Igrao je u Dinamu iz Pančeva, zrenjaninskom Proleteru, Spartaku iz Subotice. Trenirali su ga Moša Marjanović i Bane Sekulić. Igrao je protiv Bobeka, Čajkovskog, Boškova, Veselinovića, Barbarića. Saigrači su mu bili Ognjanov, Takač, Jakovetić…Bilo je to vreme kada se na našim terenima igrao “romantičarski” fudbal. Bilo je to vreme kada se fudbal igrao zarad ljubavi, a ne zarad novca i bogatstva. Imao je Boško njegovu čuvenu fintu kojom je u očaj dovodio njegove čuvare. Zbog te finte nazivali su ga “jašinski Bobek”. Međutim, gde god je igrao on je jednako u mislima bio okrenut Jaši, mestu gde je započeo i završio igračku karijeru. Jaša Tomić je Bošku Petrovu u isto vreme bila i sreća i usud. Voleo je fudbal, ali generalno iznad svega je voleo sport. Zbog toga je često umeo da mladićima uputi savet da se bave sportom jer je duboko verovao da sport održava zdrav duh u telu, da može čoveka da učini boljim i kvalitetnijim. Igračku karijeru je završio u 42 godini života kada se posvetio radu u FK Radnički. Kod njega su prve fudbalske korake ka uspehu učili Stevan Samatović i njegov brat Baja, Raka Drašković, Borko Kovač, Coban i mnogi drugi. Neki od onih koje je Boško učio fudbalu postali su poznati fudbaleri u bivšoj Jugoslaviji. Često je umeo igračima da kaže da je ljubav prema fudbalu važna, ali da je neuporedivo važnija čvrsta volja, uporan rad i jaka disciplina. Kada smo ga jednom pitali da li bi se, kada bi se ponovo rodio, ponovo bavio fudbalom odgovorio je kao iz topa – Ih, samo kad bih mogao…

Čovek može da pobedi protivnika, može da pobedi i bolest ali, vreme ne može da pobedi. Uspevao je Boško da u svom životu ostvari mnoge važne pobede ali, pobedu nad vremenom nije. Vreme je pobedilo njega i Boško je toga bio svestan. Otišao je čovek za kojeg se sigurno može reći da je bio fudbalski, sportski simbol Jaše Tomić. Ostaje tom mestu i njegovim meštanima da taj simbol pokušaju da spasu od zaborava. Boško je tako nešto zaslužio.

NMR Info

Zahvaljujući naporima mesne zajednice i angažovanja mehanizacije poljoprivrednog preduzeća „Ratar“ u toku je sređivanje sportskog centra „Boško Petrov“. Pokošena je trava i uklonjeno rastinje oko svih terena i kompletnog kompleksa.

Što se tiče promene imena moramo iskreno reći da je ovu odluku davno pre trebalo doneti, zapravo trebalo je doneti onog trenutka kada je postalo jasno da PP „Ratar“ neće više biti u mogućnosti da fudbalskom klubu bude generalni sponzor. No, nije kasno ni sada. Stavljanjem u ime godine osnivanja fudbalskog kluba je izuzetno dobar marketiniški potez jer se na taj način jasno sugeriše da se radi o klubu koji ima dugu i bogatu istoriju. Pored FK „Bačka 1901“ iz Subotice naš fudbalski klub spada među najstarije fudbalske klubove na prostorima AP Vojvodine. To je nešto što svakako treba da bude na umu kad se govori o našem fudbalskom klubu. Kada imate jedan takav podatak u svojoj istoriji onda taj podatak ne treba prećutkivati ponajmanje se njega treba stideti, već šta više treba ga jasno istaći kao dostojan reprezent kao malo gde o višedecenijskom postojanju fudbalske igre na ovim našim prostorima. U novom imenu u kojem je utisnuta godina osnivanja simbolički su spomenuti svi oni igrači koji su igrajući fudbal po mnogim klubovima, različitih nivoa takmičenja proneli ime našeg mesta.

