naravi, ljubomore i ljubavi što je ovu malu zajednicu, prilično zatvorenu, činilo pomalo mističnom i zagonetnom. Svemogući ih je obdario lepim glasovima i tananim osećajima za note, tako da je među njima bilo vrlih svirača i pevača, rado prizivanih na feštama i slavama, kada su svi želeli da to začine pravom pesmom, na radost svoju i gostiju, koji su puno slušali o našim varoškim sviračima, kojima je odao priznanje čuveni tamburaš Janika Balaž. Tamburice, violine, kontrabas, kao da su rođeni sa njima i da su upravo, još u majčinskoj utrobi savladali prve, neviđene note, što ih je već rođenjem činilo muzičarima. Puno, puno sjajnih muzikanata je prošlo našom Varošicom, i ostavilo, što se tiče muzičkog života, neizbrisiv trag. Pomenuću samo neke, a da se nepomenuti ne naljute, mali Paja, Ivan, Toni, veliki Paja, Turde, Franci, Senko izuzetni vokal, Parvanj … i još mnogi, mnogi ostali su upamćeni kod naših starijih sugrađana i srca njihova osvojili zauvek. Ko se još, od ovih starijih varošana ne seća nezaboravnih noći u hotelu, kada je cela sala pevala sa njima, kada se ljubav izlivala kao Tamiš u proleće puneći kubike, kada se ta tanana nit provlačila kroz sve posetioce, a oni dostojanstveno prinosili, kao na ovalu, svoju dušu, deleći je nesebično sa svima. Maj mesec, stare lipe iscvetale i opijaju dušu, motel krcat mladošću i energijom što u sebi nose, Pajica i njegova mala raspevana družina nastoje da svima udovolje i ispune želje … i opet u duši te čarobne note, kada sve nestaje na pučini sna a ostaje samo ovaj muzički brod, koji plovi daleko od svega ružnog, donoseći rajsko blaženstvo. Ne zna se kada je bilo lepše, ne može se i pored svih činilaca porediti kada je bilo zanosnije ili bajkovitije, da li za vreme cvetanja lipa na prepunoj terasi, ili zimi, kada sneg zabeli i zagrne vrata motela; unutar sale pucketa vatra u peći, kao blagodat i opet Paja i družina u svom elementu pevaju … a napolju „bledi mesec zagrlio, zvezdu Danicu“. Rašo tatralno i u svom stilu recituje jednoj Mariji, praćen tihim zvucima violine koja u Parvanjovim rukama kao da jeca … i sve se sjedinjuje u ovoj baršunastoj noći, svi postaju kao jedno, svaki se trudi da u ovoj noći pokloni svoju dušu i pesmi i veselom društvu, jer upravo Turde svojim promuklim altom otkriva „Imam, jednu želju …“ ili je možda nešto video „U baštici starog kapelana“, što mu je navrnulo suze na sanjive oči, tamo negde pred zoru, kada je najlepše, a srce ne zna šta se sve zbilo one hladne, januarske noći, uoči Bogojavljenja, kada se i nebo otvara, a želje putuju sa ljubavlju i strahom za poslatom mišlju… Eto, tako su ti velemajstori štimunga i vrhunske, boemske muzike iz Faraonskog naselja činili da život bar na trenutak zaplovi toliko potrebnim mirom, kada su se osećanja raspinjala u svojoj beskonačnosti mirišući na sveopštu ljubav. Protiče Tamiš i svojim valovima zapljuskuje sećanja … jer, ta nekada prečista rečica jeca nad svojim mutnim vodama, zaprljana nemarom i bezočnošću pojedinaca, još samo imenom podsećaju na prošlost, stare čerge, Faraonskog naselja već odavno nema, utihla je čarobna, volšebna pesma, pogašene su logorske vatre, oko kojih se u zanosu igralo i pevalo, ljubilo i patilo, tišina prepokriva okoliš, žalosne vrbe suze nad obalama Jera, želeći da isperu njegove zaprljane vode, trska se tužno povija na letnjem povetarcu i kao da odnekud iz dubine donosi davno neslušane melodije, dok pred očima plove dragi likovi, kao na filmskom platnu, a na usnama im lebdi pesma i podseća, kao da opominje … nikada neće proći, a ni vi nemojte zaboraviti … ono naše … što nekad bejaše …

Dopisnica iz Varoši
