Sinoć, u maloj sali Doma Kulture u Krajišniku, prisustvovali smo predstavljanju nove knjige Branka Atlagića, romana “Spasenje pukovnika Gavrila“. Pisac, po školovanju profesor književnosti, po profesiji pripadnik službi javne i državne bezbednosti, po tematici pisanja zavičajni pisac, po opredeljenju čestit, ozbiljan i odgovoran čovek, je ovoga puta napravio veliki književni korak u pravome pravcu. Izdavač knjige je IP “Beograd“ iz Zrenjanina, štamparija je “Sitoprint“ Žitište.

Ispred domaćina MZ Krajišnik, prisutnima se obratio Slobodan Repac. Književno veče je veoma inspirisano vodio Aleksandar Budiša, odličan poznavalac dosadašnjeg književnog dela Branka Atlagića i njegov veliki prijatelj. Dvojica sjajnih recenzenata, pesnik, književnik i erudita Dušan Milićev i publicista i neprevaziđeni besednik Milan Bjelogrlić Beli su izneli svoja viđenja knjige, kao ljudi koji su imali odgovornost i čast da je prvi pročitaju. Bilo je zadovoljstvo slušati njihova viđenja priče o penzionisanom pukovniku Gavrilu Unčaninu, koji se nakon raspada zajedničke države i vojske, kojoj se zakleo na vernost, i raspada sopstvene porodice, vraća u rodno mesto u roditeljsku kuću, da pokuša da pronađe novi smisao svoga života.

Dvojica recenzenata su se prosto preplitala, dopunjavala jedan drugoga, iznoseći važne detalje iz knjige, pa su ih čak i proširivali ličnim sećanjima kojima su obogatili ukupan utisak.
Autor Branko Atlagić se obratio prisutnima, uz napomenu da je ostavio rezenzentima da govore o knjizi, dok je on izneo izuzetnu istorijsku analizu sudbine srpskog naroda tokom 20.veka, koji je nazvao vekom propuštenih prilika.

Pokušaću da iznesem i lični utisak o gospodinu Atlagiću i sudbini pukovnika Gavrila. Ova knjiga je priča o isceljenju i spasenju generacija koje su vođene ideologijama zabluda, doživele kolektivnu i ličnu stradiju i potpuno mrvljenje svega u šta su verovali. Kada je muzika prestala da svira, stvari su se ogolile do potpune suprotnosti od onoga kako su se činile. Gospodinu Atlagiću je jasno, koliko smo mi kao narod i društvo decenijama išli pogrešnim putevima i koliko smo se udaljili u pogrešnom pravcu. I da je jedini način da se zacelimo i da se spasemo, tako što ćemo se po svojim tragovima vratiti na mesto na kojem smo izgubili sebe. Tako ćemo ponovo pronaći sami sebe i nastaviti da otkrivamo veliku istinu o nama samima.

Prepuna sala, srdačna uzbuđenost svih prisutnih, ustreptalost i energija koja se osećala u prostoru i velika očekivanja svih prisutnih više su nego ispunjeni ovim književnim predstavljanjem.

U nedelju, 4. juna, sa početkom u 18.00 časova u sali parohijskog dom u Sečnju održaće se promocija romana “Zagledana u stijenu” autorke Nede Gudelj.

U ponedeljak, 16. maja u 19.00 časova u Domu kulture u Sečnju Obrazovni kulturni centar organizuje promociju romana “Magareće uši” Olivere Skoko. Knjiga je u izdanju Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin” a o romanu su napisali:
Nakon velikog uspeha Korčulanskog đira, sa radošću možemo da konstatujemo da će ovo leto biti u znaku nove knjige Olivere Skoko – romana “Magareće uši” najnovijeg izdanja u okviru izdavačke produkcije Gradske narodne biblioteke “Žarko Zrenjanin”. Nakon lajtmotivskog Mediterana koji se protezao u prva dva Oliverina romana, “Magareće uši” jesu posve drugačije: divan i tužan, autobiografski i fiktivan životoplet u “dve ruke”. Naizmenično nižu se poglavlja, jedno koje je u svojoj svesci pisala majka želeći da među koricama sačuva što više detalja iz života koji je polako na zamaku, sledeće koje je pisala ćerka, pronalazeći one lične i porodične, manje vidljive, a dragocene spone sa majčinim zapažanjima. Kao nenametljivi poziv čitaocu, ostaje upravo želja da se ljubavlju i nezaboravom povežu i sačuvaju ti amalgami ličnih i porodičnih storija koje jesu život.
Jelena Đorđević Perc
Novi roman Magareće uši Olivere Skoko, zrenjaninske spisateljice čiji je prethodni roman Korčulanski đir postigao izvanredan uspeh, pripoveda dve isprepletene priče o ženama. Možda je ovo nebitan podatak, ali povesti o ženama, sada i ovde, upravo su nešto što nedostaje savremenoj književnosti i to nije slučajno. Štaviše, način na koji nas spisateljica Olivera Skoko suočava s Ljubičinom, ali i Ankinom povešću jedinstven je u svojoj potresnosti odnosa majke i kćeri, ali i njihove bezgranične ljubavi. Ispripovedan kao kombinacija fikcije i dokumenta, ovaj tekst koji se igra stvarnošću i njenom senkom naposletku okončava snagom, ako hoćete i vedrinom. Naći smisao u gubitku, nasuprot gubitku smisla ono je što uvek krasi dobru literaturu, pravu književnost.
Vladimir Arsenić

