Zavod za kulturu vojvođanskih Hrvata objavio je u oktobru 2025. godine knjigu Zapisi Stevana Ilijevića iz Boke kao treću u Biblioteci Prinosi za etnografska istraživanja. Recenzenti knjige su dr. sc. Sandra Požar i izv. prof. dr. sc. Petar Radosavljević, a urednici Ljubiša Večanski i Ivana Olujić.
Zapisi Stevana Ilijevića, rođenog u Boki 1896. godine, čekali su objavu više od pola veka. Urednici napominju kako danas za ovu knjigu trebaju pre svega zahvaliti Ilijevićevoj porodici, koja je njegove beleške i zvučne zapise sačuvala, zatim Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata koji je izrazio spremnost da knjigu objavi, unuci Jolan i sumeštanima koji su rado ponudili informacije o njegovu životu, Dimitriju E. Stefanoviću koji je preveo s mađarskoga tekst o Janosu Funyi, zatim Velimiru Piškorcu koji je iz snimke prepisao tekst na esperantu o Vavi te svakako recenzentima, Sandri Požar i Petru Radosavljeviću, koji su pružili podršku i dali korisne preporuke i savete.
Stevan Ilijević oživeo je duh Boke u prvoj polovini dvadesetog veka, smatra recenzent Petar Radosavljević. Na nešto više od 90 autorskih kartica teksta, rukopis donosi sećanja Stevana (Števike) Ilijevića – Dekiča, pružajući uvid ne samo u njegovu ličnu i porodičnu istoriju, već i u bokinske običaje te ključne događaje, poput Prvog i Drugog svetskog rata, koji su oblikovali njegov život. Uz to, vešto ispričane priče o ljudima – članovima porodice, prijateljima i istaknutim ličnostima – oživljavaju duh Boke prve polovine dvadesetog veka. Osim memoarskog dela, rukopis sadrži duži urednički uvodni tekst s glavnim istorijskim podacima o bokinskim Hrvatima i samim Zapisima, kao i glosar pojmova koji bi mogli biti nepoznati čitaocima koji ne razumeju kajkavski, odnosno varijetet kajkavskoga iz Boke. Rukopis je opremljen i fotografijama koje verno dočaravaju ljude i Boku toga vremena. Kao zanimljivost ističu se i po jedan tekst na esperantu i mađarskom, koji se donose i u prevodu te odgovor S. Ilijevića na članak Ante Messnera-Sporšića „Kolonije hrvatskih plemića u Banatu“. Posebna vrednost ovog rukopisa, osim što predstavlja svedočanstvo jednog vremena i hrvatske zajednice u Boki, leži u tome što su sećanja Števike Ilijevića zapisana na lokalnom kajkavskom govoru iz Boke, idiomu kojim danas više gotovo niko od zajednice ne govori.
Recenzentica Sandra Požar izdvaja nekoliko važnih momenata koje treba naglasiti pri vrednovanju ove knjige. Pre svega, Ilijevićevi zapisi donose vredne istorijske podatke, i to one vezane uz tzv. veliku istoriju (vezane uz dva svetska rata), podatke o istoriji Boke i njezinim stanovnicima, ali i elemente istorije svakodnevice koja se danas sve više istražuje. Nadalje, vredni su i etnološki podaci o običajima koje je Ilijević spasio od zaborava (npr. božićni i uskrsni običaji, običaji vezani uz prošnju i svadbu). Svoje je zapise Stevan Ilijević pisao kajkavskim govorom kojim su govorili njegovi savremenici Hrvati u Boki u drugoj polovici 20. stoljeća. Na taj način spasio je od zaborava idiom koji je danas pred izumiranjem jer njime govori tek nekoliko pripadnika starije generacije. Iako se i u Ilijevićevo vrijeme u njemu naziru uticaji okolinskoga srpskog jezika, još se dobro čuvaju kajkavske karakteristike toga govora. Vredi istaknuti kako se Ilijević u svojim zapisima pokazuje kao vešt pripovedač. Dužina pojedinačnih tekstova odmerena je da se održi pažnja i zanimanje čitaoca odnosno slušaoca, a scene se u njima nižu poput filmskih. Njegovi zapisi tako stvaraju sugestivno štivo čije je živopisno pripovedanje prošarano oštroumnim primedbama, duhovitim dosetkama, ali i potresnim detaljima – takvi su ponaprije izvještaji o vlastitim iskustvima iz dvaju svetskih ratova, ali i prenošenje onog što je zapisivač čuo i o revoluciji 1848. od jednoga od portretiranih aktera (Mikiča Bana).
Knjiga Zapisi Stevana Ilijevića iz Boke vredan je historiografski, lingvistički i etnološki materijal.
Izvor: ZKVH

U sečanjskom Domu kulture 7. 10. 2025., održano je veče posvećeno umetnosti i životnoj inspiraciji, koje je obuhvatilo dva zasebna događaja – promociju knjige „Invalid – skripta o moždanom udaru, sportu i rokenrolu“ i otvaranje izložbe slika „Pejzaži“.