Sve buja i sve cveta, baš kao nabujali Tamiš u proleće i kao prve visibabe, ispod belog, snežnog prekrivača, pa tako i naša Varoš, naglo se šireći, svakim danom donoseći nešto novo i savremenije. Devedesetih godina, pretprošloga veka, devetnaestoga, izgrađen je u našoj Varoši „Prvi modoški parni mlin“, za potrebe kako varošana, tako i okolnih mesta, u to vreme povelik, kapaciteta preko 180 vagona meljave godišnje. Posle izgradnje železničke pruge Bečkerek- Temišvar, razvojem železničkih komunikacija, stvorila se prilika i odgovor na zahtev privrednika za izgradnju parnog mlina, što se ubrzo pokazalo opravdanim i neophodnim u daljem razvoju Varoši i njenog uključivanja u šire ekonomsko-saobraćajne sisteme. Lokacija za izgradnju mlina je određena blizu železničke stanice, koja je izgrađena desetak godina ranije i koja je je u velikoj meri unapredila kako putnički, tako i robni saobraćaj. Bila je to ogromna zgrada sa precizno urađenim prostorijama, od prijema i čuvanja žitarica, prerade i pakovanja brašna, tehničkim odelenjem, gde je bila smeštena velika, parna mašina, kapaciteta 110 KW, koja je služila za pokretanje kako mlina, tako i za osvetljenje dela Varoši, pored one Kelbahove električne centrale, koja se nalazila u ulici iza hotela. Mašina je bila masivna, sa velikim kotlom koji je proizvodio paru i struju neophodnu za rad mlina sa mnoštvom manometara, osigurača, poluga kojima su se vični majstori bavili svakodnevno. Mlinari, uvek nasmejani i spremni na šalu u plavim odelima i kapama, nabrašnjavljenim, ali čistim i urednim, svakodnevno su izvršavali svoje obaveze i bili na raspolaganju mušterijama. U svakoj prostoriji se osećao miris tek samlevenih žitarica uz grmljavinu silnih zupčanika i kaiševa, pištanje i šuštanje i sve je odisalo nekom ozbiljnošću i redom. Ispred mlina i u okolnim sokacima su bile raspoređene zaprege sa žitaricama, konji pokriveni pokrovcima za vreme hladnih dana, a kočijaši u grupama od po nekoliko njih pušeći, ispredali su svoje priče iz svakodnevnog života, pa i one belosvetske, o minulim ratovima i njihovom besmislu, pripovedalo se i o svadbama, igrankama o ćudljivom, pretećem Tamišu i drugim razno-raznim temama iz života varošana.

Iz mlina je u jendek ispred isticala uvek topla voda, koja je hladila mašine i koja se zimi dimila kao izmaglica, nije se ledila pa su se patke i guske bezbrižno brčkake i gakale, praveći veselu uličnu atmosferu. Inače, u mlinu se mlela prevashodno pšenica, kao i kukuruz, ječam, zob i kažu da je modoško brašno bilo izuzetnog kvaliteta, od koga su varoški pekari pravili hleb i peciva, koja su bila vrlo ukusna i tražena. Oni koji su dolazili iz susednih mesta su obično ostavljali svoje žito, i u dogovoru sa poslovođom mlina i sa ispisanom ceduljicom o količini, dolazili kroz nekoliko dana po brašno. Posla je bilo na pretek, radilo se u dve smene, završetkom druge smene, obično bi se gasile mašine a time i osvetljenje koje je bilo vezano za mlin. Mlin je pregrmeo dva velika rata, razne nevolje i nepogode i stalno je mleo žito, jer je trebalo nahraniti brojno stanovništvo, kao i njihove životinje. Pedesetih godina prošloga veka mlin se osavremenio, razvojem elektro-mreže dobio je stabilniji izvor snabdevanja, dobijena su nova sita i mogućnost još boljeg izmeljavanja. Putnici odlazeći, ili vraćajući se sa stanice uvek bi pogledivali ali na mlin, koji, kao nekakav ogroman mačak uporno prede, uljuljkan u toplinu „fijakera“. Po tom zvuku su se nepogrešivo orijentisali, kako domaćini tako i gosti, praveći po njemu tačnu mapu u glavi, gde je železnička stanica, zgrada Sreza, fabrika likera, bolnica … I tako je tekla reka brašna godinama u svojoj brašnastoj izmaglici, do toga kobnog dana, kada su neki ljudi, na odgovornim mestima a na žalost u svome neznanju i nepromišljenosti, bez emocija i vizije, u svom sebičluku ili tvrdoglavosti, odlučili da zatvore mlin, jednu uspešnu epohu, da otrgnu deo Varoši i započnu propadanje jedne napredne i progresivne sredine. I opet taj nemili ljudski faktor „kratkovidih“ ljudi, ta rušilački ruka okrenuta u suprotnom, pogrešnom smeru, bezidejna i bezosećajna da krene napred, da oslušne vale progresa, a ne nazadovanja. Nestala je jedna slika zanavek, magličasta para iznad jendeka zimi, zaprege, mrmljanje starog mlina, miris svežeg brašna; ostale su samo priče i poneka od mnogih anegdota da živi u sećanju kod onih starijih generacija koje pamte još vrelu, rumenu pogaču, tako mirišljavu, tek izvađenu iz „smederevca“, slasnu i ukusnu, zamešanu od snova i sećanja na jedno davno, romantično vreme, vreme koje se ukočilo na slikama u glavi i, razglednicama u požutelim novinama, u huku sove, koja još jedino obilazi, sada