Selo kao pokazatelj duše jedne zemlje

Naša Mala Redakcija — Fri, 03 Oct 2014 22:00:00 +0000

Pokušajte da prošetate kroz mesto u kom živite.
Ovaj tekst je na lokalnom nivou, pa ću se fokusirati na mesto u kom ja živim.
Da ne bih poredila i pisala o tome kako je bilo nekada, a kako je sada, osvrnimo se ovoga puta na to kako je sada.
Okreneš se oko sebe i na sve strane vidiš razrušene zgrade, kuće, razbijene prozore.
Da krenemo od centra mesta Jaša Tomić i da se na njemu i zadržimo, jer svako održava svoje, a javna imovina ipak je javna.
Pokušajte da prošetate duž centra.
Ima šta da se vidi, zar ne? Austrougarske zgrade, bisere arhitekture, crkve, zgrade iz doba komunizma i da ne nabrajam.
Nema kiča. Ako uporedimo sa metropolama od kojih prave kopije drugih metropola, ubacuju kič i ne prestaju time da se diče.
Mi imamo lepotu.
Kakvu?
Imamo zgrade koje odišu istorijom i same po sebi imaju jedan duh kulture i estetike.
Ali, sada dolazi ono veliko ALI.
Ne ulažemo.
Postavlja se pitanje kako je moguće da se ne ulaže u ono što čini srce jednog mesta?
Kako se ne ulaže u ono čime bi trebalo da se dičimo i što bi sa zadovoljstvom trebali da pokazujemo gostima?
Uvek kada se sruši, uruši ili skloni nešto što je po meni imalo veliki značaj kako ličan, tako i kolektivan meni bude strašno teško. Kao pojedincu, kao meštaninu Jaše Tomić.
Ubeđena sam i znam da u tom osećaju nisam sama.
Ali (!) postoji još jedno ALI u ovom našem vrtoglavom kulturnom padu, ono što ne propadne udareno rukom vremena, MI sami uništimo, razbijemo, polomimo.
Kako se uzdići iznad vandalizma i pokazati zube nekulturi moje je pitanje?
Šta je potrebno da jedan stanovnik ove zajednice bezbedno u njoj može da funkcioniše?
Kome da kažemo kako je i u kolikoj meri uništena javna imovina i zaista, ko će na to da odreaguje?
Prodati sve što valja, a od kulturne je vrednosti, uništiti sve što je napolju i nema ko isped njega da stražari naš je moto čini mi se.
Ja se stidim.
Eto.
Mene za ovo mesto veže upravo njegov duboki istorijski kulturni duh. Kada su naše bake i deke išle na igranke, svirale u orkestrima, išle na folklor, pazile na mesto u kom žive, jer u njemu žive.
Da li bismo rušili sopstvenu kuću? Da li bismo rušili sopstveno dvorište?
Zašto onda dozvoljavamo da se ruši mesto u kom se sve naše nalazi?
I osećam podsmeh onih koji dozvoljavaju ovakav način funkcionisanja, ali mogu da kažem samo jedno: možda jednog dana odete odavde, ali pazite na to da ćete možda biti prinuđeni da se vratite, a nećete imati gde.

J. P.

propadanje – NMR Info

Selo kao pokazatelj duše jedne zemlje