U prvom delu programa predstavljena je knjiga autora Gorana Mikulića, nekadašnjeg sportiste i omladinskog aktiviste, koji je nakon teške bolesti pronašao novi izraz kroz pisanu reč. Knjiga „Invalid – skripta o moždanom udaru, sportu i rokenrolu“ predstavlja iskren i snažan zapis o borbi, oporavku i snazi duha. Autor je, kroz autentične ispovesti i refleksije, povezao iskustvo sporta, muzike i bolesti, stvarajući delo koje motiviše i podseća na važnost istrajnosti i životnog optimizma.

Na promociji su, pored autora, govorila direktorka Obrazovno kulturnog centra Branislava Rudan, ističući da je knjiga ne samo autobiografsko svedočanstvo, već i podsticaj svima koji se suočavaju s izazovima života. Publika je s velikom pažnjom pratila obraćanja, a posebno su dirljive bile autorske interpretacije pojedinih odlomaka iz knjige.

Nakon promocije knjige, u galerijskom prostoru otvorena je izložba slika Vase Milekića pod nazivom „Pejzaži“. Autor, poznat po svom suptilnom pristupu prirodnim motivima, predstavio je ciklus radova u kojima pejzaž nije samo prikaz spoljašnjeg sveta, već i ogledalo unutrašnjih stanja i raspoloženja. Uvodnu reč na izložbi dala je profesorka Zorica Novaković, a Elena Papić je pročitala tekst o umetničkom opusu slikara „Poetska lepota“ Zdravka Vučinića.

U postavci se nalazi dvanaest radova izvedenih u tehnici akril na platnu, koji dočaravaju smirene tonove ravnice, promenu godišnjih doba i susret svetla i senke. Izložbu je otvorio Vaso Milekić. Izložba će biti otvorena do 18. oktobra.

Publika je s velikim interesovanjem razgledala postavku i u razgovoru sa autorom saznala više o njegovom umetničkom procesu i inspiraciji.
Događaji su protekli u izuzetno prijatnoj atmosferi i okupili brojne ljubitelje kulture, umetnike, saradnike i prijatelje ustanove. Ovo veče pokazalo je koliko su umetnost i lična priča snažni kada se spoje u zajedničkom prostoru deljenja i razumevanja.

Kulturni centar će nastaviti da podržava ovakve programe koji povezuju različite umetničke izraze i inspirišu zajednicu.

Sinoć, u maloj sali Doma Kulture u Krajišniku, prisustvovali smo predstavljanju nove knjige Branka Atlagića, romana “Spasenje pukovnika Gavrila“. Pisac, po školovanju profesor književnosti, po profesiji pripadnik službi javne i državne bezbednosti, po tematici pisanja zavičajni pisac, po opredeljenju čestit, ozbiljan i odgovoran čovek, je ovoga puta napravio veliki književni korak u pravome pravcu. Izdavač knjige je IP “Beograd“ iz Zrenjanina, štamparija je “Sitoprint“ Žitište.

Ispred domaćina MZ Krajišnik, prisutnima se obratio Slobodan Repac. Književno veče je veoma inspirisano vodio Aleksandar Budiša, odličan poznavalac dosadašnjeg književnog dela Branka Atlagića i njegov veliki prijatelj. Dvojica sjajnih recenzenata, pesnik, književnik i erudita Dušan Milićev i publicista i neprevaziđeni besednik Milan Bjelogrlić Beli su izneli svoja viđenja knjige, kao ljudi koji su imali odgovornost i čast da je prvi pročitaju. Bilo je zadovoljstvo slušati njihova viđenja priče o penzionisanom pukovniku Gavrilu Unčaninu, koji se nakon raspada zajedničke države i vojske, kojoj se zakleo na vernost, i raspada sopstvene porodice, vraća u rodno mesto u roditeljsku kuću, da pokuša da pronađe novi smisao svoga života.

Dvojica recenzenata su se prosto preplitala, dopunjavala jedan drugoga, iznoseći važne detalje iz knjige, pa su ih čak i proširivali ličnim sećanjima kojima su obogatili ukupan utisak.
Autor Branko Atlagić se obratio prisutnima, uz napomenu da je ostavio rezenzentima da govore o knjizi, dok je on izneo izuzetnu istorijsku analizu sudbine srpskog naroda tokom 20.veka, koji je nazvao vekom propuštenih prilika.