već porušenu zgradu mlina i nad njegovim razvalinama tužno huji, dozivajući neko vreme, koje je na veliku žalost, nas ispisnika, otutnjalo napuštenom prugom, sa poslednjim zviždukom otpravnika sa crvenom kapom i palicom uperenom u nepoznato, bez reda vožnje, za mirisom likera koji je davno isčezao sa vidika … Polako i mi odlazimo, dragi moji varošani, za svojim detinjstvom, svojim snovima i vizijama … dok iz daljine bruji stari mlin, zaogrnut patetikom, sa samo jednom porukom, da ga ne zaboravimo, u ime hiljada gladnih usta koja je nahranio i unosio radost u domove, mir i Božiju blagodat, taj hleb naš nasušni, da ne zaboravimo … ono naše … što nekad bejaše …

Dopisnica iz Varoši
Ima mnogo pesama ispevanih o skeledžijama, šaljivih, ozbiljnih i tugaljivih, ali nema baš nijedna o našem skeledžiji Marku, kako će vreme pokazati i poslednjem, neobičnom i po mnogo čemu originalnom. Tamiš, reka plahovita i planinska, do Velikog budžaka, nepredvidiva i razorna, kada počne da se topi sneg sa gorskih Karpata, pa opet leti pitoma i zelena, uvek je mamila na svoje obale ribare i kupače, putnike namernike i sve ljubitelje ove banatske lepotice koja se vrtoglavo spuštala sa krševitog i šumovitog karpatskog gorja, umirena panonskom ravnicom i kao mlada nevesta, u svoj svojoj lepoti mila lice svojim obalama. Pošto je Šurjan pripadao geografski i administrativno Varoši Jaša Tomić, zajedno sa drugim naseljem Busenje, ukazala se potreba i nužnost za postavljanje skele i prebrođavanjem ove lepotice, za prevoz robe i putnika. Skela je postavljena nizvodno od „Minjine“ čuvarnice, na sredokraći između naše Varoši i Šurjana, i u potpunosti je opravdala svoje postojanje. Naime, bilo je puno varošana koji su radili u Šurjanu, puno rodbinskih veza, trgovačkih potreba, slava, svadbi i sijaset drugih razloga. Skela je bila velika, dugačka i široka, sa čeličnim užadima zabetoniranih u obe strane dolme i mogla je da izdrži velike vodostaje, kada Tamiš preko noći prosto pomahnita, znajući da tokom samo jedne noći naraste i po dva metra. Skeledžija Marko sa svojom suprugom Cinkom se doselio davnih dana iz Jarkovca i naselio u kućicu na kraju Varoši, pored Jera, koji se tu pred njegovom kućom izlivao, praveći malo jezerce, raj za guske i patke koje se nisu mogle prebrojati, jer ih je imala svaka kuća; one su tu pronalazile svoju pašu, kupale se i mile svoje pernate odežde. Marko već iskusan skeledžija, ozbiljno se prihvatao svoga posla, bilo ga je po ceo dan, ili putnici, kola sa teretom, biciklisti, ribari … Pored skele, baš pored samog nasipa bila je napravljena kućica za potrebe skeledžije, da se skloni sa kiše, ili zimi ogreje pored peći „bubnjare“, koja je i te kako za zimskih dana znala da prijatno zgreje stare kosti. Imao je Marko, sam je sagradio i brvnaru, pored same reke, gde se odmarao ili uživao, posmatrajući reku koja teče, baš kao i život, u vreme odmora ili predaha od posla. Bio je vrlo razgovorljiv, zabavan, pun priča, čija se istinitost nije uvek dala proveriti, ali su u svakom slučaju bile zabavne, opuštajuće. Ponekad bi bio sumoran, razdražljiv, ko planinska bujica, što se obično dešavalo posle burne pijanke u kafani „Kod Trajkovića“. Vešto je postavljao zamke za vodene pacove, čije je krzno bilo jako cenjeno, za vidre, vrlo lukave i mudre životinje, koje su ne mali broj puta znale da iscepaju Markove mreže, odnoseći bogat ulov. Marko je poznavao Tamiš kao svoj rođeni džep i za njega nije bilo tajni. Po hujanju, po boji vode, prateći maticu, tačno je znao šta ova stara karpatska lutalica sprema i čemu se treba nadati; pripremiti skelu na vreme, bez većih problema i iznenađenja. Imao je Marko i svoje ljubimce i verne „pajtaše“, psa Maksu i guska Pantu, koje je bio tako vešto istrenirao, da su bili prava atrakcija za putnike i Markove goste. Na svaki Markov mig prikazivali su svoja umeća, puzeći kroz travu, igrajući na zadnjim šapama ili raširenih krila, po ritmu samo njima poznatim i Marku, koji ih je izdresirao. Psa Maksu bi poslao u Varoš kod Erne u trafiku da mu donese cigarete i šibice. Oko vrata mu je vezao malo burence sa novcem u njemu i Maksa bi svojim kerećim trkom za tili