ODLAZAK JAŠINSKOG BOBEKA

Naša Mala Redakcija — Sat, 27 Sep 2014 22:00:00 +0000

U Jaši Tomić je u 91. godini života preminuo Boško Petrov, čovek koji je ceo svoj život bio posvećen najvažnijoj sporednoj stvari na svetu – fudbalu. Za Boška je fudbal bio igra kojoj je poklonio svoje biće, poklonio svoju mladost, svoj život. Zapravo, za Boška je fudbal bio više od igre, on je za njega bio smisao života. Valjda zbog tog nesebičnog davanja u ime ljubavi ime Boška Petrova će trajno ostati zabeleženo zlatnim slovima u sportskoj antologiji Jaše Tomić, ali i ne samo tog mesta.

Igrao je u Dinamu iz Pančeva, zrenjaninskom Proleteru, Spartaku iz Subotice. Trenirali su ga Moša Marjanović i Bane Sekulić. Igrao je protiv Bobeka, Čajkovskog, Boškova, Veselinovića, Barbarića. Saigrači su mu bili Ognjanov, Takač, Jakovetić…Bilo je to vreme kada se na našim terenima igrao “romantičarski” fudbal. Bilo je to vreme kada se fudbal igrao zarad ljubavi, a ne zarad novca i bogatstva. Imao je Boško njegovu čuvenu fintu kojom je u očaj dovodio njegove čuvare. Zbog te finte nazivali su ga “jašinski Bobek”. Međutim, gde god je igrao on je jednako u mislima bio okrenut Jaši, mestu gde je započeo i završio igračku karijeru. Jaša Tomić je Bošku Petrovu u isto vreme bila i sreća i usud. Voleo je fudbal, ali generalno iznad svega je voleo sport. Zbog toga je često umeo da mladićima uputi savet da se bave sportom jer je duboko verovao da sport održava zdrav duh u telu, da može čoveka da učini boljim i kvalitetnijim. Igračku karijeru je završio u 42 godini života kada se posvetio radu u FK Radnički. Kod njega su prve fudbalske korake ka uspehu učili Stevan Samatović i njegov brat Baja, Raka Drašković, Borko Kovač, Coban i mnogi drugi. Neki od onih koje je Boško učio fudbalu postali su poznati fudbaleri u bivšoj Jugoslaviji. Često je umeo igračima da kaže da je ljubav prema fudbalu važna, ali da je neuporedivo važnija čvrsta volja, uporan rad i jaka disciplina. Kada smo ga jednom pitali da li bi se, kada bi se ponovo rodio, ponovo bavio fudbalom odgovorio je kao iz topa – Ih, samo kad bih mogao…

Čovek može da pobedi protivnika, može da pobedi i bolest ali, vreme ne može da pobedi. Uspevao je Boško da u svom životu ostvari mnoge važne pobede ali, pobedu nad vremenom nije. Vreme je pobedilo njega i Boško je toga bio svestan. Otišao je čovek za kojeg se sigurno može reći da je bio fudbalski, sportski simbol Jaše Tomić. Ostaje tom mestu i njegovim meštanima da taj simbol pokušaju da spasu od zaborava. Boško je tako nešto zaslužio.

