Pozorište, umetnost magije…Postoje ljudi koji su svojim radom obeležili pozorišnu istoriju jednog mesta. Ljudi koji nisu više sa nama, ali kojih se vrlo rado sećamo i koje vrlo rado spominjemo. U Jaši Tomić, malom mestu u Banatu koje se nalazi na samoj granici, to je nesumnjivo bio Kosta Apostolović zvani Nune. Rođeni vrščanin, naturalizovani jašinac. Po zanimanju je bio prosvetni radnik. Profesor hemije, predavao je i fiziku, ali Nune je povrh svega bio čovek pozorišta. Čovek iz pozorišta. Samo mesto rođenja ovog čoveka dalo je možda naslutiti o kakvom je čoveku reč. Rođen je u kući koja se nalazila tik uz kuću Jovana Sterije Popovića. Možda je dobri duh Sterijin obitavajući na tom mestu bacio pozorišne čini i na Nuneta pa ga omađijao pozorištem. Poveo ga i pokazao mu sve odaje Talijinog hrama zarobivši tako našeg Nuneta u tim odajama do kraja njegovog života. Međutim, život taj surovi potkazivač ljudske sudbine usmerio je Nuneta u drugom pravcu. Postao je profesor hemije. Ali, Kostina ljubav prema pozorištu nije mogla ostati tek tako po strani. U toj borbi života i ljubavi našlo se mesta i za pozorište. Kažu ljudi koji su ga dobro poznavali da je bio glumac, komičar takav kakav se retko sreće. Lični prijatelj s Jovanom Ćirilovim.
U Jašu Tomić Kosta Apostolović je došao davne 1964. godine. Dobio je posao u ovdašnjoj osnovnoj školi “Stevan Aleksić”. Nisam baš siguran da je ovo mesto bilo zamišljeno kao konačno mesto obitavanja ovog čoveka, da je to želeo, ali eto desilo se da jeste. Živeo je sam i taj njegov život je kod mnogih meštana izazivao mnoge kontraverze. Međutim, on se na to nije osvrtao, trudio se da se nekako izdigne iznad toga, pokazavši na taj način svoju intelektualnu superiornost. Kako to obično biva kad su ljudski nagoni, koji su poput peska neuhvatljivi, jači od čoveka Nune je veoma brzo po dolasku uzeo učešće u pozorišnom životu ovog mesta. Latio se teškog i nezahvalnog posla. Došao je u pozorišnu sredinu koja je imala veoma bogatu istoriju i pozorišnu tradiciju. Sredinu koja je počela da pomalo pozorišno posustaje. Sećanja na uspehe Đorđa Damjanova – Đekšu su bila jaka i obavezujuća. Znao je to i Nune. Osećao. Nije se plašio toga. Hrabro je krenuo u pozorišnu avanturu. Počeo je da okuplja glumce da pravi ansambl. Čini mi se da je u sebi posedovao neki čudesni magnetizam kojim je uspevao da animira ljude da dođu u pozorište da glume. Imao je nepogrešivi instinkt da proceni kakav je ko glumac. Koliko ko može da da, može da pruži.To je valjda taj beleg sa kojim se čovek rađa, beleg koji je od Boga dat. Ali isto tako mora mu se priznati da je bio vispren u mirenju nepomirljivog. Čuvene su bile njegove kućne posete. Išao je glumcima na noge. Nije ga bilo sramota. Sve zarad pozorišta, zarad predstave. Znao je kako se treba boriti sa glumačkim sujetama tom opasnom taštinom koja ume da bude pogubna. Imao je lek za to. Glumce, za koje je smatrao da imaju šta da kažu na sceni, nije nikada sputavao. Oni su kod Nuneta imali veliku slobodu. Međutim, jednim krajičkom oka posmatrao je kako se sve to odvija. Nenemetljivo ali i te kako prisutno. Još mi u glavi stoji slika sa čitalačkih proba na kojoj Nune sedi blago pognute glave spuštenih naočara na vrh nosa, gleda i trljajući ruke pomno prati šta glumci rade. Radovao