Kolonizacija Sečnja – sudar suprotnosti

Novembarski „Mitrovdanski susreti“ u Sečnju postali su tradicija. Tada Sečanjci proslavljajući slavu sela dočekuju i goste iz Hercegovine, odakle je većinom naseljeno stanovništvo posle Drugog svetskog rata. To je prilika da se podsetimo kolonizacije koja je presudno uticala na budućnost i svakodnevni život Sečnja. Danas se Sečanjci susreću sa prijateljima i rodbinom iz mesta odakle potiču, a tada su se kolonisti susreli sa potpuno drugačijim područjem, klimom, načinom života i na sve to morali su da se prilagode.

Pre 1945. godine Sečanj nije mnogo ličio na mesto kakvo znamo u ovo vreme. U njemu je živelo nemčko stanovništvo, a u ratnim godinama je nosio naziv Petershajm, što je jedini put u istoriji da je menjao ime. Kada je oružje utihnulo, vratilo se staro ime, ali je sve ostalo promenjeno. U Sečanj dolaze ljudi iz potpuno drugčijih predela i potpuno drugačijeg mentaliteta.

Novi stanovnici u Sečanj su došli nošeni talasom kolonizacije. Između 1945. i 1948. godine prostor vojvođanske ravnice primio je 225.696 ljudi, od čega su više od 160.000 bili Srbi. Oblast predviđena za naseljavanje stanovnika iz Bosne i Hercegovine obuhvatala je 38 naselja, od čega je u Banatu bilo najviše – 29.

Planom koji su napravile tadašnje vlasti predviđeno je da, umesto pobeglih i proteranih Nemaca, u Sečanj dođu porodice iz ratom teško pogođene Hercegovine, i to iz Bilećkog i Mostarskog sreza. Uz njih, došao je i jedan deo porodica sa Kosova i Metohije i iz Makedonije. Naseljavanje je počelo 17. i 21. septembra 1945. i trajalo je sve do 1946. godine.

Istorija posleratnog Sečnja počela je da se piše na železničkoj stanici u Bileći 9. septembra 1945. godine. Na mestu rastanka sa starim zavičajem ostala su mnoga sećanja, uspomene, brige, patnje, čežnje… Teretni vagoni su čekali da prevezu narod u neku novu sredinu, koja im je predstavljana pomalo bajkovito. Za mnoge koji su se tada ukrcali u te vagone, zbog starosti i daljine, to je bio konačan oproštaj sa krajem u kojem su proveli čitav dotadašnji život i u koji se više nikada neće vratiti.

Iako je na vagonima pisalo „Srećno, u novu budućnost“, rastanak je bio veoma tužan. Uz sve to, i sam put je bio prilično naporan i kolonisti su morali da traže načine za snaženje morala. Ono što je bilo posebno delotvorno, naročito među mladima, bila je pesma. Najčešće su se čule reči: „Sve mi želja želju stiže, Vojvodini da sam bliže“.

A Vojvodina je bila za to vreme prilično daleko. Pruge i mostovi posle rata bili su u veoma lošem stanju, nespremne da izdrže teret naroda koji je nošen nadom ali i praćen neizvesnošću, išao ka novom životu.

Kolonisti nisu mogli mnogo toga da ponesu sa sobom, samo najosnovnije stvari a neki su poveli i stoku koja je bila zajedno sa njima u vagonima. Bile su dozvoljene samo krave i konji, a sitnija stoka je ostala. Morali su da ponesu i hranu za životinje i sve je to bilo u istim vagonima zajedno sa njima.

Putovanje je trajalo dugo i bilo je često prekidano. Nekoliko puta su kolonisti presedali u druge vozove, prelazili su skelama reke, zadržavali se u većim gradovima gde su dobijali hranu i piće. Iz Novog Sada došli su u Petrovgrad (Zrenjanin). U tom gradu, nadomak konačne destinacije, zadržali su se čitava dva dana.

Posebno je upečatljivo ostalo veliko grupno kupanje koje su mnogi kasnije prepričavali. Ono je održano na gradskom kupalištu, sa visokim tuševima. Ljudi su bili zbijeni, i muškarci i žene zajedno. Veš koji su nosili stavljen je u burad s parom.