Pokušaću da iznesem i lični utisak o gospodinu Atlagiću i sudbini pukovnika Gavrila. Ova knjiga je priča o isceljenju i spasenju generacija koje su vođene ideologijama zabluda, doživele kolektivnu i ličnu stradiju i potpuno mrvljenje svega u šta su verovali. Kada je muzika prestala da svira, stvari su se ogolile do potpune suprotnosti od onoga kako su se činile. Gospodinu Atlagiću je jasno, koliko smo mi kao narod i društvo decenijama išli pogrešnim putevima i koliko smo se udaljili u pogrešnom pravcu. I da je jedini način da se zacelimo i da se spasemo, tako što ćemo se po svojim tragovima vratiti na mesto na kojem smo izgubili sebe. Tako ćemo ponovo pronaći sami sebe i nastaviti da otkrivamo veliku istinu o nama samima.

Prepuna sala, srdačna uzbuđenost svih prisutnih, ustreptalost i energija koja se osećala u prostoru i velika očekivanja svih prisutnih više su nego ispunjeni ovim književnim predstavljanjem.

U nedelju je završen 18. Festival tradicionalnih pozorišnih formi amatera Vojvodine čiji je domaćin bilo kulturno-umetničko društvo „Dr Borislav Jankulov“. Ove godine festival je trajao 9 dana i za to vreme imali smo priliku da pogledamo 10 predstava od kojih je čak
9 učestvovalo u takmičarskom delu programa. Za vreme festivala kroz hodnike našeg doma kulture prošlo je stotinu glumaca amatera, reditelja i pozorišnih zaljubljenika, dragih, veselih i prijatnih ljudi okupljenih oko iste stvari, a to je ljubav prema pozorištu.
Videli smo neka dobro poznata lica, ali smo upoznali i neke nove ljude, prvi put ih gledali na našoj pozornici i stekli nova poznanstva i prijateljstva.
U ime organizacionog odbora slobodno mogu reći da je ovogodišnji festival bio izuzetno uspešan, šarenolik i kao i uvek do sada, posećen. Nastojimo da naredne godine i svake sledeće napravimo korak više u pogledu organizacije.

Ocena publike:
Sa najboljom prosečnom ocenom, publika je za najbolju predstavu na festivalu izabrala „Nesporazum“ u izvođenju KC Pećinci.
Najbolja glumica na festivalu po odluci publike je Jelena Nedeljković za ulogu Marte u predstavi „Nesporazum“, dok je najbolji glumac festivala Danilo Leški za ulogu Agija u predstavi „Agi i Ema“.

Prisutnoj publici i učesnicima obratio se i Savo Mučibabić, sekretar Saveza umetničkog stvaralaštva amatera Vojvodine.Svake godine na FETRI, u saradnji sa Savezom umetničkog stvaralaštva amatera Vojvodine, naše društvo dodeljuje plaketu „Đorđe Damjanov Đekša“, za izuzetan doprinos dramskom amaterizmu i umetničkom stvaralaštvu. Dobitnik plakete za ovu godinu je Vladimir Ris. Predsednik organizacionog odbora, Darko Grahovac, dodelio je plaketu i pozvao Vladimira da se obrati prisutnima.