Drugo izdanje kratkog romana „Maslina i tama“ autora Željka Vujadinovića izašlo je iz štampe sredinom septembra meseca 2020. godine. – Ubrzo nakon prvog izdanja, autor je uz pomoć sponzora obezbedio sredstva za štampanje duplog tiraža. Štampanje drugog izdanja knjige pomogli su:
DOO „Gomeks“ Zrenjanin,
„Bomist“ DOO, Zrenjanin,
SR „Tamiška lađa“ iz Tomaševca i
STKR „Anđela“ iz Konaka.
Sledeća planirana promocija je u Lukićevu, 03. 10. 2020. u 18 časova u velikoj sali Doma kulture, rekla je za NMR Info direktorka Biblioteke Dragana Pantović.

Promocija prvog kratkog romana “Maslina i tama” autora Željka Vujadinovića iz Lukićeva, održaće se u nedelju, 05.jula u 18 časova, u prostorijama Kulturnog centra u Sečnju.

Biblioteka „Jovan Dučić“ i autor pozivaju vas da uzmete učešća.

Književnik Slobodan Mandić o svom novom romanu „Panonski palimpsesti”

Novoustanovljena nagrada „Beskrajni plavi krug” za najbolji roman objavljen u poslednjih godinu dana na srpskom jeziku, uručena je književniku Slobodanu Mandiću, nekadašnjem novinaru lista „Zrenjanin”, u subotu, 30. novembra, u Matici srpskoj, u Novom Sadu. Priznanje za „Panonske palimpseste” (izdanje „Agore” i Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin”), uručio mu je predsednik Matice prof. dr Dragan Stanić.
Naime, u okviru manifestacije „Dani Miloša Crnjanskog”, a u spomen na velikana naše književnosti i njegovo delo, Matica srpska je osnovala stalnu godišnju književnu nagradu pod imenom „Beskrajni plavi krug”, koja će se dodeljivati za najbolji roman napisan na srpskom jeziku.
Više o samoj nagradi i svom novom, nagrađenom romanu govorio je za naš list Slobodan Mandić.

Šta za vas znači novoustanovljena nagrada?
– Dakako da to što je moj roman „Panonski palimpsesti” izabran da njime počne da traje Nagrada „Beskrajni plavi krug”, kojom Matica srpska, zajedno s Banatskim kulturnim krugom, čuva spomen na Miloša Crnjanskog, doživljavam kao izuzetnu čast. Svako ko piše romane, s radošću bi primio priznanje u znaku Crnjanskog, i dovođenje u vezu s delom ovog velikana. Spadam u one koje je otpočetka nadahnjivao Crnjanski. NJegov roman sam otkrio u gimnazijskim danima: bio je deo obavezne lektire. Kada sam pročitao „Seobe”, rekoh: evo pisca, evo knjige, remek-dela koje se ne može prevazići.
Profesora Luku Hajdukovića, opčinjen jezikom i poezijom „Seoba”, zapitao sam kako to da o ovakvom piscu nema podataka (nije ih bilo u izdanju koje smo čitali, a nisam ih našao ni u drugim knjigama u zrenjaninskoj Biblioteci); profesor je odgovorio rečenicom koja je za mene bila iznenađujući podatak o našoj stvarnosti. Ali dodao je i jednu utešnu – brzo će doći i dan Miloševog povratka. Stigao je; naš profesor sa Katedre za svetsku književnost Nikola Milošević dočekao je povratnika knjigom studija kakvu je dobio malo koji naš pisac.
Tada su „Druge seobe” postale za mene novo otkriće: već sam znao da je književnost beskrajni univerzum, sada sam uvideo i da jedan pisac može biti neiscrpan; „Druge seobe” su prevazišle rečeno remek-delo, više se onim prvim nisam ni vraćao, Druge su mi otada zauvek nadohvat ruke. Radovali su me „Hiperborejci”, „Komentari”, „Čarnojević”, kako li ne pomenuti Putopise ili „Mikelanđela”, ili Svetog Savu; čak i u prigodnim tekstovima, poput onih o našem Banatu i Banaćanima, pisanim pre jednog veka za „Politiku”, među kojima je i trag moje Sarče, nazire se buduće moćno pero, ovde jedva suzdržavano ograničenjima novinske margine.