čas stizao do trafike i zarežao. Erna bi sa osmehom izlazila, pomazila ga po glavi i u burence bi stavila potrebne stvari i kusur, još jednom ga pomazila, a on zadovoljno vrteći repom bi lanuo glasno i kasom se vraćao na skelu svome gazdi. Svi su meštani poznavali Maksu i svi bi se nasmejali kada bi trkom prolazio pored njih. U divnoj harmoniji i slozi živeo je skeledžija sa svojim ljubimcima koji su prema svome vlasniku pokazivali veliku i nesebičnu ljubav. A onda, neke burne, vetrovite i kišovite noći, Tamiš, taj stalni prevrtljivac i nemirko, je iznenadio i samog skeledžiju svojom razornošću i silinom. Strelovito, stropoštavajući se sa snežnih Karpata, brzo je punio svoje korito i u tom snažnom naletu pokidao čelične sajle, otkinuo skelu sa svoga veza i odneo je nepovratno, ostavljajući pustoš i tugu na licu ostarelog skeledžije, koga je Tamiš neuhvatljiv i nepredvidiv, ovoga puta iznenadio i prevario. Posle desetak dana pronađena je skela u tišacima kod Opova, gotovo potpuno uništena pod naletima nabujale reke. Zjapilo je prazno sidrište, sajle kao pokidane arterije su svetlucale pod zracima izlazećeg Sunca, Marko je skinuo šubaru, češkao se dugo po sedoj glavi, pored njegovih nogu je cvilio Maksa a Panta je svoj dugi vrat upleo među skeledžijine noge. Svi su zajedno osećali veliku tugu i neprebol jer je nemirni prolaznik sa Karpata zauvek odneo u nepovrat njihovo vreme, radost življenja i druženja, odneo je taj delić sentimenta, samo njima znan, koji ih je povezivao i spajao sa šumom potamišja i zelenilom vrbaka koje su kao ogrlice stezale njegove nemirne obale. Skela nije vraćena, Marko se preselio u svoju kuću u Varoši sa Maksom i Pantom, svojim vernim pratiocima. On i Cinka nisu imali dece i svu ljubav su poklanjali svojim mezimcima. Marko je sa njima razgovarao, baš kao sa ljudima, oni su ga netremice gledali, razumeli šta im priča i sa njime zajedno tugovali, svako na svoj način, ali je ipak svima nedostajao vragolan Tamiš, skela i miris šumskih kupina kojih je oko skele bilo u izobilju. Marko je venuo tiho, ko jesenja trava i koju godinu kasnije, negde oko Miholjdana, se ugasio život starog, poslednjeg skeledžije, što ga Varoš pamti, kada lišće menja svoju boju u hiljadu nijansi, kada je miris dunja ispunio onu zadnju, gostinsku sobu a povetarac donosio šum Tamiša, kao poslednji pozdrav svom usnulom skeledžiji. Otišao je tiho i preselio se u legendu, među svoje ispisnike, tu na varoškom groblju. Maksa je danima ležao na njegovoj humci, tužno cvileći i zavijajući, kao da poji svome gazdi njegovu omiljenu romansu o belom bagremu … Jednoga dana se nije vratio kući i Cinka ga je našla sutradan sklupčanog kraj svoga gazde-boema i veseljaka. Tako se okončalo još jedno večno prijateljstvo, čoveka i psa, još samo ostaje priča o skeli i njeni ostaci, da podsećaju na ono vreme, koje je oteklo baš kao i vode Tamiša. Da li se danas neko seća, dragi moji varošani, starog skeledžije i njegovih ljubimaca? Možda skeledžija Marko i sada prevozi duše usnulih u Gospodu, tamo negde iznad vremenskih okvira, u besmrtnosti. Tamiš i dalje lenjo teče, obgrljen vrbama, praćen pesmom zeba i senica i raspevanih slavuja, kao da čuvaju u svojim nežnim notama uspomene na vreme skeledžije Marka i njegovih ljubimaca, a nas podsećaju … na ono naše … što nekad bejaše …

Dopisnica iz Varoši
Čudne su ljudske sudbine u ovom šarolikom i raznovrsnom svetu punom iznenađenja i nepredvidivosti. Od siromašnih udžerica sa nakrivljenim, slamnatim krovom i uvek gladnom, bosonogom dečicom, do bogatih vila i bazena u kome žive neka razmažena deca, bez uobičajenih želja i radovanja najobičnijim stvarima, gde se sudaraju optimizam i pesimizam, gde je nekada komad bajatog hleba slađi od majstorija vrhunskih kulinara. Sve to, i više od toga mi prolazi kroz glavu, dok pokušavam da usredsredim misli na neko sporije, opuštenije vreme, bez interneta, tableta, mobilnih telefona, led televizora, kada su male stvari zaokupljale pažnju varošana, zanetih svakodnevnim poslovima i obavezama. Negde, početkom leta, kroz naše prašnjave sokake bi se pojavila neobična skupina u malim zaprežnim kolima, bez levči, za čijim