Recimo da nikako nikada nisam mogla da pohvatam ko dolazi iza koga i kako se šta radi, odnosno ko koga prati i g(u)azi i ko nosi čiju košulju.
Ne razumete o čemu pričam? Pa da, nisam novinar. I ako očekujete izveštaj iz okoline, prešli ste se.
Imala sam nameru da pišem o tome kako sam u životu naišla na sve i svašta, na dozu nelojalnosti, ogovaranja, neistinitosti, na dozu nepoštovanja, pa sam odustala.
Svi veoma dobro znamo kako živimo i čime se hranimo. Uglavnom su to sitne svađe, ogovaranja, nerazumevanja, neslaganja, i da ne nabrajam.
Nego da li znate onu priču o Valpurgijskoj noći? To je noć u kojoj se veštice skupljaju na planini i savetuju se sa svojim bogovima. Da ne bih mnogo drvila, najbitnije je da se u toj noći podrazumevaju razni rituali ali i ljudsko žrtvovanje.
Opa!
,,U kom smeru ova ide?“ pitate se.
E pa, ukoliko već pokušamo da lanemo pomislimo prvo na to koga svojim lajanjem žrtvujemo.
Ono što hoću da kažem je, svaka sitnica koju izgovorimo može sa sobom poneti lavinu ogavnih stvari.
A ko smo mi da sudimo nekome?
I ne samo to. Kola na koja lajemo mogu biti upravo ona koja su nas vozila ili koja bi mogla jednoga dana da nas povezu, ukoliko nas druga pregaze.
Duševna hrana malenih egocentričnosti upravo jeste sakaćenje onoga što je drugačije od očekivanog.
Sastanak sa bogovima koji naređuju odvija se u glavama, a onda nam se desi prekretnica – prijatelji postaju neprijatelji, neprijatelji neutralni, dok neutralni postaju prijatelji.
Dok se jedni raduju i aplaudiraju drugi plaču i kunu.
Zamislite?
Tako je bilo otkako je sveta i veka, možda mi jesmo braća, ali kese nisu sestre i slično. Gramofon nekako uvek vrti jednu te istu ploču, ali valjalo bi uneti promene, ako već nešto menjamo. Uvek virimo u tuđ svet, dok ne menjamo naš.
Ukoliko još uvek ne shvatate šta sam htela da kažem, razmislite dobro o tome da li ste danas razgovarali o ljudima i na koji način.
Ovo je prvi i poslednji put da se bavim ovakvom temom.
Lep pozdrav.
Jovana Petrov