Predstavite ukratko svoju knjigu; šta znači ovaj naslov, koja je glavna tema i najvažniji motivi?
– U naslovu se, kako je to u obrazloženju naveo predsednik žirija Aleksandar Jovanović, sažimaju sjedinjeni geografija i poetika: doživljaj Panonske ravnice, inače uporišne tačke moje sveukupne proze, i palimpsest kao razlistavanje individualih i kolektivnih slojeva priče.
U samom romanu je, pak, reč o hercegovačkim doseljenicima u Banat, i o onima sa kojima žive, a unutar toga okvira koji je zapravo povest mentalitetskog pretapanja, teče priča o odrastanju i sazrevanju, o otkrivanju sopstvenog pozvanja, o pokušaju ostvarivanja autentične egzistencije. Pored ostalog, i o čoveku izvan zajednice, dotaknutom čudom spasenja, kome svest o prolaznosti ne ubija radost, nego je pročišćava: o zaboravljenom iskustvu da se tek u osami začinje i odvija pravi život.
Istovremeno, književni postupak je ne manje važna tema knjige: svest o pripovedanju, kojim se neki sneni časi iz odsutnosti smeštaju u priču i postaju još jednom postojeći. Kao da se kaže, ako ima smisla izvlačiti poruku: ništa što je prošlo, nije prestalo da postoji.
M. MALBAŠKI – List Zrenjanin

Beleške na manžetnama

Problem čoveka? Želja da se on razume? Šta je istinito u čoveku – večno u ljudima? Koji je smisao života? – samo su neka od pitanja do čijeg odgovora nam nauka malo šta može pomoći. Neki odgovori na postavljena pitanja se kriju na jednom drugom mestu. Kriju se, koliko god to bilo čudno, u proznoj književnosti. Jedan od mogućih puteva koji bi nam mogao dati odgovor na sva ta i slična pitanja vodi nas od Dostojevskog do Gogolja. Bar ja tako mislim. Dostojevski, kako ga je nazvao Š.Cvajg „psiholog nad psiholozima“, uspeo je da osvetli čoveka do najsitnijih njegovih psiholoških pora, bežeći od konformizma dajući odgovore kako razumeti čovekovu prirodu. S druge strane, Gogolj je pokazao svetu ljude koji u sebi gase „božiju iskru“, ljude s mrtvom dušom.

Kada kažem da je Dostojevski težak za čitanje ništa novo nisam rekao. Do takve konstatacije će doći svako ko se lati čitanja njegovih dela. Težak je zato što njegovi junaci na svom životnom putu idu iz krajnosti u krajnost. U njegovim delima čovek juri samog sebe izlažući se psihološkim lomovima, mučenjima koja idu do granica sopstvenog uništenja. Ruku na srce niko od nas ne voli bol i strah. Niko od nas nije spreman na oduševljeni zanos mučeničkog niza – život, osećanja i strašni haos u sebi – sve u isto vreme. Naučne norme tu ne mogu pomoći. Heroji Dostojevskog su u svojim postupcima i nelogični i razdvojeni i mučenici koji se u isto vreme bore sami sa sobom, koji ne žele živeti po jednoj ustaljenoj formuli života, koji se rukovode principom „sitosti“, koji žive život svih. Ali oni su istiniti. To je ono što se meni čini interesantnim i strašnim u isto vreme. Istina! Po toj istini nije vredno pokazivati čoveka po nekom tamo standardu, civilizacijskom ili bilo kom drugom, već razgolićenog bez maski i maskiranih kostima. Istina o nama. Lepotu i dostojanstvo čoveka Dostojevski nije video u konkretnim životnim ispoljavanjima. Naprotiv, lepota se po Dostojevskom čuva kada se posle mnogobrojnih borbi sa nečastivim duša očisti i sačuva. Unutrašnji dijalozi, spor čoveka sa samim sobom, menjanje pozicija u tom sporu, odlaganje pronalaženja tačke preloma su upravo elementi koji vode pročišćenju duše i njenom spasenju. Protivurečnosti su sastavni delovi te borbe i one upravo usložnjavaju čitanje Dostojevskog. Svega toga ima na pretek u svim njegovim delima. Toga ima kod svakog od braće Karamazov, ima i kod Raskoljnikova i kod Katarine Ivanovne i kod Kneza Miškina i kod Nastasije Filipovne i kod Rogozina i kod Stavrogina i kod Darje Pavlovne i kod Smerdjakova i kod Sonje…Borba različitih misli i motiva, postojanje samospoznaje su muke svih junaka Dostojevskog. Ko uspe da te muke preživi dolazi do zdravog i harmoničnog života duše svoje, do glavne ugodnosti čovekove. Dolazi do „duševnog mira“! Ima li išta lepše od te ugodnosti? Nema! Dostojevski je svetu pokazao da se do „iskre božije“ dolazi korak po korak. Da put nije nimalo lak. Da je svako rešenje, rešenje za sebe. Da je ta iskra nepresušna samo je treba u našoj duši pronaći i upaliti.