šaragama bi se lenjo vukao privezani meda, neuhranjen i uplašen lavežom dokonih i i radoznalih varoških kera, koje su tako reagovale na uljeza na „svojoj“ teritoriji, odgoneći tako i sopstveni strah od nepoznatog i vezanog neprijatelja. Isto tako, mršavo kljuse bezvoljno je vuklo kola, čije kajase je držao preplanuli kočijaš, pohabanog, slamskog šešira, izboranog lica od vetra i kiše, sa lulom u ustima i promuklim, od duvana glasom, koji je švićkao bičem po vazduhu, požurujući svoje izmoreno konjče. Pozadi njega, iza sica, ubrađena šarenom maramom i širokom suknjom cvetnih boja, sedela je bledunjava žena sa detetom u naručju i nekom praiskonskom tugom u očima, koje su govorile sve, o sirotinji koja je davila kao jesenja magla, neizvesnoj sudbini i teškom ubogom životu. U zadnjem delu zaprege je bilo nabacano razne garderobe, mala peć sa kotlićem i još nekog sitnog pokućstva, koje je zveckalo usput, prigušujući tihi jecaj dečaka, verovatno gladnog i umornog. Tu malu, tužnu povorku, bi obično pratila varoška deca, pokušavajući da naprave neki kontakt, držeći se na odstojanju, plašeći se nesvakidašnje životinje, koju su do sada viđali samo u čitankama i slikovnicama, i koja se čudom ne mogu načuditi, da baš tu, u njihovoj Varoši vide tu opasnu divlju zver, koja im se vezana činila tako bezopasnom, i ne tako opasnom, kako su o njoj čitali ili čuli iz priča odraslih ukućana. Svako traži rođenjem, svoje mesto pod Suncem i „nebeskom kapom“, pa tako i ova mala nevesela družina. Na većoj raskrsnici, prometnijoj i po proceni kačijaša Brke, kola bi se zaustavljala, on je uzimao doboš ili rešeto, samo sa jedne strane optočeno kožom, nakašljao bi se i onda promuklim glasom pozivao meštane da priđu i posmatraju program što će ga izvesti on i njegov pulen Miško, Šandor ili kako bi ga sve zvao i kome je svako zaustavljanje prijalo da predahne i povrati snagu. Lupkajući po rešetu ispevao bi par prigodnih pesmica svome pulenu, prilazio mu oprezno, dugim štapom, održavajući bezbednu distancu i započinjao bi program. Svi, a naročito deca su netremice pratili uputstva Brke i izvedbe i majstorije njegovog Miška koji je, uspevši se na prednje šape, igrao uz gazdino dumbaranje, oslobađajući neke potmule krike iz sebe, verovatno se žaleći na svoju gorku sudbinu, pa da je umesto što je igrao, gonjen štapom, brao šumske jagode ili se sladio medom divljih pčela. Posle odigranog „plesa“, Miško bi dobio novi zadatak, da pokaže kako se mlada šminka, penje na banderu ili puže. Miško je sve to ispunjavao nekada brže, nekada sporije, okrećući u stranu glavu, pritom mumlajući. Za to vreme, crnpurasta, sitna ženica sa ispruženom rukom i žalosnim, ispijenim pogledom je bezglasno molila da joj udele nešto za jelo, da prehrani dečaka i sebe, ili nešto od garderobe, šta već imaju i mogu da daju. Žene su rado, a videći im svu muku u očima, donosile šta koja ima, neka novac, neka hranu ili odeću, našta im se ženica blago osmehivala i blagosiljala ih svakim dobrom i srećnim životom. Domaćini bi da tugom pogledivali olinjalog, ostarelog i izgladnelog medu, i bez da im Brka išta kaže, donosili su hranu za medu, koji se trudio da sebi i gazdi obezbedi kakav – takav obrok. Posle kraćeg vremena, po završetku programa, ljudi bi se razilazili komentarišući naglas viđeno, sa iskrenim žalom i prema prispeloj družini i njihovim mršavim, neuhranjenim životinjama. Žao im je bilo ovih večitih nomada, koji su i po kiši i po žezi obilazili sela i palanke, boreći se za svako parče hleba i za sledeći dan koji dolazi. Brka bi uskoro sve doveo na svoje mesto, zapalio novu cigaretu, što mu je dao nasmejani poštar Jefta, povukao duboko dim, zabacio šešir na oznojani potiljak, i više moleći, nego zapovedajući poveo konjče dalje, do sledeće raskrsnice, gde su čuvši dumbaranje rešeta, čula druga deca i ljudi, izašli da i oni vide to „čudo“ od zveri i o kome je brujala cela Varoš. Sve se ponavljalo i kretalo sve iznova. Ova mala, nevesela družina, bi ostajala po nekoliko dana u našoj Varoši. Obično bi noćivali pored đerma na kraju Varoši, gde su koristili bunarsku vodu da se umiju, operu odeću i predahnu. U nedostatku druge zabave, u ono