Svetski proizvođači poljoprivrednih mašina u Banatu
Temišvar, centar Banata
Sa uspostavljanjem železnice, povezani su najveći gradovi u Banatu, što je imalo ogroman privredni značaj. Najveći grad, Temišvar je imao najbolji položaj, jer je kroz njega prolazio međunarodni voz Orijent ekspres. Zbog dobre saobraćajne komunikacije Temišvar je imao značajnu ulogu u industrijskom razvoju države i Banata, jer su se iz tog važnog, trgovačkog centra, izvozili mnogi proizvodi u balkanske zemlje i Tursku. Svoj značaj i industrijski napredak Temišvar je pokazao 1891. godine, kada je održan veliki međunarodni privredni i poljoprivredni sajam. Na sajmu su izlagali najveći proizvođači iz zemlje i inostranstva, a značajno mesto su zauzimali proizvođači iz Banata. Posle ovog sajma, ulaže se još više u pokrajinu i otvara se još nekoliko fabrika poljoprivrednih mašina.
Prva, južnougarska fabrika poljoprivrednih mašina otvorena je u Zrenjaninu 1894. godine, a njeni osnivači su bili: dr Lazar Štern, Aleksandar Fuks, Geza Štajnicer, Vilmoš Ekštajn i Adolf Levinger. Fabrika je osnovana uglavnom od jevrejskog kapitala i proizvodila je sve vrste poljoprivrednih mašina. Ona je uspešno poslovala sve do 1903. godine, kada je otišla u stečaj.
Iste godine je u Zrenjaninu otvorio svoju fabriku Ferenc Vingler. On je sa 25 radnika proizvodio različite poljoprivredne mašine, a stabilne lokomobile je prepravljao u samohodne sa velikim uspehom. Vilhelm Ekštajn je prvih godina XX veka otvorio svoju fabriku plugova u Zrenjaninu. Osim proizvodnjom, bavio se i prodajom parnih mašina, vršalica i Maliharovih sejalica. Burger i Grinvald su 1904. godine osnovali fabriku, koja je posle nekoliko uspešnih godina prestala sa radom. U Zrenjaninu, glavnom gradu Torontalske županije je i Ugarska državna železnica imala veliku radionicu za popravke i sklapanje poljoprivrednih mašina i zapošljavala je 67 radnika.
Kovači i mašinisti
Sve veća upotreba poljoprivredne mehanizacije je iziskivala održavanje i popravke mašina. Komplikovane parne mašine, sejalice, vršalice i kosačice su zahtevale stručna lica za rukovanje i održavanje. Skoro svako selo u Banatu je imalo po nekoliko kovačkih majstora, koji su popravljali, oštrili i izrađivali nove delove za mašine. Po popisu iz 1892. godine, u Torontalskoj županiji je bilo 1275 kovača. Osim njih, važnu ulogu u privredi su imali i mašinisti, ili kako su ih najčešće na mađarskom jeziku zvali “gepesi”. Mašinisti su pripadali samom vrhu seoske inteligencije, bili su cenjeni i uživali su ugled u selu, slično kao doktori i učitelji i bilo ih je po popisu, samo osam. Veoma traženi su bili i mašinbravari kojih je bilo 36 i mašinski kovači, kojih je u županiji bilo dvadeset dvoje. Razvojem poljoprivredne mehanizacije, se neminovno, i metalska struka razgranala na različite profile.
Uvoz žitarica iz Amerike
Velika i nekontrolisana konjuktura poljoprivrednih proizvoda krajem XIX veka je uzdrmana i prekinuta kada su Amerikanci ponudili izuzetno jeftine žitarice svetskom tržištu. Došlo je do pada cena žitarica i to se nepovoljno odrazilo na opšte privredne rezultate u državi. Ekstenzivno privređivanje je tražilo još veću upotrebu poljoprivrednih mašina, koje su postajale sve neophodnije. U periodu od 1867. do 1890. godine, na teritoriji cele države je uvećana površina obradivih površina za 3,6 miliona katastarskih jutara i to je išlo na štetu stočarstva. Savremena obrada zemlje je doprinela da se prinosi povećaju u proseku za 30%. Niska cena žitarica na svetskom tržištu je najviše pogodila županije Bač-Bodrog, Baranju, Torontal i Tamiš gde je proizvodnja žitarica bila najveća.
Austrougarska je, poput mnogih evropskih zemalja, 1887. godine uvela zaštitne carinske mere protiv uvoza američkih žitarica, no to nije zaustavilo pad cena.
Nepovoljna privredna kretanja su izazvala dugotrajnu ekonomsku krizu, koja je zahtevala racionalizaciju proizvodnje i sve veću upotrebu mehanizacije. U Ugarskoj je 1895. godine bilo 7.234 žetelica, 49.342 vršaćih mašina sa dolapom, 9509 parnih vršalica i 159 parnih plugova. Veća upotreba parnih plugova u Banatu započinje krajem XIX veka, a najviše se koristio Faulerov sistem sa dva lokomobila, koji su međusobno na čeličnoj sajli vukli balansni plug. Ovi plugovi su bili veoma skupi, pa su se banatski veleposednici udruživali i zajedno ih kupovali i svake četvrte godine su mogli da oru svoje njive sa parnim plugom. Sa jednom garniturom plugova se godišnje moglo uzorati do 5.000 katastarskih jutara zemlje.
SUS motori
Krajem XIX veka u Banatu su se pojavile nove mašine sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem koje su stizale sa zapada. Ovi motori su imali mnoge prednosti nad parnim mašinama, bili su sigurniji u radu i sa njima se lakše rukovalo. Nije postojala opasnost od eksplozije i požara, a nedostatak im je bio što su po snazi zaostajali za velikim parnim lokomobilima. Pravljeni su u mnogim varijantama, stabilni, na točkovima i samohodni. Motori sa unutrašnjim sagorevanjem su za gorivo koristili sirovu, neprerađenu naftu, benzin, petrolej i gas.
U početku su ovi motori samo pokretali vršalice, mlinove, krunjače i drugu mehanizaciju. Najpoznatiji proizvođači ovih motora u Austrougarskoj su bili: Ganc, Lang, Hofer-Šranc, Podvinec-Hajzler, Rek, Majer, Bek-Gergelj i Martoš-Herc. Od stranih proizvođača, na banatskim poljima su najviše korištene mašine, Robura i Bolindera iz Švedske, Petersa i Klajton-Šatlvorta iz Engleske, iz Drezdenske fabrike motora, Lanca iz Nemačke i Kristofa. Neposredno pre Prvog svetskog rata su se pojavili traktori i motorni plugovi. Najpoznatiji su bili: Štok iz Nemačke, Svenson Avans i Hanza Lojd iz Švedske, Big For, Mogul i Hart Par iz Amerike.
U poslednjoj deceniji XIX veka, u Banatu su prisutne sve vodeće fabrike poljoprivrednih mašina iz celog sveta. Ova ogromna ekspanzija poljoprivrednih mašina ima svoje uzroke u nedostatku radne snage, koja je bila veoma nepouzdana i zbog toga su gazde i veleposednici, ljudsku radnu snagu zamenjivali mašinama.
Autor: Sabo Jožef