Ove godine žiri festivala činili su Predrag Momčilović Moca- pozorišni glumac i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Darko Grahovac-reditelj amater i Branislava Radivoj- glumica amater.
Odluka žirija festivala:
1. Pohvala za glumačko ostvarenje Nedeljković Jeleni za ulogu Marte u predstavi
„Nesporazum“
2.Pohvala za glumačko ostvarenje Dulić Ratki za ulogu majke u predstavi „Telo“
3.Pohvala za glumačko ostvarenje Ćosić Olgi za ulogu Jane u predstavi „Milašik“
4.Pohvala za glumačko ostvarenje Obradović Radetu za ulogu Čede u predstavi „Gospođa ministarka“
5.Pohvala za glumačko ostvarenje Naić Bojanu za ulogu Jana u predstavi „Nesporazum“
6.Priznanje Kiš Marjanu iz HKC „Bunjevačko kolo“ za izuzetnu animaciju pozorišnog amaterizma
7.Priznanje za najbolju mušku ulogu Njaradi Emilu za ulogu Panjka u predstavi „Baraka broj 27“
8.Priznanje za najbolju žensku ulogu Gašić Grbić Ivani za ulogu „Živke“ u predstavi „Gospođa ministarka“
9.Priznanje za najbolje glumačko ostvarenje na festivalu Leški Danilu za ulogu Agija u predstavi „Agi i Ema“
10.Priznanje za najbolji scenski govor kolektivu dramskog studia „Art“ iz Ruskog Krstura u predstavi „Baraka broj 27“
11.Nagrada za najbolju scenografiju Bursać Milanu i Mihajlović Zoranu za predstavu „Iza Božijih leđa“
12.Nagrada za najbolju kostimografiju Milanović Tanji za predstavu „Iza Božijih leđa“
13.Nagrada za najbolju režiju Stanković Slobodanu za predstavu „Nesporazum“
14.Nagrada za treće mesto na festivalu AP „Mirko Tatalović Ćira“ za predstavu „Gospođa Ministarka“
15.Nagrada za drugo mesto na festivalu AP KUD „Brile“ Beočin za predstavu „Telo“
16.Nagrada za prvo mesto na festivalu KC Pećinci za predstavu „Nesporazum“
Za sam kraj, najviše hvala publici koja je i ove godine posećivala festival, vidimo se i sledeće godine, na istom mestu i u približno slično vreme, nadamo se u još većem broju.
Zahvaljujemo se i svim divnim ljudima koji su, kao i svake godine do sada, pomogli u organizaciji i održavanju festivala a oni su:
DUŠICA LUKENIĆ
MILICA MANIĆ
FARMA SVINJA “PANONIJA”
“TEHNOMANIJA”
SNEŽANA NOVČIĆ
OLIVERA GRAHOVAC
SUR “LEKA”
SMILJKA ČIPAK
DRAGAN MIŠKOVIĆ
IGOR VUKOVIĆ
MILICA KUKOLJ
DRAGAN KITANOVIĆ
JULIJANA VUKOSAVLJEVIĆ
LJILJA VIGNJEVIĆ
GORAN KOVAČEVIĆ
MILADIN JOVIĆ
STEVA AMIŠIĆ
MIOMIRA MILOŠEVIĆ
ALEKSANDAR BUDIŠA
PEKARA “BELI” SUTJESKA
PETAR GARIĆ
MILE NOVAKOVIĆ BELI
DRAGINJA GLIGOR
MILENA VUJIČIN
MIODRAG DAKOVIĆ
JASNA VUJIN
SLAĐANA VUČELJ
OSTOJA SAVIĆ
DRAGANA TODORIĆ
BRANISLAV PETROV
ZLATOMIR JANJIĆ
STR “MODOŠ” JAŠA TOMIĆ
DUŠAN RADOSAV
VLADMIR MRDAK

Galerija slika

Poslednje festivalske večeri gledali smo predstavu „Gospođa ministarka“ u izvođenju AP „Mirko Tatalović Ćira“, a čiju režiju potpisuje Aleksander Bako. Nakon predstave održani su i razgovori u formi okruglog stola čiji je moderator bio Aleksandar Volić. Publika je za glumicu večeri izabrala Ivanu Gašić Grbić za ulogu Živke u predstavi “Gospođa ministarka”.

Posle predstave imali smo priliku da pogledamo i dramski prikaz našeg prijatelja i glumca amatera iz Novog Bečeja, Vladete Sudarskog.

Sinoć smo ugostili dramski studio “Procenijum” iz Bačke Palanke sa predstavom “Iza Božijih leđa” čiju režiju potpisuje Marija Čutura.
Tragična sudbina mlade žene koju su roditelji udali protiv volje iako je volela drugog čoveka. Da li je Jula hrabra ili luda kada se, u jednoj sredini u kojoj se sve pamti i ništa ne oprašta, osmeli da posluša svoje srce?
Nagradu za glumciu večeri ponela je Teodora Karanović.

Aleksandar Volić: Dame i gospodo, poštovani ljubitelji pozorišne umetnosti, dobro veče i dobrodošli na pretposlednju sesiju razgoora na 18. festivalu FETRA. Predstava koju smo gledali je vrlo neobična, koristi posebnu poetiku, ona je autorsko čitanje Branislava Nušića a rediteljka je imala pravu saradnju sa scenografom koji je označio ovaj prostor. Takođe su i kostimi originalni, da li je to zajednička ideja?
Tanja: Ideja jeste zajednička, svi smo učestvovali u tome a Marija je donosila krajnji sud a ja sam šila kostime.
Aleksandar: Marija je koristila ironični otklon da određene dramske situacije i vase radnje i odnosi su malo pojačani. Imate poseban i začudan odnos i koncepciju. Kako ste Vi radili Vašu epizodu?