vreme, ovo je pored cirkusa, koji bi navraćao u našu Varoš početkom jeseni, bila prilika da se deca zabave, odagnaju letnju monotoniju i sve to uklope u nove priče … Otišla je mala družina, zamaknuvši među rascvetale suncokrete, dalje putem, sledeći svoju zvezdu, prateći svoju životnu sudbinu, ostavljajući varošanima priče i teme za razgovore u narednih nekoliko dana, dok ih ne zaokupe novi događaji. Mečkar i njegov ostareli Miško su zauvek nestali iza vidokruga našeg sećanja, i verovatno sada negde na „Kumovoj slami“, u sazvežđu „Velikog Medveda“ mirno i spokojno, nigde ne žureći i imajući po prvi put svega u izobilju , nastavljaju svoje trajanje. Još jedna vrsta zabave je starim, prašnjavim drumom odjezdila u prošlost i iz naših života, ali ne i iz naših sećanja. Često mi se pričinjava da nošen uspomenama, u toploj junskoj noći čujem lupu rešeta i potmulo mumlanje, negde iz daljine, iza rascvetalih suncokreta, igru umornog, izgladnelog Miška i Brkin promukli glas, koji nas vraća u ono vreme … u ono naše … što nekad bejaše …

Dopisnica iz Varoši
Veliki, zeleni pašnjaci i nepregledna bela stada, što po njima pasu, to bi bila slika odprilike pre jednog veka, sa ovih naših banatskih prostora. Reklo bi se idilična slika, zvuk svirala, lavež čupavih pasa sa njakom magaraca u pozadini, na velikom slikarskom platnu, što zadržava pogled i odmotava u glavi film nekog, ne tako davnog vremena. Banatska ruralna sredina, gde se oduvek težački živelo i otimalo od prirode je obilovala velikim fondom domaćih životinja, naročito ovaca. Gotovo svaka kuća je gajila ovce, bar onoliko, što se kaže, za svoje potrebe a bilo je i domaćina koji su tradicionalno, vekovima s’ kolena na koleno uzgajali i po nekoliko stotina belorunih ovčica. To je bila i porodična tradicija, ponos i izazov da se neguje, čuva i unapređuje ovaj vid stočarske aktivnosti. Uzgajale su se obično domaće sorte pramenka i cigaja, koje su prosto srasle sa ovim podnebljem i njegovim zelenim koloritom. Trave za ispašu je bilo u izobilju, vode na sve strane a nije manjkalo ni čobana i njihovih vernih pratilaca i pomagača, pulina. Bilo ih je i crnih i belih i riđih, koji su bili od velike koristi čobanima, pametni, uporni i neumorni, nije se jednostavno moglo zamisliti ni jedno stado bez njih. Izvršavali su sve komande bespogovorno, gledajući čobana svojim bistrim očima, samo što još nisu govorili. Stari čobanin Vela je pripovedao kako je znao satima da priča sa njima, vajkao im se i na sušu, visoke poreze, babu koja je stalno nešto gunđala i zanovetala i tako satima, prekraćujući vreme i svoju muku. Ne retko bi se poslenici i pridošlice veoma iznenadili kada bi začuli tihu komandu č’a Vele pulinima, da odvoje samo jaganjce, tako da su ovi bili u čudu, videvši puline u svom elementu kako pedantno i pažljivo odvajaju samo jaganjce a što su ovi promatrali sa nevericom i o tome bi dugo pričali među sobom u kafanskim divanima. Čobani su bili ljudi od strpljenja i umešnosti, koji su, zahvaljujući viševekovnom iskustvu, poput marvenih lekara bili upućeni u razne ovčije bolesti, kao što je šepavost, metilj ili slično i to su uspešno i brzo rešavali. Naslonjeni na štap, sa zabačenom šubarom na potiljku posmatrali su svoje stado, dok ih je po licu milovao blagi povetarac, donoseći miris obližnjih Karpata. Magarac, kao sastavni deo ove idile, bio je zadužen da nosi opremu, vodu, kante za mleko, šator i da je uvek pri ruci čobaninu. Dok ovce miruju u hladu bagrema i on bi se naslonio na stablo, izvadio brisu od koje se nikada nije odvajao, izvadio komad slanine, luk, krišku domaćeg hleba, mirišljavog na naćve u zoru i u slast užinao, praćen pogledom pulina, očekujući da ga gazda počasti za marljiv rad. Za jesenjih, kišnih dana i prvog mraza, nezaobilazni deo odeće je bila opaklija, topla, nepromočiva, do peta, koja je grejala stare kosti. Tada su se ovce brojale na hiljade i kada bi se iz vazduha, iz ptičije perspektive moglo gledati na pašnjake, delovalo bi kao oaza zaostalog snega, onog martovskog, kako iskri pod proletnjim Suncem. Sva ova bela, prelepa vuna, je leti prilikom šišanja ovaca, sabirana u velike jutane džakove i odvožena na