МЛАДОСТ, ЛУДОСТ, БУДУЋНОСТ
Белешке на манжетнама
У смирај једног дана, доста уморан од њега, упутио сам се у лагану шетњу на Калемегдан. Договорио сам се са једним мојим познаником иначе позоришним редитељем да се предвече видимо Код Руског цара на чашицу разговора. Припремајући се за виђење са мени драгим познаником одлучио сам да шетњом прекратим време. Ходао сам сасвим опуштено са осећањем неке чудне среће и задовољства. Боже, колико има истине у Андрићевој мисли која каже Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још је чудније: како често нам баш то мало недостаје. Дошавши на Калемегдан приметих да није било пуно људи у тој оази у центру града. Ту и тамо који пролазник. Прија ми самоћа те врсте. Лепо је све уређено. Све је некако чисто. Трава је била скоро покошена јер се мирис свеже покошене траве осећао у ваздуху. Киша која је данас пре подне падала, некако, као да је ваздух прочистила. Дишем пуним плућима.
Док сам се спуштао ка павиљону Цвијете Зузорић приметио сам с десне стране тројицу младића. Неко би рекао ништа посебно. Али ти младићи су стајали правилно распоређени у облику троугла и играли неку своју игру и то на простору који за то није био превиђен. Стајали су на једној благо накошеној зеленој површини. Помислио сам зар је могуће да ти млади људи у себи носе толики немар и немир да се налазе тамо где не треба да буду, да се налазе тамо где чак ни деца несталног и немирног духа не иду. Међутим, то није био једини разлог због којег су ми ова три младића привукла пажњу. Они су играли неку чудну игру. Питао сам се која је то игра? Моја знатижеља као и бучност игре коју су младићи играли привукли су моју пажњу па сам се због тог одлучио да се овој тројици непознатих младих људи приближим и да покушам да одгонетнем о чему се заправо ради. Док сам прилазио почео сам да разазнајем говор. Уследило је прво непријатно изненађење. Ти млади људи су странци. По језику којим су се споразумевали рекао бих да су из земље која припада скандинавском говорном подручју. Моја близина их није ничим омела. За њих ја сам био само ваздух. Чак ни осећај нелагодности нисам приметио код њих, с обзиром да их је посматрао човек који је на свом лицу имао јасну упитаност и једну врсту прекора; зар не видите да тај простор где се ви налазите није предвиђен не само за игру него ни за шетњу. Искрено, то моје не констатовање с њихове стране ме није толико погодило јер је такав однос у духу данашњег времена и поимања система вредности уопште. Што би рекао Шарл де Монтескије Оно што је у једном времену истина, у другом је заблуда. Човек се временом, додуше тешком муком навикне на то, али се ипак навикне. Оно што је још интересантније од некултуре јесте игра коју су ти млади људи играли. Није требало пуно времена да закључим о каквој је игри реч. Цела игра се састојала у томе ко ће кога јаче да погоди тениском лоптицом!? Заправо, ко је колико спреман да поднесе, издржи бол задобијеног ударца. Ко ће дуже пркосити болу. Болне гримасе које су ти млади људи након задобијеног ударца слагали на својим лицима су у мени изазивали сажаљeње, али не због задобијеног ударца и претрпљеног бола већ сажаљење према њима као младим људима и њиховог односа према животу, боље речено смислу живота. Стајао сам ту једно извесно време и немо посматрао слику надасве чудног призора. За мене је тај призор био жалостан за њих сигурно не. Они су, стекао сам такав утисак, просто уживали у томе. Око њих се разлегао громки смех. Али, био је то смех с призвуком плача. Сигурно да је та игра је требала да буде доказ нечега. Али чега? У том тренутку разлика између њих и мене је била више него приметна.
Дуго сам после тога размишљао о ономе што сам видео. Више нисам примећивао лепоту окружења већ сам испред себе у мислима увек имао та три младића. Та три странца. Шетња се не мојом вољом претворила у размишљање и упорно трагање за одоговором на питање: Зашто? Насиље и бол под ореолом среће и задовољства? Не. Привид? Можда. Немоћ? Да. Изопштење? Свакако. Ако младост подразумева лудост те врсте, онда је велико питање шта нам то будућност доноси.
Радован Зубац