Milan Bursać: Nismo želeli da ovu predstavu igramo kao tragediju pa je Marija odlučila da predstavu uradimo kao komediju a da tragedija dođe na kraju. Plašili smo se našeg neiskustva, niko od nas nije nešto posebno bio spreman za ovakvog Nušića I bio je krupan zalogaj.
Aleksandar: Pitanje za Julu, kako ste odlučili a oprostite pod uslovom da Jova ubije glavnog mučitelja?
Teodora: Ja sam to doživela kao da Jula povlači neke poteze iz nemoći jer ona je tu negde između ljubavi i mržnje prema tom čoveku. Mislim da je Jula jedna hrabra žena koja se u to vreme osmelila da prosto prnebregne svoju unutrašnju potrebu da ode za svojim srcemAleksandar: Da li neko iz publike želi da nešto kaže ili pita?

Slobodan: Dobro veče, imam samo jednu sitnicu, nisam veliki poznavalac pozorišta ali pojavile su se dve pesme: “Slavuj” koja mi se uklopila u predstavu i “Ide Mile”koja je malo istrčala u odnosu na vreme u kojem je radnja, ali to nije uticalo na moju ocenu.
Ansambl: Svaka Vam cast što ste to primetili jer to je momenat koji se spontano desio na poslednjoj probi, nikada do sada nismo koristili tu pesmu i Marija je na kraju rekla da idemo sa tom pesmom.

Aleksandar: Posebno mi je zadovoljstvo da najavim predsednika žirija, gospodina Predraga Momčilovića Mocu.
Predrag: Pre svega želim da pohvalim ogromnu pozitivnu energiju koju tokom predstave iznosite na scenu jer to je najvrednija stvar u pozorištu. Ova predstava ima I to jezičko bojenje, sa jedne strane je vrlina, ali je ono na čemu morate malo i da poradite. Kada uđete u persiflažu onda imate veliki problem da napravite lik, samo karakter. To je igra u kojoj vi nemate proctor da branite svoje stavove već samo da ih komentarišete. To je jedan bolan i dugutrajan posao koji se zove gluma.

Sinoć smo na FETRI imali priliku da pogledamo predstavu “Milašik” na slovačkom jeziku u izvođenju amaterskog pozorišta “Janko Čeman” iz Pivnica. Režiju potpisuje Ciro Pariš Bardočan.
Život i problemi i prepreke sa kojima se susreću umetnici, u ovom slučaju književnica, nerazumevanje i neshvatanje nje i njenog bića a ponajviše njenog rada. Da li je umetnik, ili čovek uopšteno, spreman da proda dušu đavolu zarad ostvarenja svojih snova I težnji?
Olga Ćosić, koja igra glavnu ulogu u predstavi, prema odluci publike izabrana je za glumicu večeri.
Aleksandar: Predstava je zanimljiva i sve vreme projektuje neku vrstu haosa i negde govori o fenomenima koji se svima nama dešavaju jer mi živimo i sa dostojanstvom i sa gnušanjem i sa radošću i sa tugom. Pitao bih prvo jednog od glavnih glumaca, koji lik Vi igrate?
Vladimir: Igram đavola koji ulazi u njen život i pomaže joj san da izda svoju knjigu.

Aleksandar: Pitao bih sada dve dame koje igraju ćerku, da li ste debitantkinje ili već imate iskustva na sceni i koje likove igrate?
Maja i Marina: Obe imamo prethodno iskustvo. Jedna je ćerka glavne junakinje a druga je zapravo medicinska sestra koju Jana vidi kao svoju ćerku. Zapravo cela predstava je unutrašnji svet i gotovo kompletna radnja se odvija u Janinoj glavi.
Aleksandar: Voleo bih da čujemo i predsednika žirija.
Predrag: Nisam imao problem sa tim da razumem da je ceo događaj u njenoj glavi i meni lično fali haosa, nema ga dovoljno. Vaš haos je organizovan i uređen. Haos treba da bude zamršeniji, i čak i da dovede do momenta da se ništa ne razume. Imate neke male fine epizode, iskrice haosa a čini mi se da je ideja u tome. Lično mislim da trud koji ste uložili komunicira.
Aleksandar: Da li neko iz publike želi da se uključi?
Marija: Iz ugla gledateljke, bez obzira na jezičku barijeru, ja sam od početka shvatila o čemu se radi i da ste vi svi u njenoj glavi. Htela bih da vam čestitam, za mene lično je ovo najbolja predstava do sada odigrana na FETRI, to je stvar ukusa ali ja volim ovakav teatar i da, falilo je i meni malo više haosa.