Druga odluka o pretvaranju kompleksa sportskih terena u Sportski centar pod imenom „Boško Petrov“ je takođe dobar marketinški potez. Sem što je dobar marketinški potez ova odluka još nešto pokazuje a to je da je došlo, bar jednim delom, do pozitivne promene u razmišljanju ljudi u mestu. Do sada je nekako preovladavalo razmišljanje da se pomoć uvek očekivala nekako da dođe sa strane. Da neko drugi nešto umesto nas uradi. Sedelo se skršetnih ruku i čekalo se a niko nije znao šta se čeka i dokle će to čekanje da traje. Ovog puta se naparvio mali iskorak napred sa iskrenom željom da se uradi nešto novo, pa čak i da je to novo i simboličkog karaktera. Svakako da ova odluka ne spada u one kapitalne odluke koje su od suštinskog značaja za naše mesto, ali zbog svog pozitivnog predznaka u samom pristupu ka oživaljanju jedne nove ideje ova odluka zaslužuje da se prema njoj pozitivno odnosimo. Što se tiče imena koje je dato Sportskom centru svakako da će tu biti oprečnih mišljenja. Da li je moglo to ime, ili neko drugo? Neka nam bude dopušteno da kažemo da je davanjem imena po Bošku Petrovu ipak u neku ruku i primereno i na mestu. Ovo mislimo pre svega zbog toga što ne samo da se radi o čoveku koji je živa legenda jašatomićkog fudbala, već i zbog toga što se radi o čoveku koji se može smatrati pionirom uspešnog bavljenja fudbalom kad su u pitanju ljudi iz našeg mesta. Tim putem su kasnije krenuli i daleko dogurali Stevan Samatović, Baja Samatović, Coban, Raka Drašković, Rade Radulović i mnogi drugi.

Posle ovakvih odluka s pravom se može očekivati, ali sada već i tražiti od rukovodstva fudbalskog kluba da u narednom periodu pokrenu jedan novi ciklus u kojem će se FK „Radnički 1911“ pokrenuti sa pozicije u kojoj se nalazi, pozicije koja nije primerena njegovoj bogatoj istoriji.

Redakcija NMR info

Početi razgovor s Vama o fudbalu nije moguće a da se pre toga ne osvrnemo na sam početak. Kako je sve to počelo?
Ej, kako…Kao dečak, krpenjačom. Igrali smo po ulicama. Svaka ulica u našem mestu je imala svoj tim. Gigićev sokak je ima svoj tim, Švabe su imale svoj, Ćukovac svoj. Ja sam igrao za tim iz Gigićeva sokaka. Posle krpenjača smo imali i pravu loptu. Sećam se da je u tom sokaku Vasa imao fudbal kojeg je dobio od teke iz Kikinde. Bila je to velika, bela lopta. Okupimo se u ulici i počnemo da igramo fudbal ispred kuće Joce Petrova. On sedne, tako, na klupu i gleda nas a mi trčimo za loptom kao da nam je poslednje. Koliko li sam samo batina dobio od pokojnog oca i to mokrom štranjgom zbog fudbala. Govorio mi je da se manem tih gluposti jer se od toga neću leba najesti. Samo kad se setim…Ali džaba, voleo sam fudbal pa to ti je.

S obzirom da Vas, kao što rekoste, otac nije moga odvratiti od fudbala pretpostavljam da ste počeli i sa aktivnim igranjem u fudbalskom klubu?
Da. Počeo sam u Građanskom 1938. godine. Pre toga sam kao dete stajao iza gola i gledao fudbalere, divio sam im se. Ništa mi nije bilo teško. Aktivno fudbalom sam počeo da se bavim kad sam krenuo u građansku školu. Međutim, ni tada nije bilo baš lagano. Direktor škole nam je zabranjivao da igramo fudbal. No, nismo mi puno marili za njegove reči. Kažnjavo nas je ali, džaba. Ubrzo je usledio rat i ja sam bio mobilisan. E i tu u komandi mesta Petrovgarada smo imali ekipu i uspevali smo da igramo fudbal. Imali smo vojni tim. Nakon kapitulacije i okupacije fudbal se nije igrao, ne bar mi Srbi. Švabe su igrale, ali mi ne. Ej, to je bilo tako teško vreme.

A posle okupacije?
To je bilo opet drugo vreme. Posle rata sam odmah otišao u vojsku. Bio sam u komandi Pančeva. Tu sam takođe igrao za vojni tim. Bio je to tim 5. brigade, 36. divizije III armije. Svi mi koji smo znali da igramo fudbal bili smo u malo lepšem položaju u odnosu na ostalu vojsku. Sećam se da smo uoči utakmice s Partizanom dobili kompletno novu uniformu i opremu. Od glave do pete. Sve novo. Utakmicu smo odigrali u Novom Sadu. Tada su u toj ekipi Partizana igrali Bobek i Čajkovski. Izgubili smo tu utakmicu, a ja sam postigao jedan gol. Tada je sa mnom igrao Bata Ognjanov koji će kasnije kad sam prešao u Spartak iz Subotice biti i moj klupski drug i prijatelj. Dok sam bio u vojsci dokazivao sam se u fudbalu. Davao golove i fudbal još više zavoleo. Eto ispada da je armija moju ljubav prema fudbalu još više produbila.

