Treba biti ili lud, ili ludo hrabar pa u nemirna vremena u tuđoj zemlji osnovati pozorište na maternjem jeziku. Tako nešto je 1993. godine uradila jedna grupa ljudi, osnovala je Srpsko pozorište u Mađarskoj. Prošle godine to pozorište je proslavilo jubilej dvadeset godina postojanja. Proslavili su jubilej na najlepši, ali u isto vreme i na najteži mogući način premijernim izvođenjem ansambl predstave “Čudo u Rondeli” Radoslava Zlatana Dorića, a sve u čast dva veka od igranja prve građanske predstave na srpskom jeziku u Budimpešti. Premijera je odigrana 06. decembra 2013. godine u Nacionalnom teatru u Budimpešti pred mnoštvom zvanica i pred više od šeststotina ljubitelja teatra. Upravo ovih dana Srpsko pozorište u Mađarskoj se sprema sa jubilarnom predstavom na mini turneju po Srbiji. Sve to nam se činilo kao dovoljan razlog da prilikom posete napravimo kartak zapis o ovom pozorištu.

Srpsko pozorište u Mađarskoj smešteno je zajedno sa Srpskim kulturnim centrom i redakcijom srpskih novina u prostorijama Zemaljske uprave koje se nalaze u Nađmezo ulici. Za dvadeset godina postojanja ovo pozorište je izbacilo više od dvadeset premijera.

A kako je sve počelo? Eh, kako…KRENULA JE ŠTACIJA iz Budimpešte davne 1993 godine uz želju da se srpski pozorišni život na ovim prostorima ukrca u AVALA EKSPRES na dobrobit svih istinskih ljubitelja pozorišta srpskog naciona koje neki raniji “vozovi savesti” povrh svega ne odvezoše u zemlju nedođiju. Na tom pozorišnom putu pozorišni voz je zastajao kako bi se umetnički uobličio MIJEŠOVITI BRAK i istom priuštio IGRE U LETNJKOVCU. Dok je pozorišna igra trajala svirao je VUJAČIĆ BLUES i u našem maniru NE DAJ BOŽE DA SE SRBI SLOŽE rešavala se večita KVADRATURA KRUGA. Na tom putovanju, kad je putnike ophrvavala slovenska melanholija, putnici pokrenutog pozorišnog voza sećali su se sa nostaligijom STAROG PEŠANSKOG ORFEUMA u kojem su, onako za dušu, odzvanjali lagani taktovi MOSTOVA PARIZA. Znali su putnici srpskog pozorišnog voza u Mađarskoj da će kao KOVAČI pozorišnog života srpskog naroda koji traži svoje mesto pod zeleno-belo-crvenom kapom morati da odobrovolje KRALJA JOVANA, ali i ĆELAVU PEVAČICU pred kojom ni sam Jonesku nije bio ravnodušan. Lako je svirati na svojoj zemlji, ali na tuđoj je to malo teže. Poput pravih PROFESINALACA putnici pozorišnog srpskog voza u Mađarskoj nisu se pod naletom izazova i pretnji bojali VIRDŽINIJE VULF već su poput MUDROG MILOŠA I ČAROBNE FRULE ispevali najlepše songove SOMBORSKE RUŽE. Poput ČUDA U RONDELI putnici srpskog pozorišnog voza u Mađarskoj su kao pravi PASTIRI VUKOVA prkosili vetrometini na koju su ih najčešće drugi namerno postavljali. I kada se mislilo da će ovaj voz ipak stati on je zahvaljujući njegovim putnicima, ali i SENTANDREJSKOM JEVANĐELJU kretao uvek dalje a pozorišni trudbenici iz njega su jednoglasno kroz glumu i pesmu svim ljudima dobre volje poručivali DOGODINE U ISTO VREME.

Srpski pozorišni voz u Mađrskoj je vozio mnoge znane i neznane goste. Veliki broj poznatih i manje poznatih glumaca i reditelja iz naše zemlje je uzimalo učešće u njegovom radu. O tome kao neizbrisivi trag svedoče mnoge zabeleške i fotografije u ovom pozorištu. Svi oni su ušavši u taj voz bili, bar za trenutak, deo jedne ne velike ali veoma interesantne i vesele pozorišne družine od koje ćete naučiti da reč “nemoguće” ne postoji, da je ta reč izmišljena za slabe i nesigurne ljude. Pored toga ovo pozorište je bilo mnogim našim profesinalnim i amaterskim pozorištima, najveći broj njih je sklon da kaže, dobar domaćin.