Sinoć smo na pozorišnoj sceni imali priliku da pogledamo predstavu “Baraka broj 27” u izvođenju dramskog studia “Art” iz Ruskog Krstura, na rusinskom jeziku. I pored jezičke barijere, glumci i reditelj su publici jasno preneli priču, koja ih je pozdravila aplauzima. Videli smo priču jedne devojke čiji roditelji žele da je udaju za kuma, ispostaviće se prevaranta, dok njeno srce pripada drugom čoveku. Od zle sudbine spašava je na kraju jedna, već prevarena žena, spremna da založi čak i svoj život kako druga ne bi proživela njenu sudbinu.
Za glumca večeri, glasovima publike, proglašen je Emil Njaradi.
Nakon odigrane predstave održani su i razgovori koje vodi Aleksandar Volić.

Aleksandar: Dame i gospodo, poštovani ljubitelji pozorišne umetnosti, dobro veče na sesiju okrugli sto povodom predstave “Baraka broj 27”. Evo pitaćemo reditelja, kako si se odlučio da insceniraš baš ovaj tekst i kako si pronašao svoje protagonist?
Vladimir Nađ Aćim: Dobro veče svima, drago mi je da ste ostali i da ste mogli da pratite predstavu i što su vase reakcije bile iskrene i spontane. Kako imamo tehničkih problema sa prostorom u kojem radimo I ne možemo u njemu da pripremamo i izvodimo predstave, praktično sticajem okolnosti, da ne bismo izgubili kontinuitet rada, odlučili smo se da radimo ovu predstavu, jer je potreban mali ansambl i mobilna predstava sa malo elemenata. Moji saradnici su me inspirisali, odvojili su svoje slobodno vreme i tako smo počeli. Sve više se tekstovima okrećemo ka socijalnim problemima.

Aleksandar: Počeo bih sa pitanjem Emilu, vasa energija je sjajna i držite celu predstavu svojom harizmom, izuzetno ste sugestivni I sve vreme ste u liku. Kako ste radili ulogu, da li ste imali neki model?
Emil: U svom okruženju sam video nekoliko takvih brakova koji su od “velike ljubavi” a znali smo šta je ta ljubav u stvari. Aćima poznajem dugo godina, a ove godine je 60 godina kako sam na daskama koje život znače. Kada se Aćim vratio sa studija, pun energije, pronašao je mene i još par glumaca i tako je krenulo. Što se tiče ove predstave, imamo dosta primera ovakvih brakova, pa mi nije bilo teško da se pronađem. Postavio sam se u situaciju, kako bih ja reagovao. Hvala Bogu, imao sam jako dobre partnere koji su me podržali.
Aleksandar: Tu je i glumica koja igra Vašu suprugu. Vidi se na sceni i u vašem odnosu da ste dugo zajedno.
Snežana: Tako je, poznajemo se dugi niz godina i od prvog momenta kada smo počeli da sarađujemo našli smo se i samo nastavljamo tako.
Aleksandra: Kako je Vama bilo da radite sa ovim doajenima?
Rebeka: Dosta dugo sam sa njima, od malena sam navikla na njih tako da mi nije bilo teško. Čim su me pozvali, znala sam šta me čeka.
Aleksandar: Sada bih pitao kuma, kume da li Vam se dopada ili je u pitanju samo neki papir?
Miroslav: Mislim da mu se Zosja zaista dopada i da stvarno ima neku emociju prema njoj, shvata da mu je poslednji voz pa je požurio za najmlađom i najlepšom devojkom koju zna.

Aleksandar: Draga gospođa koja igra surovu ulogu, dopada mi se što ste ubistvo na kraju erotizovali.
Natalija: Za to je kriv režiser, nisam ja. Meni je bilo lepo raditi sa ovom ekipom, vratila sam se na scenu posle 30 godina. Igrala sam se i osećala sam se lepo na sceni, inače sam učiteljica pa uvek moram malo da glumim pred decom a sada sam to prenela i na scenu.
Aleksandar: Ostaje nam samo “Vučko”, mislim da je lep momenat tvog ulaska na scenu sa tom onomatopejom vuka, kako si došao na tu ideju? Šta ti je bilo najteže?
Nemanja: Pa prezivam se Vukosav, pa mi je nekako bilo logično. Sama uloga nije preterano teška, ja sam povratnik, dugo godina nisam bio na sceni, ali sticajem okolnosti sam se vratio pozorištu.
Predrag Momčilović: Čestitam vam na jednom pravom pozorišnom događaju. Osim verbalnog, pozorište komunicira na mnogo drugih načina. Ono što je dobro kod vase predstave je što ste koristili mnogo drugih načina komunikacije, tako da je onaj deo jezički koji nam nije bio jasan bio premošćen. Vaše večerašnje izvođenje ima još jedan kvalitet a to je veoma visok nivo scenskog govora koji je artikulisan i emotivno pokriven što je jako važno.