NMR Info

LEGENDA KOJA ŽIVI

Naša Mala Redakcija — Tue, 17 Aug 2010 22:00:00 +0000

Pre neki dan sam, posle dužeg vremena svratio na fudbalski teren s namerom da pogledam trening našeg fudbalskog tima. Dok sam naslonjen na ogradu posmatrao neke nove klince koji trče za balunom setio sam se jednog čoveka koji je toliko mnogo uradio za fudbalski klub iz mog mesta. Čoveka koji nažalost nije više među nama. Sudbina je htela da njega više nema. Siguran sam da ti mladi ljudi koji su ispred mene trčali po terenu nisu imali prilike da upoznaju tog strasnog ljubitelja fudbala, fudbalskog pedagoga i odličnog fudbalera. Mnogi od njih nisu ni bili rođeni kad je ovaj jašinski fudbalski doajen ispisivao zlatne stranice fudbalske igre, igre koja je postala mnogo više od igre.Većina tih mladih ljudi nije možda ni čula za njega, a oni su na terenu i u klubu kojeg je taj neumorni fudbalski pregalac godinama stvarao. Ime čoveka kojeg sam se setio, kojeg se dosta često u svojim mislima sećam, zvao se Stevan Samatović, mnogima više poznatiji kao Pevac. Neko ga je zvao samo Steva.
Pevca sam upoznao, koliko me pamćenje služi, sada već sasvim davne 1979. godine kada je profesionalne kopačke okačio o klin u fudbalskom klubu Olimpija iz Ljubljane. Po završetku svoje profesionalne karijere Pevac vratio se u svoje rodno mesto. Vratio se u Jašu Tomić da svoje znanje, godinama sticano na terenima one – velike – Jugoslavije prenese na neke nove klince koji su fudbalsku loptu smatrali najdražom igračkom. Došao i zauvek ostao u sećanjima mnogih ljudi koje je dugi niz godina trenirao. Pošao je, fudbalski gledano, najtežim ali i najslađim putem. Po dolasku oformio je školu fudbala formirajući petliće i pionire. Znao je da se fudbal uči od malih nogu i da se jedino tim putem može krenuti kako bi se na kraju došlo da pravog cilja. Privio je Pevac pod svoje skute toliko klinaca da tako nešto siguran sam još dugo, dugo neće poći nekome za rukom. Sećam se da je u vreme treninga veliki teren vrvio od dece, dečijih povika, smeha i radosti. Mi, klinci željno smo čekali svaki novi trening. Nekako kao da smo živeli za taj trenutak. Sećam se da smo dolazili sat vremena pre od zakazanog vremena za trening bez obzira kakvo je vreme bilo. Bio je Pevac svakome od nas i drug i prijatelj i roditelj. Nije voleo nerad i lenjost, a bogami nije trpeo ni nedisciplinu. Ali isto tako nije bio zlopamtilo. Znao je da nas i najuri sa treninga, ali i da nas posle nekog vremena vrati. Sve to je radio pedagoški, odmereno i sa mnogo takta i osećaja. Umeo je Pevac da dođe i u školu da proveri kako njegova deca uče. Svi oni koji su u školi bili popustili u učenju bili su udaljeni sa treninga sve dok ocene nisu popravili. Tražio je od svakog od nas da prvo budemo ljudi, a tek potom fudbaleri. Mnogi od nas koji su danas već odrasli ljudi prolazili su, kroz treninge i druženje, sa ovim vrsnim stručnjakom i divnim čovekom jednu vrstu životne škole. Škole u kojoj se vežbao karakter i ličnost svakog od nas ponaosob. Umeo je Pevac da bude i neodoljivo duhovit. Imao je opaske kojih se i dan danas rado sećam. Bile su to opaske koje nisu vređale čoveka već su, naprotiv razvijale kod svakog od nas osećaj da je fudbal kolektivna igra u kojoj pojedinac ne znači mnogo. Osećaj pripadnosi klubu i solidarnost među igračima su bili i ostali elementi koje je uporno svojim radom gajio kod nas. Mnogi od nas su prošli zajednički put sa Pevcom, od petlića preko pionira i omladinaca sve do seniorskog tima. Svaki nivo je bio složeniji i teži, ali u isto vreme i zanimljiviji i neodoljivo prijemčiviji. Uživali smo u radu sa ovim čovekom. Zajedno smo se radovali pobedama i tugovali porazima, obišli