To je bila poslednja stanica pred konačnu destinaciju. U Zrenjaninu su svima uručena rešenja o kolonizaciji sa ulicom i brojem kuće koju su dobili. Prva grupa kolonista u Sečanj je stigla 17. septembra 1945. godine. Na železničkoj stanici organizovan je svečani doček i veliko narodno veselje. Doček su priredili mladići i devojke iz okolnih mesta.

Tokom 1946. godine Sečanj je dočekao još 30 porodica iz Mostarskog sreza, kao i 41 porodicu sa Kosova i Metohije i iz drugih krajeva Srbije. Ukupno je kolonizovano 390 porodica, koje su imale 2.206 članova. Novi stanovnici u Sečnju su zatekli 24 srpska domaćinstva, 16 mađarskih, sedam nemačkih, četiri rumunska i 16 romskih.

Prvi susret sa novom sredinom protekao je uz mnogo osmeha, što zbog lepog dočeka, što zbog konačnog kraja napornog puta. Ali nakon toga, pažnja je usmerena na rešavanje konretnih problema i situacija.

Formirana je Komisija za naseljavanje mesta čiji je zadatak bio da imanja i kuće što ravnopravnije podele i da poštuju pravo prvenstva. Međutim, to nije bilo nimalo lako a proces je naišao na mnogobrojne komplikacije. Kuće su bile nejednake veličine i kvaliteta i mnogi su podnosili zahteve za promenu. Zbog toga, kao i zbog nemogućnosti privikavanja na novu sredinu, bilo je onih koji su odlučili da se vrate u stari kraj.

Zemlja koju su kolonisti dobijali, bila je podeljena u tri grupe prema kvalitetu: A, B, i C. Delovi sečanjskog atara su i danas poznati pod tim oznakama. Svako domaćinstvo dobilo je određeni deo iz svake od tri grupe. Među kriterijuma za podelu bio je i broj članova domaćinstva

Usledio je period prilagođavanja na potpuno drugačiju sredinu i uslove života, na nešto sa čime se kolonisti nikada do tog momenta nisu susreli. Između banatske ravnice i hercegovačkih brda ogromna je razlika. Ona je još teže padala kolonistima u posleratno vreme, kada su bili umorni i iscrpljeni. Za prilagođavanje je bilo potrebno mnogo volje i truda, fizičkog i psihičkog napora a svi segmenti novog života počeli su da oživljavaju.

Prvo je trebalo uspostaviti mesnu vlast. Ona je bila u rukama Narodnooslobodilačkog odbora, koji je bio sastavljen od najzaslužnijih boraca. Odmah po dolasku, formirana je i organizacija komunističke partije, a ubrzo i Savez komunističke omladine. To su bile osnove političkog života.

Najvažniji segment bila je poljoprivreda i zato se mnogo pažnje pridavalo raspodeli zemlje. U starom kraju, kolonisti su se bavili pretežno stočarstvom, a sada je zemljoradnja trebalo da predstavlja osnov razvoja mesta i način preživljavanja.

Sa poljskim radovima nije smelo da se kasni a mnogi alati, sprave, oruđa i mašine predstavljali su nepoznanicu za stanovništvo. Prepreke su se savladavale uz zajedništvo koje je uspostavljeno naročito u poljoprivrednoj proizvodnji. Iako je kolonistima bilo neobično što su im komšije sada bile na nekoliko koraka, za razliku od postojbine, gde su kuće bile udaljene i raštrkane, to je doprinelo povezivanju i zajedničkom radu.

Kasnije su osnovane dve seljačke radne zadruge: “Miro Popara” i “Vlado Tomanović”. U poslovima su učestvovale i žene čiji je najčešći zadatak bio da skupljaju pokošeno žito i da ga vezuju u snopove.

Jedna od stvari koja je doseljenicima najteže pala bila je klima. U Hercegovini zime su bile kraće i duvao je samo blag vetrić. Zatekle su ih duge zime, oštre i hladne, sa mrazevima i velikim snegovima.