Pete festivalske večeri, u okviru revijalnog dela programa ugostili smo naše prijatelje iz amaterskog pozorišta „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva koji su za publiku odigrali predstavu „Tajno oružje“.
Da li je čovek, kada se nađe u bezizlaznoj situaciji spreman da poveruje baš u sve?
Odgovore na ovo i još poneka pitanja potražili smo na razgovorima, iako je predstava van konkurencije, koje je vodio Aleksandar Volić.
Za glumca večeri publika je izabrala Zorana Jovanovića.

Aleksandar: Dame i gospodo, poštovani ljubitelji pozorišta, dobrodošli na sesiju razgovora povodom predstave „Tajno oružje“. Kako ste došli do teksta i da li ste odmah imali glumačku podelu? Publika je veoma lepo reagovala na predstavu i prihvatili su svaku šalu i humor kojeg kod Momčilovića ima dosta.
Milan Martinović: To je tekst koji ja odavno poznajem i kada smo odlučili da radimo predstavu, ja sam pozvao Miću Momčilovića i on je bio toliko ljubazan da nam dozvoli da radimo njegov tekst. Drago mi je ako vam se sve ovo dopalo i ako je publika isto tako reagovala kao što se Vama čini. Dolazak u Jašu je nama uvek zadovoljstvo. Ponosan sam na svoje glumce, oni su sigurno večeras dali sve što su u tom momentu imali.

Aleksandar: Zdušno su igrali i srcem, pokazali ste ritam i igru sa strašću i Vi ste uhvatili publiku odmah na Vašu snagu i darovitost.
Zoran Jovanović: Hvala Vam na divnim rečima. Već 40 godina ja se borim sa publikom i sa Mićkom i sada sa mladima i uvek sam davao sve od sebe i ubuduće ću. Trudim se da budem opušten pa kako bude.
Aleksandar: Jelena, kako je Vama bilo da igrate sa ovako moćnim glumcem? Vi ste izneli svoj lik veoma uverljivo i publika Vam sve vreme veruje.
Jelelna: U našem pozorištu je sve moćno, tu smo svi da se družimo i da iznesemo ono što je Mićko negde zamislio. U ovoj predstavi ja sam u stvari živela neku svoju mladost, jer tih ’90-ih ja sam bila Marija, koja je studirala i koju su roditelji pokušavali da iškoluju. Verica je žena koja je živela san devojaka u bivšoj Jugoslaviji, da se uda za vojno lice, da živi u gradu i da uživa u svim blagodetima, međutim zla sudbina Vericina je da njen Dragutin nije bio klasično vojno lice, ali je patriota.

Aleksandar: Kako ste Vi radili ulogu ćerke Jasne i šta biste pitali svog brata u poredstavi?
Marija: Iskreno, nije mi bilo preterano teško jer sam po godinama bliska studentkinji a i glumac koji igra brata u predstavi mi je rođeni brat, tako da sam se ja za ovu ulogu spremala čitav svoj život.
Ne znam šta bih pitala, ali kada uporedim njih dvoje, Jasna je neko ko teži da se obrazuje i napreduje, a on surovije i realnije gleda na svet i pomiren je sa stanjem u kakvom živimo.