I tako pozorišni srpski voz u Mađarskoj putuje Talijinim stazama već dvadeset godina. Štucne taj voz s vremena na vreme, ali nikada ne staje. Ako se koji put i desi da nakratko zastane, onda je ta pauza tek tolika da se njegovi putnici malo presaberu i da vide šta i kako dalje, da vide kako mogu novonastalu, po pravilu neprijatnu situaciju da prevaziđu. Tako je bilo i prilikom pripremanja predstave “Čudo u Rondeli”. Posle mnogo muke i neizvesnosti premijera je održana. Ovom prilikom treba reći bez obzira da li to nekome prija ili ne da nije bilo Vlade AP Vojvodine ne bi bilo ni pomenute pozorišne predstave. Republičko Ministarstvo kulture i inforimsanja nije baš mnogo marilo za vapaje Srpskog pozorišta u Mađarskoj i veliki jubilej Srba u Mađarskoj. Upravo potonje rečeno, to odsustvo razumevanja ali i pomoći najviše boli ne samo ljude koji su okupljeni oko Srpskog pozorišta u Mađarskoj, već i sve Srbe koji žive u ovoj zemlji. Zbog takvog odnosa prošle godine, u godini jubileja umalo da ovo pozorište prestane sa radom. Koliki je značaj pozorišta za jedno društvo, za pojedinca, koliko je ono potrebno društvu i pojedincu najbolje svedoči misao Ronalda Harvuda koji kaže „Pozorište je jedan od najgenioznijih čovekovih kompromisa sa samim sobom. U njemu on izvodi i zabavlja druge, pravi se važan i zabavlja sebe, a opet ono je jedan od najmoćnijih instrumenata za istraživanje i pokušaj da shvati samoga sebe, svet u kome živi, i svoje mesto u tome svetu. Pozorište može da bude kontroverzno ili da potvrduje, subverzivno ili konzervativno, da zabavlja ili prosvetljuje: ako mu se hoće, može da bude sve to, i više. Može da zaseni i oko i uho, i drži publiku kao prikovanu. Što je još važnije, u stvaranju te naročite atmosfere ono je u stanju da izazove duboke, podsvesne emocije, i da otelotvori one energije i snage u ljudskom umu koje i pojedince i društvo dovode u velika iskušenja. Verovatno je zbog toga, tokom čitave istorije, bilo toliko pokušaja da se pozorište ukroti ili stavi van zakona. A to što su oni uvek propadali znači da je pozorište nešto što je ljudima potrebno.“

Ono što treba znati a što se uporno svih ovih decenija zanemaruje je saznanje da voz koji je pokrenut pre dvadeset godina nije samo pozorišni, već da je to voz u kojem se vozi i čuva srpski jezik na prostoru Mađarske. To je voz u kojem se između ostalog čuva identitet srpskog naciona na ovim prostorima. Bolje rečeno čuva se ono što je još ostalo od nekada tako velikog naciona. Koliki je taj nacion nekada bio evo jednog malog, zapravo velikog podatka. Početkom XIX veka zvanični trgovački jezik u Budimpešti je bio Srpski, danas u Budimpešti živi jedva dve hiljade Srba. Previše grešaka je do sada učinjeno, pravo na novu grešku više nemamo jer svaka nova greška preti da i ovo malo Srba što je ostalo u skorijoj budućnosti bude prošlost u zemlji Lajoša Košuta.

Radovan Zubac

U ovoj prazničnoj noći inje je prekrilo i hram Svetog Vaskrsenja Hristovog, ne tako davno izgrađenu još jednu sutješčansku crkvu, koja je svoj veličanstveni, a skromni kutak pružila svim Sutješčanima, koji su došli da svečano obeleže sveti praznik paljenjem Badnjaka. Zvona su zvonila, dok je crkva sijala u svojoj novoj, svečanoj belini. Službom popa Jovana, započeta je svečanost najavljivanja rođenja Hrista, dok je drveni ikonostas plenio ka severnom zidu. Omalterisani zidovi još uvek čekaju prve freske, ali toplinu i duhovnost pruža i ono malo skromnih ikona. Sa desne strane od ulaza, u takozvanoj priprati, skromnost crkvenog enterijera ispunila je svetlost brojnih sveća zapaljenih za zdravlje i sreću. Crkveni pomoćnici su i ovom prilikom prodavali sveće, ali i buketiće osveštanog Badnjaka.