S druge strane, drugi genije Gogolj tu „božiju iskru“ u svojim delima kroz svoje junake gasi. On prikazuje ljude u kojma obitava mrtva duša. On je to tako jako i surovo prikazao da nije ni čudo što njegov roman „Mrtve duše“ cenzura nije dopustila. Evidentno je da se Gogolj kroz sam naslov romana do krajnjih granica drskosti poigrao rečima. Čak i sa stanovišta pravoslavlja sam naslov ovog Gogoljevog dela deluje provokativno. Duše ne mogu biti mrtve. Jevanđelje kaže da je to bogohuljenje. Kontrapunkt Dostojevskom je odmah primetan. Međutim, sam Gogolj se potrudio da kroz heroje roman-poeme opravda njen naslov. I, čini se, da je uspeo u tome. Sobakevič, Pljuškin, Korobočka, Nozdrjov, Manjilov, Čičikov, a uz njih i junaci drugih Gogoljevih dela kao što su Hljestakov, Akakij Akakevič, Ivan Ivanovič, Ivan Nikiforovič, Dobčinski i Bobčinski kao i mnogi drugi predstavljaju zlosutne beživotne voštane figure koje predstavljaju oličenje ljudskog ništavila. Večni Gogoljevi mrtvaci! Kod Gogolja nema ljudskih likova, kod njega se pojavljuju „njuške i ružna lica“. Zasigurno da je na ovakav odnos prema ljudima uticalo i njegovo užasno detinjstvo. Ponešen uspomenama iz takvog detinjstva nije ni čudo što kod njega nema pozitivnih likova. Sa takvim svojim stavom Gogolj je sam sebe doveo do samog ludila i stradanja, u isto vreme nemoćan da tu može išta promeniti. Pokušaj da u svojoj roman – poemi „Mrtve duše“ drugi tom, kojeg je sam zapalio i uništio, kod svojih junaka unese elemanat pozitivnog i optimističnog ostao je bez uspeha Njegovo mentalno stanje nije dopuštalo tako nešto. Personaža po kojoj je Gogolj otelovljenje demona često puta se mogla čuti. Za mnoge ona i danas ima jako značenje. U takvu krajnost ja nisam spreman ići. Pre bih rekao da je postojanje jake volje ali i nemoći za promenama bila zla kob koja je ovog genija pratila do kraja njegovog života.

Ako za Dostojevskog mogu da kažem da je on kroz duboko stradanje spoznao i uvideo čovekovu ćud i njegovo aktivno delovanje ka pronalaženju duševnog mira, kod Gogolja se sve urušava osim bezdušnosti. Duše nema! Dostojevski je bio ubeđen da u čoveku ipak postoji dobrota. Po njemu zlo je u drugom planu ali sa željom da izbije u prvi plan i da dominira u čoveku. Život stvara i budi to zlo u čoveku. Tu leži borba između dobra i zla. Borba između boga i demona. Kod Gogolja su ostali samo poročni ljudi koji formalno žive. Borbe nema jer je Faustov peti čin napisan. Ostali su Gogoljevi živi mrtvaci! Ono što je posebno interesantno jeste saznanje da se Gogolj nije zadržavao na njegovom vremenu već je išao ka budućnosti. Jedna vrsta predskazanja. Zbog toga me ne čudi osećanje koje je postalo karakteristično za savremenog čoveka, osećanje po kojem smo formalno živi dok nam duša lagano umire.

Radovan Zubac