obale rečice Jer, što je lenjo krivudala obodom Varoši ili velikog Tamiša na pranje. Mnoštvo ženskih ruku, pesma i šale su odjekivale razgranatim vrbacima, uz kikot zarumenjenih snaša i mladih moma, ustreptalih kao jasika na košavskom vetru. Vuna se potom sušila i odnosila vunovlačaru na češljanje, što je još jedan zanat, vrlo bitan i tražen u vreme ono, sada već odavno zaboravljen i gotovo nepoznat novim generacijama. Za zimskih večeri prelje i tkalje imale su pune ruke posla, štrikalo se i tkalo pod svetlošću petrolejki, poveravale tajne i čežnje, sve ostajući pod okriljem noći i treperevih lampi. Samo je mesec, taj verni saputnik noćobdija, svojim zracima upijao skrivene poglede i uzdahe mladih devojaka i snaša, ljubomorno ih čuvajući od svetlosti dana, samo njemu poznato, odnoseći ih sa prvim zracima Sunca. DŽemperi, kape, šalovi raznih boja, grejali su ondašnje sugrađane kao najbolje urađen reklamni spot belog stada. Vešte domaćice su se takmičile i u spravljanju nadaleko čuvenog ovčjeg sira, onako šupljikav, sočan i ukusan bio je večita potražnja, kako meštana, tako i kupaca iz celog Sreza. Da pomenem samo porodicu Dajić, velike ovčare, koji su najduže odolevali kao ovčari, gde je ovčarstvo prenošeno da generacije na generaciju, ljubomorno se čuvalo i branilo, posvećeno svojim belim živuljkama stotinama godina. Kuća na kraju Varoši, pašnjaci unaokolo, rečica Jer, tik uz bašte i voćnjake, idealno za uzgoj i čuvanje belog stada. Uvek u pokretu, sa domaćinskom zabrinutošću, viđali su se čobani sa svojim stadima na pašnjacima okolo granice, lavež pulina kao siguran znak da je stado u blizini. Zimi, kada zaveje sneg a oštri severac spusti temperaturu ispod nultog podeoka, stada su u toplim stajama, ušuškana, sa jaslama punim mirišljavog sena, spokojno preživaju isčekujući novo proleće, cvetne livade i pašnjake. Pulini, verni pratioci su se zavukli u kutove štale, dremaju, uz zasluženi odmor, ali uvek budni i spremni da na mig svog vlasnika krenu da izvrše datu im komandu. Sa prvim zracima proletnjeg Sunca, kada se trava zazeleni, poljsko cveće svojim mirisima prizove vredne pčelice, stada izlaze na ispašu; sve se po ko zna koji put ponavlja. Sada je ponovo april, Sunce visoko odskočilo, zelene se livade, ali nema one beline, beline belih stada, sve deluje isuviše mirno, bez laveža pulina i zvižduka čobana. Zamakla su negde iza horizonta, na neka nova pasišta, da li zauvek? Pred očima zaleđena slika, u ustima ukus mladog, tek isceđenog sira, ali nekako opor, ni nalik ondašnjem, izmešan sa setom, zbog gubitka nečeg toliko dragog. Neizlivena suza ispira sećanje, umesto belog, toplog runa, hladno oko srca, naviklog na mek džemper ili šareni šal, misli prekinute kao telefonske žice na staroj bedenarnici, nemoć da se prenese u budućnost i sačuva zvuk klepetuše, što odzvanja u noći, ili nam se samo to čini u ogromnoj želji da pohranimo bar tu mrvicu iz detinjstva, da bi nas podsećala na bela stada i toplinu mekog runa. Polako se sve gasi, nestaje, kao zvezde pred zoru, umesto beline, namiče se neko sivilo, izmaglica, koja zatamljuje Vršačka Brda i nudi nestvarni mir i strepnju. Dragi moji varošani, još jedna priča, jedna uspomena iz naše Varoši nestaje i bledi, odnosi deo detinjstva zanavek ali samo u trenu, sa prvim zracima jutarnjeg Sunca ponovo i ponovo vraćaju nam se stare slike, crno- bele fotografije, sa belim stadima i pastirima, koji nam mašu uzdignutom rukom i kao da nam poručuju: „prošlo je … ali sačuvajte u svom srcu i svojim mislima … ono naše … što nekad bejaše …“

Dopisnica iz Varoši