                                                                                                                                                                                                          Galerija fotografija

Narod je polako pristizao, u ne tako velikom broju kao ranijih godina. Čini se da su nemaština, teška situacija u državi, večite migracije porobile i ono malo Sutješčana u duši i srcu. Ipak, bezmali broj ljudi, Srba i Rumuna okupilo se u novom ruhu parka starog nemačkog trga. Deca su sa nestrpljenjem čekala da se raziđu po selu, ali su sa radošću skakutala oko Badnjaka.

,,Mir Božji, Hristos se rodi“, poželeo je pop Jovan nakon praznične službe i dao dozvolu kumu crkve da prvim vatrenim iskrama zapali Badnjak. Osveštane grančine Badnjaka Sutječani su uzeli za sreću, zdravlje i mir do sledeće godine, kada će grančice hrasta ponovo zapaliti.
,,Ne postoji lepši dan u Sutjesci, nego kada mogu da vidim sve ove ljude na jednom mestu, kada se jednako raduju istom događaju“, reči su Sutješčanke koja je iz Novog Sada došla da sa svojim roditeljima provede ovaj praznik.
,,Žao mi je što uvek nekako kratko traje, ljudi se brzo raziđu kućama, iako se deli i rakija i vino“. Dodala je ona.
Kao i svake godine, crkveni odbor za sve Sutješčane spremi i kuvano vino i rakiju, a deca se raduju bombonama kojih uvek ima na pretek. Ipak raduju više korinđanju, pa se brzo sa svojim kesama i pesmom razbeže iz crkvenog parka. Petarde, vatromet i rakete međutim ni ovog puta nisu izostale, ali uprkos takozvanom spektaklu, pirotehniku su posedovala deca, koja su i pored roditeljskog nadzora rakete i petarde bezobzirno i nesavesno bacali među ljude. Kratko ali svečano, čini se Sutjeska, ono malo banatsko selo pokaže svoje čari, koje ne može da sakrije. Ne može da sakrije radost kada ugleda svog bivšeg stanovnika koji posebnom prilikom dođe baš tada, ne može da sakrije skromnost ali veličansvenost praznika, u kojem uprkos teškoj situaciji svih – Božićni duh ne nedostaje.

Nataša Šaru

U želji da se makedonsko društvo nacionalizuje i uokviri, makedonski politički vrh je započeo projekat vredan pola milijarde evra pod nazivom ,,Skopje 2014.“, koji je ovaj glavni grad postavio u središte smušenih osećanja svakog posetioca. Projekat ima za cilj gradnju više statua i figura bitnih za istoriju Makedonije, te je stoga trg makedonskog glavnog grada ispunjen kakofonijom niza neoantičkih figura, brojnih ličnosti, umetnika, careva i velikana, često nepovezanih za samu Makedoniju. Ali treba početi ispočetka.

Na prvi pogled, Skoplje se ne može mnogo razlikovati od ostalih gradova bivše Jugoslavije, gde je pretežno dominirao socijalni stil gradnje i sivoća betonskih zgrada. Tu ravnu liniju arhitekture doprineo je pre svega zemljotres koji je zadesio ovaj grad 1963. godine, pa je i ovaj stil gradnje u potpunosti zauzeo prostor Skoplja.

 Danas, Skoplje je mesto mešavine stilova urbanističkog haosa i niza kamenih prizvuka prošlosti. Ulaz na sami trg u prvi tren priziva osećaj neverice, na momenat osećaj divljenja i velepnosti a onda i osećaj potpunog čuđenja i nerazumevanja. Prvi pogled pada na statuu Aleksandra Velikog, koji na visini od više od pet metar na svom konjem “jaše“ u pravcu svojih pohoda. Njegovu statuu “čuvaju“ lavovi koji zapravo reže na njega, a istovremeno su deo fontane. Nesklad u skladu čine i vojnici koji mačevima “brane“ statuu Aleksandra od istih tih lavova. Aleksandrovu figuru budno posmatra velepna prilika bugarskog cara Samuila, za kojeg istorija još uvek nije utvrdila čije je carstvo zapravo stvorio, da li makedonsko ili bugarsko.