se sa glumcima, ali i tugovao sa njima. Bio je presrećan kad je glumac gradeći svoj lik dolazio do pravih, pozorišnih rešenja. Umeo je Kosta i da se naljuti. I to baš, baš. Umeo je da baci tekst da napusti probu. U tim trenucima glumci su znali da su prešli rubikon tolerencije koji je kod ovoga čoveka bio veoma visok. Ali isto tako umeo je da prilikom sufliranja stane i da glumcu ne baci tekst. Mnogi glumci su na sceni osetili tu Nunetovu kaznu. U tim trenucima on bi sa osmehom gledao glumca na sceni dok bi se ovaj pekao na živoj muci. Sećam se da je to radio samo u izuzetnim slučajevima kad glumac nije ozbiljno shvatao njegovu primedbu, vazda upućivanu da se tekst mora znati. Da bez znanja teksta nema ni glumačke igre. Bile su to surove lekcije koje su glumci dugo, dugo posle toga pamtili. Ali nadasve bio je i veliki šaljivdžija. Umeo je da zabavi glumce da opusti nategnutu atmosferu, da je relaksira. Rad na predstavi sa Nunetom nikada nije bio dosadan i monoton. U to su glumci mogli biti sigurni. Veliki je broj predstava koje je Kosta uradio u pozorištu u Jaši Tomić. Nabrojaću samo neke: “Vasa Željeznova”, “Gospođa ministarka”, “Dr”, “Aveti”, “Jelena Ćetković”, “Pod drvetom je bila sekira”, “Ljubavno pismo”, „Zona Zanforova“, „Tuđe dete“, “Beograd nekad i sad”, “Izbiračica”, “Pokondirena tikva”, “Ožalošćena porodica”, “Komandant Sajler”, “Uzoran muž”, “Noć ludaka u gospodskoj ulici”, “Nojeva barka”. Te predstave se više ne igraju. Nisu više na repertoaru. Veliki broj glumaca sa kojima je Nune radio nisu više, kao što nije ni on, među živima. Ali ono što je ostalo iza njega jeste jedna mlada ekipa glumaca, koji su bili i ostali njegovi učenici, koje je on doveo u pozorište, a koji i sada čine okosnicu glumačkog ansambla u ovom pozorištu. Da, svi oni sa ponosom ističu da ih je u pozorište doveo Nune.
Kosta Apostolović je umro 1995. godine. Na svoje poslednje putovanje ispraćen je iz Doma kulture u Jaši. Sećam se da su tom poslednjem ispraćaju prisustvovali svi oni koji su na bilo koji način bili vezani za sve ono što je ovaj nesebični, pomalo čudan zaljubljenik u pozorište uradio u ovom mestu. Sahranjen je u svom rodnom Vršcu. Ono što je posle svega najstrašnije je saznanje da danas njegov grob ne postoji. Oni koji su trebali da brinu o tom grobu to nisu radili. Poslednji ovozemaljski trag o postojanju jednog čoveka više ne postoji. Međutim, ostao je jedan drugi trag kojeg ljudska nebriga ne može izbrisati. Ostalo je sećanje. A to sećanje je beleg našeg postojanja. Siguran sam da i danas, poput Sterijinog duha koji je lebdio i blagosiljao Nuneta, Kostin duh lebdi u Domu kulture u Jaši Tomić, u pozorištu kojem je toliko bio privržen i kojem je sebe nesebično darivao. Lebdi i blagosilja sve one koji su se uselili u Talijin hram. Kažu da ljudi dva puta umiru. Prvi put kad fizički više nisu sa nama, i drugi put kad počinju da nestaju iz naših sećanja. Kad je Kosta Apostolović zvani Nune u pitanju on će u mojim sećanjima uvek ostati, biće uvek živ. Gde god da sam bio, kud god da sam koračao zemaljskim šarom, i na tom putu mislio o pozorištu uvek sam se sećao Nuneta. …To je najmanje što mogu učiniti za čoveka koji me je doveo u pozorište i omogućio mi da uronim u umetničku magiju koja se zove pozorište.
Piše: Radovan Zubac