Aleksandar: Mogu vam reći, toliko komplimenata imate i kao ansambl i kao plemeniti i dobri ljudi i kolege. Darko Grahovac vas je toliko nahvalio da sam jedva čekao da vas upoznam.
Darko: Pozorište „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva su nama najbliži, ne samo po kilometrima nego i po afinitetima. Pozivamo jedni druge na premijere, pozajmljujemo glumce, do sada smo mi od njih pozajmili glumce u nekoliko navrata. To je najbliža saradnja koju jednostavno ne mogu običnim rečima da opišem, i mi kod njih cenimo pozorište koje ima svoju repertoarsku scenu. Hvala vam još jednom puno dragi prijatelji.
Predrag Momčilović: Želim da vam najiskrenije čestitam. Komedija je jedan od žanrova koji su najlakši da se sklizne u nešto što je podilaženje publici i što je jeftina i laka komunikacija sa publikom i to je nešto što ljudi nesvesno urade i svaka vam čast što se večeras vama to nije desilo. Autor pokušava da pronađe temu koja je veoma ozbiljna i da se ne ismeva njoj nego da prepozna u njoj ono što onima koji to posmatraju jeste smešno.
Pete festivalske večeri, u okviru revijalnog dela programa ugostili smo naše prijatelje iz amaterskog pozorišta „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva koji su za publiku odigrali predstavu „Tajno oružje“.
Da li je čovek, kada se nađe u bezizlaznoj situaciji spreman da poveruje baš u sve?
Odgovore na ovo i još poneka pitanja potražili smo na razgovorima, iako je predstava van konkurencije, koje je vodio Aleksandar Volić.
Za glumca večeri publika je izabrala Zorana Jovanovića.
Aleksandar: Dame i gospodo, poštovani ljubitelji pozorišta, dobrodošli na sesiju razgovora povodom predstave „Tajno oružje“. Kako ste došli do teksta i da li ste odmah imali glumačku podelu? Publika je veoma lepo reagovala na predstavu i prihvatili su svaku šalu i humor kojeg kod Momčilovića ima dosta.

Milan Martinović: To je tekst koji ja odavno poznajem i kada smo odlučili da radimo predstavu, ja sam pozvao Miću Momčilovića i on je bio toliko ljubazan da nam dozvoli da radimo njegov tekst. Drago mi je ako vam se sve ovo dopalo i ako je publika isto tako reagovala kao što se Vama čini. Dolazak u Jašu je nama uvek zadovoljstvo. Ponosan sam na svoje glumce, oni su sigurno večeras dali sve što su u tom momentu imali.
Aleksandar: Zdušno su igrali i srcem, pokazali ste ritam i igru sa strašću i Vi ste uhvatili publiku odmah na Vašu snagu i darovitost.
Zoran Jovanović: Hvala Vam na divnim rečima. Već 40 godina ja se borim sa publikom i sa Mićkom i sada sa mladima i uvek sam davao sve od sebe i ubuduće ću. Trudim se da budem opušten pa kako bude.
Aleksandar: Jelena, kako je Vama bilo da igrate sa ovako moćnim glumcem? Vi ste izneli svoj lik veoma uverljivo i publika Vam sve vreme veruje.

Jelelna: U našem pozorištu je sve moćno, tu smo svi da se družimo i da iznesemo ono što je Mićko negde zamislio. U ovoj predstavi ja sam u stvari živela neku svoju mladost, jer tih ’90-ih ja sam bila Marija, koja je studirala i koju su roditelji pokušavali da iškoluju. Verica je žena koja je živela san devojaka u bivšoj Jugoslaviji, da se uda za vojno lice, da živi u gradu i da uživa u svim blagodetima, međutim zla sudbina Vericina je da njen Dragutin nije bio klasično vojno lice, ali je patriota.
Aleksandar: Kako ste Vi radili ulogu ćerke Jasne i šta biste pitali svog brata u poredstavi?
Marija: Iskreno, nije mi bilo preterano teško jer sam po godinama bliska studentkinji a i glumac koji igra brata u predstavi mi je rođeni brat, tako da sam se ja za ovu ulogu spremala čitav svoj život .
Ne znam šta bih pitala, ali kada uporedim njih dvoje, Jasna je neko ko teži da se obrazuje i napreduje, a on surovije i realnije gleda na svet i pomiren je sa stanjem u kakvom živimo.
Aleksandar: Mogu vam reći, toliko komplimenata imate i kao ansambl i kao plemeniti i dobri ljudi i kolege. Darko Grahovac vas je toliko nahvalio da sam jedva čekao da vas upoznam.

Darko: Pozorište „Jovica Jelić“ iz Banatskog Karađorđeva su nama najbliži, ne samo po kilometrima nego i po afinitetima. Pozivamo jedni druge na premijere, pozajmljujemo glumce, do sada smo mi od njih pozajmili glumce u nekoliko navrata. To je najbliža saradnja koju jednostavno ne mogu običnim rečima da opišem, i mi kod njih cenimo pozorište koje ima svoju repertoarsku scenu. Hvala vam još jednom puno dragi prijatelji.
Predrag Momčilović: Želim da vam najiskrenije čestitam. Komedija je jedan od žanrova koji su najlakši da se sklizne u nešto što je podilaženje publici i što je jeftina i laka komunikacija sa publikom i to je nešto što ljudi nesvesno urade i svaka vam čast što se večeras vama to nije desilo. Autor pokušava da pronađe temu koja je veoma ozbiljna i da se ne ismeva njoj nego da prepozna u njoj ono što onima koji to posmatraju jeste smešno.