Tokom leta ogroman problem bila im je prašina koja se naročito javljala u sušnim periodima, za razliku od čistog i svežeg planinskog vazduha na koji su navikli. Posle rata tela su bila slaba i pogodna za nastanak i razvoj tuberkuloze. Velika sredstva su izdvajana za suzbijanje te bolesti. Naravno, na novi život lakše su se privikli doseljenici iz kotlina i ravnijih krajeva, nego oni iz kamenitih brda.

U kišnim periodima na ulicama Sečnja dominiralo je blato. Sećajući se kamenitog zavičaja, kolonisti su se često jedni drugima žalili da „nisu došli u Vojvodinu da bi gazili glib (blato)“. Voda se najčešće crpela pumpanjem iz arterskih bunara koji su se nalazili na mesnim raskrsnicama i u nekim dvorištima (to su bile nekadašnje kuće imućnijih Nemaca). Koristila se za napajanje stoke, zalivanje, pranje a nosila se u limenim kantama.

Kako je vreme odmicalo, navikavanje je bilo sve lakše a život, kao rezultat spoja dve suprotnosti, počeo je da dobija uobičajeni tok. Nove navike i običaji su prihvaćeni, ponekad i u kombinaciji sa onim starim.

U početku, pismenost među stanovništvom bila je na veoma niskom nivou, a visokokvalifikovanih kadrova bilo je svega pet ili šest, uz nešto više kvalifikovanih. Oni su bili nosioci poslova i instruktori u održavanju poljoprivrednih mašina, proizvodnji električne energije, na železnici i u ciglani. U večernjim časovima postojali su kursevi opismenjavanja. Osnovna škola bila je u centru sela, gde se i danas nalazi. Električna energija je stanovništvu bila dostupna u dva perioda tokom dana, a generator se nalazio u mlinu.

Društveni život bio je veoma važan i on je morao da pretrpi velike promene u odnosu na stari kraj. Na mestu današnjeg Doma kulture nalazila se bioskopska sala, pored koje je bila kuglana. Mladi su se okupljali na igrankama, oni malo stariji praktikovali su izazak u šetnju a uobičajena trasa bila je od železničke stanice do putničkog mosta. Postojalo je i nekoliko manjih kafana.

Najčešći vid zabave među mladima predstavlja su sijela. Muškarci su često igrali domine i karte a žene su plele i tkale. Zadržane su i neke igre iz starog kraja među kojima je najčešća bila „Igra prstena“. Pravila su sledeća: Mladi se podele u dve grupe, prva skriva prsten a druga pogađa kod koga je.

U prvim godinama nakon kolonizacije brakovi su se uglavnom sklapali u krugu doseljenika koji nisu bili u krvnom srodstvu a bilo je slučajeva i odlaska u rodni kraj po devojku. Retki su primeri venčavanja sa pripadnicima drugih nacionalnosti, čak i sa Srbima iz okolnih mesta. Vremenom su te stege posustajale i situacija se potpuno promenila.

Veliku pomoć u prilagođavanju kolonistima su pružali Nemci koji su ostali. Naročito su bili značajni za poslove u ciglani koje su samo oni mogli da obavljaju.

Naravno, promena podneblja i načina života dovela je i do nekih komičnih situacija koje se i danas često prepričavaju. Tako mnogi znaju priču o jednom kolonisti koji je duvao u sijalicu koja je treperila želeći da je ugasi, pa ju je na kraju razbio štapom, ili o onom koji je kozu vezao za rampu na pruzi, pa je koza podignuta zajedno sa rampom.

Sve su to posledice naglog prelaza i smene naroda i načina života. Kao što je i sam put do nove sredine bio težak ali pređen, tako je i period navikavanja na novu sredinu okončan uz mnogo napora. Kolonisti su nastavili da žive deleći sudbinu države i naroda. Promenili su sredinu, navike, razmišljanje, običaje, način rada, ali ono što se nikad nije promenilo jesu njihova osećanja prema starom zavičaju koja su prenosili na potomke i koja su sačuvana do današnjih dana.

Aleksa Boljanović

Izvori: Monografija Sečanj, Zrenjanin 1987.

Usmeni kazivači: Jovan Milićević i Uroš Boljanović

Radijska forma autora Bratislava Šulovića

Glas Srpske

Izvori za fotografije: Setchaner Rundbrief