Sećam se žutog lišća koje je prekrivalo duge ulice, dok se kiša prelivala preko krovova.
Posle dugog i sparnog leta, voleli smo da se postepeno uljuljkavamo u jeseni koja na svojim leđima donosi zimu.
Malo je to za uspomene? Zar ne?
Zvuči kao najobičniji školski sastav, na zadatu temu.
Da je moglo na čas da stane, da ostane u glavi poput filma. Ovako je sve to samo niz slika koji kroz dim i maglu vodnjikavih očiju sve teže razaznajemo.
Bilo je oraha, kestenja, bilo je nekako toplije doba, ona stara jesen, koja je nekada postojala. Ustajali smo manje mrzovoljni i manje opterećeni. I stari su ljudi bili mladi.
Sada imamo samo neki prelaz između proleća i zime i u stvari ne znam tačno ni kako bih nazvala tu liniju koja preseče topao dan od izuzetno hladne noći. A mladi ljudi, dušom su stari.
I ne, nije patetika, niti nostalgija za onim prošlim, za onim što se nikada neće vratiti, ili možda i hoće, ali mi to svakako ne možemo znati.
To je jedna nada, da će iz sumaglice čudnih života, koji prođu za jedno jutro izrasti neka nova svrha, da ćemo mi biti bolji, da ćemo to biti neki drugi mi ili bar oni stari koji su se manje mrzeli i svađali, koji su više živeli.
I da će iz proleća izniknuti jesen, iz jeseni zima, iz zime proleće i da reke neće stariti zajedno sa nama.
Uostalom, prepuni nade, na ovoj polovini između dana koji vodi svoj život i noći koja sa druge strane vodi svoj, možemo da uhvatimo one trenutke lepote koje donosi priroda jer će i to jednoga dana biti samo slika, a mi kao mi, nosićemo je sa sobom.
J.P.