Dok smo se pripremali za razgovor rekli ste mi da ste po povratku iz armije počeli ste da igrate za FK „Radnički“ iz Jaše Tomić. Tada se tek počelo sa formiranjem liga i uspostavljanjem jednog sistema takmičenja. Kako je to bilo?
Da. Kada sam se vratio iz armije igrao sam za naš Radnički. Bilo je tada dosta igrača ali je bilo malo kvalitetnih. Pozvali su me da igram i ja sam došao. Tada smo napravili jednu dobru ekipu koju su predvodili Semenji Šanji, Lajoš Sel i ja. Tada je formirana Banatska liga. U toj ligi su pored Jaše igrali i klubovi iz Bele Crkve, Vršca, Pančeva, Zrenjanina, Melenaca, Kikinde…Sve su to bila velika mesta jedino je Jaša uspela da se tu nekako ugura. Tada smo stvorili jednu dobru i kvalitetnu ekipu koja je mogla svakog da pobedi.

Taj period u svakom slučaju predstavlja neku vrstu odskočne daske za Vas jer posle toga su usledile ponude da pređete u druge klubove.
Baš tako. Dolazili su mnogi klubovi da me zovu da igram za njih. Vrbovali me. Tada nije bilo para…Kakve pare…Igrači su za prelazak iz kluba u klub nadoknadu dobijali u naturi. Ako se ženiš onda možeš da dobiješ spavaću sobu ili kuhinjski nameštaj. I tome slično. Posle puno ponuda odlučio sam da odem u Dinamo iz Pančeva. U taj klub sam otišao samo zato što ga je tada trenirao Moša Marjanović. Kad sam došao u Pančevo Moša je mnogo radio sa mnom. Trenirali smo mnogo. Bilo je veoma naporno. Sećam se, ja samo što sam došao a Moša me izvede na teren. Samo on, ja i mnogo lopti. Trči gore, trči dole, lopta tamo, lopta vamo. Skok glavom…Ja se malo izgubio i samo gledam dole u zemlju. Na to će Moša „Jel mali gde ti gledaš?“. Ja mu kažem „U zemlju“, a on će meni „A šta ima dole“, ja mu velim „Ništa“. Na to će Moša „Zato gledaj gore u okvir gola, u golmana u teren. Fudbal se dešava tu gde ti kažem, a ne dole“. Pošto sam lošije igrao desnom nogom Moša me je terao po dva sata dnevno da desnom nogom šutiram loptu u jedan zid. Ja šutiram a Moša me gleda, smeši se i govori „Nadavaćeš se ti mali golova desnom nogom.“ Zapravo Miša me je spremao da pređem u OFK Beograd. Sve je već bilo dogovoreno ljudi iz Beograda su dolazili gledali me. Prvo OFK Beograd, a potom dalje. Međutim, sudbina me je okrenula u jednom drugom pravcu…

Kad kažete da Vas je sudbina okrenula u drugom pravcu na šta mislite?
Aaaaaa, na šta mislim!…Mislim na mog pokojnog oca i brata. Napravili su mi veliku komendiju. Ne želim o tome ni da pričam…Zbog njih sam se vratio…Kad sam se vratio otišao sam u Proleter iz Zrenjanina. Trener Proletera je tada bio Bane Sekulić koji je u Zrenjanin došao iz novosadske Sloge. U Proleteru sam igrao do 1953. godine. Dok sam igrao u Proleteru upoznao sam Vujadina Boškova i Tozu Veselinovića koji su tada igrali za Slogu iz Novog Sada. Kad sam prvi put igrao protiv Vujketa posle utakmice mi on priđe i kaže „Je li mali gde si ti naučio da igraš tako dobro fudbal? Ti ćeš s nama u Slogu.“ Na te reči Sekulić kaže „Neće on u Slogu nego ga ja vodim sa mnom u Spartak. Ne možeš Vujke dobiti odmah ono što poželiš“. Tako je i bilo. Bane je prešao za trenera Spartaka i ja sa njim zajedno.