Eh, derane moj, sada sada ću da ti propovedam i kažem reč, koju ni ja nisam odavno prevalio preko usana, a vi mladi dal’ ste je čuli il’ ne, zapravo i ne znam a tuvim da i niste. Znaš li ti šta je to lebara? Da, dobro si čuo lebara a nije od ‘leba. To joj je narodsko ime, tako su je zvali odvajkada, valjda kada su je prvi put pripremili i okusili. Da, derane moj, reč je o rakiji. Peklo se i od dudinja, šljiva, komine grožđa a bogami kada okasneli mraz oprlji pupoljke i godina ostane bez roda, onda daj šta daš, šta ima, da se dočeka novi rod. Kukuruz je uglavnom uvek rađao i žutio se kao dunje u kotarkama i služio baš za takvih godina, za spremanje rakije već narečene, lebare. Od kukuruzne prekrupe sa dodatkom još kojekakvih špecija, pravila se rakija sa dosta metila, meka, pa kada se malo više popije, eto ti vraške glavobolje. Pogotovo za zimskih večeri i sedeljki u sobi ispunjenoj dimom iz različitih čibuka i lula napunjenih busenjskim duvanom i nalivenom lebarom, budili su se konzumenti razdraženi i mrzovoljni, ispijajući krčage hladne, bunarske vode, ne bi li ugasili strahovitu žeđ od prethodne terevenke. Neki su u lebaru dodavali i suve smokve ili suve šljive da bi bila iole pitkija, barem dok je piju, ali slaba uteha, svejedno glava bi ponovo bubnjala i postajala teška i za divan i za radnju. Nijedan posao se nije mogao započeti, ni svršiti bez ove „mučenice“, zamene za pravu rakiju, kojom se nazdravljalo i na Slavama, saučestvovalo u bolu, ili prosto bekrijalo, pogotovo za zimskih večeri, kada je noć bila duga, a radova onih paorskih malo, tek da se pripremi ogrev, namiri i napoji stoka ili očisti sneg. A i ondašnje zime su bile hladne, snegovite. Pamte se visoki nameti i velika studen i valjalo je dobro lopatati da se izađe iz kuće i očisti trotoar. Tako oznojanim i zarumenjenim od mraza itekako bi dobrodošao čokanj mlake lebare, da se povrate, prikupe snagu i nastave sa nimalo lakim poslom. Bilo je i da se nakon dobrih komada švargle ili džigernjače opet prihvate lebare, da kako kažu: „razbiju masnoću“, ili natope sveže istopljene čvarke, koje su grickali kao sada deca čips, sve u slavu zimskih praznovanja. Ej, a znala je tako da ošamuti konzumenta mirnog i stidljivog Božijeg ugodnika, da kada malo više „povuče“, da ga učini ratobornim, svadljivim, da ga rasplače i podseti na težački život i nemaštinu, da siromašku popusti stege i da iz sebe izbaci svu gorčinu i čemer. Bilo je i svakojako i da se neki ćutljivac raspriča i prodivani, pa niko ne može ništa kasti više od njega, ili pak neka pričalica da zaćuti, kao da je ne daj Bože ostao bez jezika, samo gledi i ne otvara usta. Eto takva zna da bude ova paorska družbenica, što se lebara zove, da izmeša i zaveže, oraspoloži i sneveseli, uvek prisutna a neprimetna, ćutljiva u boci, ali zato nepredvidiva kada se sruči u grlo. Kanda je juče bilo, ono kada su igrali ajnca jedne jeseni u plevari kod č’a Joce rabadžije, krili se od žandara, pa se malko popilo više lebare, a karta ko karta, varljiva i svadljiva, zanela Baču Prekajskog da je izvukao brisu, od koje se nije ni noćom odvajao, i malko recnuo Števu Brnzara, zbog hercovog keca, koga je izvukao sa dna špila. Društvo se uznemirilo, Števa je odskočio u stranu i začas se popeo na kotarku, dok su ostali smirivali Baču, onako omamljenog i besnog, stišavajući ga da ne bi privukli pažnju varoškog žbira i dojavio žandarmima. Tajnu su čuvali dugo, više zbog sebe neg’ Bače, jer je vlast oštro kažnjavala kockare…Kada se u proleće kopa kukuruz, umesto vode često se nosila lebara, kažu paori, manje se žedni a i bolje krepi neg’ voda. Dugačka duž, sunce upekne a motika oteža, e tad’ dobro dođe gutljaj lebare da povrati snagu i utoli žeđ … Prolazi vreme, odnosi kao Tamiš u proleće pokošeno seno, mnogo toga se promenilo i otišlo zauvek. Eto, niko više gotovo i ne koristi tu reč – lebara, rakija od kukuruza. Sada se piju druga pića, u kazanima se peče šljivovica od novih sorti šljiva, retko od „trnovače“ ili „itebejke“, mnoge voćne rakije su preuzele primat a izmenili su se i konzumenti sa novim ukusima i prohtevima. Na svadbama, Slavama i drugim veseljima ili daćama, nema više mesta lebari, poslužila je svojoj nameni u nekom vremenu a onda nestala i ugasila se kao paorska duša … Gledam polja, zelene se redovi kukuruza, vetar nemarno zadirkuje lišće koje se povija kao u priči, negde daleko u podsvesti, kao da se otima od zaborava ta arhaična reč – lebara i dobuje po odlutaloj prošlosti, baš kao i krupne kapi ove jesenje kiše, vraćajući nas u one dane, da nas podseti dragi moji varošani, da se bar ponekad prisetimo, gledajući u žute klipove, koji dremaju u nakrivljenim kotarkama pevajući i tiho šumeći pesmu neprebola, spominjući ono naše … što nekad bejaše.