Na kraju takozvane “makedonske obale“ uz Kameni most (iliti Dušanov most, nije utvrđeno) bez naročitog konteksta nalazi se statua i cara Justinijana, za kojeg opet kažu da potiče iz jednog makendonskog seoceta, (izvori to još utvrđuju). Da pomešanim osećanjima neverice i čuđenja tu nije kraj, i sa druge strane opet “makedonske obale“ nalazi se grupica iskovanih ličnosti u višemetarskom izdanju, tačno preko puta statua Svetog Klimenta i Nauma Ohridskog, opet u višemetarskim visinama. Kako Skoplje leži na Vardaru, mostovi su često bili ti koji su i tamo delili svetove, ali i kulture i narode. Tako je i most tik pored Kamenog, posvećen upravo svim ličnostima sveta koje su tamo načičkane našle mesto. Desna obala Vardara je tako “ makedonska“, dok je leva obala “albansko – turska“, te i Skoplje ima svoju čaršiju. No idući Kamenim mostom, osećaj čudnog nesklada kulminira nizom drveća palmi koje krase obale Vardara, iza kojih niču zgrade silom nataknutih odlika antičkih građevina – stubova i stubova.

“Prelazak“ sa druge strane ipak ne čini kraj neoantičkom pomodarstvu. Putanju statue Aleksandra Velikog dočekuje obalna fontana na kojoj se nalazi figura Aleksandrove majke koja ga čeka da dođe kući, a tik iza nje nalazi se opet višemetarska figura i njegovog oca, Filipa Makedonskog, koji ga podignutom pesnicom doziva da se vrati kući iz pohoda. Krajnji neukus ovim veličinama graditelji su pridodali šarenilom svetla disko oblika, pa se tako i Filip Makedonski noću pretvara u disko figuru iz kojeg se može čuti ni manje ni više nego klasična muzika.

Sa druge strane, talas novoformirane pomodarske antike zaobišao je skopljansku čaršiju, i unutar nje se još uvek može osetiti prisustvo miks kulture prošlosti, miks jezika i naroda. Tu se čuvene albanske poslastičarnice još uvek bezvremeno nalaze, a čajdžinice i suveniri još uvek su u svom arheobliku. Miks svega u skopljanskoj čaršiji najčešće se može videti u antikvarnicama kojih ima nekoliko. Jedna od njih, na samom ulazu u Čaršiju još uvek čuva sećanja na prošla vremena, ali najviše na vreme koje se najviše u Makedoniji moglo osetiti. Police su bile prepune figura Tita, Staljina, Trockog, starih fotografija, knjiga Karla Marksa, ali i obeležja vremena koja ne bi trebalo biti. Prodavnica je u slobodnoj prodaji imala i značke i obeležja Trećeg rajha.

Ali ipak ni tu nije kraj, pravdajući se “šarenilom sveta koje je Aleksandar Veliki osvajao“ tako je to šarenilo sveta preneto i na ostale delove Skoplja. ,,Porta Makedonija“ identična je replika Trijumfalne kapije, a u njenoj blizini nalazi se i Bradenburška kapija, iliti njega identična replika. Stoga, nisu čudni nazivi koji posetioci ali sami stanovnici Skoplja daju ovom gradu. Diznilend, Las Vegas, Berlin i Pariz – u malom.

Ipak, uprkos burnom talasu građenja i forsiranja istorije, gostoprimstvo i otvorenost makedonskog naroda se može osetiti na svakom koraku, te se na “našem“ jeziku može svuda govoriti.

Iako u prvi mah, arhitektura grada mora da pokupi sve utiske a londonski autobusi bune strane turiste, prava čar Skoplja ostaje na samim istraživačima, kojima na raspolaganju ostaju jeftino piće, hrana sjajan provod, ali i prelepe panorame koje se mogu vide sa vrha brda Vodno.

Još fotografija iz Skoplja možete ovde pogledati.

Nataša Šaru