Spartak je treći, rekao bih najveći, klub u kojem ste igrali?
Tačno. Meni najdraži. Igranje u Spartaku iz Subotice je za mene nezaboravni period moje fudbalske karijere. Najlepši period. Tu sam ponovo sreo Batu Ognjanova koji je već uveliko bio standardni igrač koji je kasnije prešao u Crvenu Zvezdu. U Subotici je bilo neverovatno lepo ne samo igrati već i živeti. Ušao sam u ekipu u kojoj su igrali pored Bate Ognjanova i Jakovetić, koji je kasnije otišao u Partizan, zatim Takač koji je bio na završetku karijere, zatim braća Čikoš i mnogi, mnogi drugi. S Batom Ognjanovim sam se i privatno najviše družio. Dok sam igrao u Spartaku prvi put sam u životu leteo avionom. Išli smo na pripreme na Maltu. Sedimo tako u avionu i dok smo leteli iznad mora Takač, koji je bio ispred mene, me pita „Periša, da li ti znaš da plivaš?“. Ja mu odgovorim „Znam onako pomalo.“ „Gde si naučio?“ nastavi dalje Takač. „ U mom Tamišu. Kao što si ti naučio da plivaš na tvom Paliću“ odogovrio sam mu…I tako…U Spartaku sam igrao pune tri godine, do 1956. Bože, samo kad se setim bili su to najsrećniji dani mog života…

Posle Spartaka ste se vratili u FK „Radnički“?
Da. U Radničkom sam igrao sve do svoje 42. godine života. Tada sam prestao sa aktivnim igranjem. Položio sam trenerski ispit u postao trener u Radničkom. Mnogi igrači koji su kasnije otišli odavde u druge klubove su počeli kod mene. Bio sam im prvi trener. Tu su braća Samatović, Raka Drašković, Borko Kovač, Coban…Od svih njih nekako najviše po mom ukusu je bio Stevan Samatović. Uh! Kako je on bio dobar igrač. Igrao je kao doktor. Dobar tehničar i organizator. Kad ti on doda loptu, to je bilo kao na tacni. Sjajan igrač. Nije ni čudi što je i uspeo. On je kasnije igrao za beogradski Voždovački i ljubljansku Olimpiju. To je bio igrač koji je igrao glavom a ne na snagu. Krajem šezdesetih godina sam se povukao sa mesta trenera. I eto tako…Dolazili su mlađi i bolji!

Koji Vam je najdraži gol u karijeri?
Uh, šta da ti kažem…Ne znam…Svi su mi golovi dragi….Možda je to gol koji sam postigao dok sam igrao u Proleteru više zato što je bio čudan. Igrali smo u Botošu, zvali nas za slavu sela. Ja sam na toj utakmici dao gol preko glave sa šesnaest metara. Lopta je otišla tačno tamo ispod mesta gde se spajaju prečka i stativa. Sećam se da su gledaoci govorili „Ej, dete mu njegovo pa kako može tako glavom da da gol sa šesnaest metara!“…

A, koji Vam je bio najteži period dok ste aktivno igrali fudbal?
To je bilo na utakmici u Mostaru sa Veležom. Igrao sam tada za Dinamo iz Pančeva. Bila je to prijateljska utakmica. Dinamo je tada razigravao za ulazak u I ligu. Na toj utakmici ja sam stajao blizu šesnaesterca i spremam se da jednu povratnu višlju loptu uhvatim na polu volej kad mi se u noge celim telom bacio Žarko Barbarić. Od siline udarca pokidao mi je ligamente na desnom kolenu. Četiri meseca sam bio van terena. Povredu mi je sanirao doktor Ervin iz Beograda koji je bio sportski doktor i imao je svoju ordinaciju na III spratu iznad restorana „Ruski car“. Bilo je baš gadno tada!

Koliko je po Vama ljubav prema fudbalu presudna za uspeh?
Ljubav je važna, ali je volja presudna. Da bi uspeo u fudbalu treba da imaš volju čvrstu kao kamen. Ništa te ne sme pokolebati ako misliš da se baviš fudbalom.

Šta po Vama jedan fudbaler treba da ima? Kakve osobine?
Ako izuzmem zdravlje jer bez zdravlja nema ni fudbala jedan fudbaler treba da ima tehniku, obraz, karakter i dostojanstvo. Ali iznad svega disciplinu. Bez discipline nema ni uspeha ne samo u fudbalu već i u životu.

Kad bi ste bili u prilici da ponovo birate, da li bi ponovo izabrali fudbal?
Ej….Kako da ne!…Fudbal je za mene bio i ostao velika ljubav…Samo kad bi mogao…

Šta bi ste na kraju poručili mladim ljudima?
Deco, bavite se sportom. Fudbalom, rukometom, odbojkom…nije važno kojim sportom samo se sportom bavite. Imaćete zdravlje i bićete srećni!

Razgovor vodio: Radovan Zubac