smo zajedno veliki broj mesta. Bili smo jedna velika familija. Niko od nas nije bežao od radnih akcija koje su bile organizovane oko uređenja terena i stadiona. Tih akcija je po Stevinom povratku u Jašu bilo veoma puno. Nabrajanje šta je sve urađeno po njegovom povratku u Jašu trajalo bi i ja se na tome ovom prilikom neću zadržavati. Svi oni koji imaju čisto srce i čiste misli svega toga će se setiti. Oni drugi nisu vredni ni pažnje ni pomena. Imali smo osećaj da dok radimo nešto na terenu, ili oko stadiona, a nije vezano za loptu i trening – da radimo nešto za sebe i za naše bolje sutra u klubu u kojem treniramo i mestu u kojem živimo. Bilo je i onih koji su mislili da se u fudbalu do rezultata dolazi mađioničarskim trikovima, da rezultati padaju sa neba, da se do uspeha dolazi ispraznim seoskim pričama i mudrolijama. Takvi ljudi nisu, pred kraj Stevinog angažmana u našem fudbalskom klubu, blagonaklono gledali na njega i njegov rad. On se na to nije osvrtao radio je onako kako je znao i umeo. Rekao bih da je radio onoliko dobro koliko mu je mesto u kojem je živeo to dozvoljavalo. Nakon treniranja seniorske ekipe našeg fudbalskog kluba, Pevac je otišao. Otišao je u Krajišnik da tamo trenira njihov fudbalski klub, ali je i pored toga ostao privržen popularisanju fudbalske igre u našem mestu. Turniri u malom fudbalu koji su nekada bili atrakcija i bez kojih se nije mogla zamisliti neka proslava u našem malom-velikom mestu nisu bili održavani a da na njima učešće nije uzimao Pevac. Kažu pametni ljudi da je čovek srećan ako radi ono što voli, ako živi od onoga što radi i ako na kraju umre radeći ono što voli. Po tom verovanju Stevan Samatović je bio srećan čovek. Bavio se fudbalom kojeg je iznad svega voleo, živeo je od tog rada i na kraju je i svoj život izgubio radeći ono što voli. Pevac je poginuo u saobraćajnoj nesreći prilikom povratka sa utakmice u malom fudbalu koju su veterani našeg fudbalskog kluba igrali u Zrenjaninu. Sećam se da je njegovom ispraćaju prisustvovala ogromna masa sveta. Meni se tada činilo da koloni koja je pošla da isprati Pevca na njegov poslednji put nije bilo kraja. Mi, nekolicina njegovih klinca taj dan smo posle sahrane sedeli suznih očiju u obližnjem kafiću i samo ćutali. Činilo nam se da sve ono što smo tada hteli reći nije imalo snage da izađe iz našeg grla. Ta bol je ostala negde duboko u nama.
Prošlo je bezmalo dvadeset godina od tragične smrti Stevana Samatovića. Danas kao da je sećanje na ovog čoveka počelo da bledi i u mestu, i u našem fudbalskom klubu. Nove generacije mladih ljudi koji trče za balunom smenjuju jedna drugu. To je normalno i lepo, ali svakako da nije normalno a ponajmanje lepo što svaka nova generacija sve manje i manje zna o nekim ljudima koji su nekada stvarali fudbalski klub u kojem oni danas igraju. Nije lepo što ti mladi ljudi malo znaju, ili skoro ništa ne znaju, o ljudima koji su dres plavo-bele boje nosili ponosito i dostojanstveno. Odgovornost za takvu nebrigu svakako da pada na dušu uprave kluba. Fudbalska istorija u našem mestu ne počinje od juče ili prekjuče, ne počinje i ne završava se od jedne do druge uprave ona se gradila poslednjih sto godina. Ti ljudi, koji lagano klize iz naših sećanja u nepovrat, su obeležili jedno fudbalsko vreme ovog mesta. To se uvek i na svakom mestu, pod okriljem plavo-bele boje, mora znati. Ti ljudi su ušli u legendu o kojoj nove generacije moraju, ako ne sve ono bar nešto znati. Jedan od tih ljudi je nesumnjivo i Stevan Samatović, zvani Pevac. Neko ga je zvao samo Steva. On je legenda koja, dok je sećanja na njega, živi.

Piše: Radovan Zubac

legenda – NMR Info

ODLAZAK JAŠINSKOG BOBEKA

LEGENDA KOJA ŽIVI