ЛОМАЧА

Белешке на манжетнама
Пре једног извесног времена био сам на путу. Ништа ново. Неко би рекао, путовање ко путовање. Међутим, није тако. На том путовању видео сам једну сцену која је у мени тада пробудила у исто време и велику неверицу и велику тугу. О ономе што сам тада видео и доживео дуго сам размишљаo. У том размишљању једнако сам себи постављао питање; Зашто? Тражио сам одговор, али нисам сигуран да сам га и нашао.

Возећи ка мојој за тај дан одређеној, коначној дестинацији, возач аутобуса је направио једну краћу паузу у једном месту. Место је било – нити малo, нити велико. На крају уоште није битно како се то место зове. Није битно, само зато што тих и таквих сцена као што сам тада видео има веома много и оне, сигуран сам, нису карактеристичне само за то место. Зато име тог места нећу поменути. Неупоредиво ме је више заинтригирао сам чин, од места чинодејства. О чему се заправо радило? Док сам заједно са путницима шетајући по околини разгледао околину, дружио се са цигаретом и чекао да возач и кондуктер испију наручену кафу, приметио сам два човека који су у непосредној близини места нашег одмора, у дворишту једне куће, ложили ватру – боље речено бацали нешто у њу. Нешто су спаљивали. Ватра и дим су били више него видљиви. Моја радозналост је опет ступила на сцену. Ђаво ми није дао мира, па сам под притиском моје радозналости, тог вечитог човековог сапутника, пришао сасвим близу да боље видим о чему се ради. На моје велико и непријатно изненађење та два човека су – тешко ми је да ово и напишем – спаљивали књиге! Износили су књиге из куће и бацали их на за њих припремљену ломачу. Нисам могао да верујем да присуствујем једном таквом скарадном чину. Гледао сам како пламени језици носе у неповрат странице и странице писане речи. После неколико тренутака мог немоћног ћутања, преко ниске ограде упитах једног од двојице егзекутора шта то раде. Наметнути разговор један од присутне двојице је прихватио, док ме је други с неповерењем испод ока гледао.
– Чистимо кућу од ђубрета – следио је одговор.
– Па зар су књиге ђубре? – упитах са великим чуђењем.
– Шта ја знам… Тако је газда наредио. Њему те књиге, брате, не требају. Купио је ову кућу и хоће да буде све чисто. Хоће да је реновира – одговори мој саговорник и у исто време настави даље:
– А што ти мене све то питаш?
– Ако му књиге не требају, могао их је некоме поклонити – одговорих му ја. Не чекајући одговор наставио сам.
– Ко је живео у тој кући?
– Неки брачни пар. Учитељи су били. Умрли су, а деца кућу продала – одговори вредни радник, који је бришући зној са гаравог лица мало поћутао, па уз осмех настави.
– Тај што је купио кућу-том не требају књиге. Њему још стоји мајчино млеко око усана. Он зна да чита само бројеве. Он има толико пара да може и тебе и мене и све ове књиге да купи и то заједно на камару.
После ових речи све ми је било јасно. И ко је у питању и какав је човек тај који је наредио прављење ломаче за писану реч. На памет ми је пала Вајлдова мисао по којој људи данас знају цену свему, а вредност ничему. Сваки даљи разговор на ту тему ми се учинио сувишним. Пре него што сам се окренуо да се вратим у аутобус, пошто је пауза за кафу била готова, замолио сам мог саговорника да ми да једну књигу са тог стратишта људских душа. Човек ме је са чуђењем погледао, али је ипак удовољио мом захтеву. Узео је једну нагорелу књигу са обода ватрене стихије. Прилазећи огради на коју сам био наслоњен, радник је о своје ноге ударао књигом како би ухваћени пламен на књиги угасио. Дао ми је књигу у руке и рекао:
– Ти мора да си неки писац кад се толико интересујш за књиге?
Узео сам књигу из његових гаравих руку и одговорио му:
– Не. Нисам писац, али јесам неко ко воли књиге.
– Е, волиш. Ма, ниси ти томе крив. Нека ти је са срећом – рече мој безимени саговорник, окрете се и пође назад на посао.

Добијену књигу држао сам у руци и размишљао о томе колико је људских душа у том пламену изгорело. Веома много. Размишљао сам о томе да тамо где се завршава разум, почиње лудило. Ово што сам видео свакако да је било лудило. Мирис гарежи је био јак. Током путовања књигу сам листао. Читао сам је само онолико колико ми је угашена ватра, која је књигу оштетила, дозволила. Књигу сам донео у свој стан и ставио такву, ватреним језичцима оштећену, у своју библитотеку. На спашеној књиги је писало „Не тугуј бронзана стражо”, издање 1968. Година мог рођења.

Радован Зубац