Dopisnica iz Varoši
Ovogodišnja noć mračna, kiša neumitno lije, kao da i nebo plače za nekim vremenima što bejahu, za devojkama i mladićima zarumenjenih od ljubavi i zadovoljstva, za ONOM novogodišnjom noći koja ostaje još samo u mislima starijih varošana, koji u ovom pobesnelom vremenu još imaju kada da ih se prisećaju … „O tempora, o moris“ govorili su stari Rimljani, u vreme neko daleko, ne znajući da će se te reči nakon nekoliko hiljada godina toliko obistiniti, da vreme donosi i odnosi običaje, da se ne prepoznaje sa svojim potomcima, da li bi nas preci prepoznali? Neka, sada već davna novogodišnja noć, ostaje urezana u sećanje, u pamćenje, ostaje za priču da je nekad bivalo i tako. A, znalo se, posle novembarskih praznika, prvih dana decembra, počinju pripreme za novogodišnju noć, za „najluđu“ noć, kako se tada govorilo. Ta čarobna noć se organizovala u više kafana, motelu, vatrogasnom domu, ali ipak kao magija sve je privlačila Velika sala hotela, impozantna sa svojim enterijerom i skrivenim, iza teških, zelenih draperija, skrivenim tajnama. Jagma za ulaznicama i boljim rasporedom stolova, počinjala je već prvih dana decembra u Maloj sali hotela, gde se tražila „veza“ i karta više. Krojačice varoške, imale su pune ruke posla, šijući do kasno u noć, kako bi varoške lepotice zasijale u punom sjaju svojih novogodišnjih toaleta. I, dođe ta noć, sneg navejao i savio grane parkovskog drveća, neki slatki nemir promiče zabelelim korzoom, oduševljenje raste. Pristižu i varošani iz drugih gradova i Republika, sve je tako svečano i otmeno, a ljubav lebdi kao hiljade belih pahulja, koje ukrašavaju ovo veče. Sala velika, prostrana sa svojih impozantnih gotovo petstotina sedišta, prosto obuzima tremom one koji su prvi put tu, kao da im nagoveštava da su pristigli u Sresku Varoš koja je odisala kulturom i gospodstvom. Muzika počinje, prvi taktovi lagano, poziv za prvi ples. Levo od ulaznih vrata, kao da i sada gledam, veliki podijum, sa koga maestro violine, naš ovdašnji krojač, gsn Elek, donosi toplinu strepnje i ljubavi, gudalo prosto mami i stapa se sa zvucima harmonike Bate Rusa, uz pratnju saksofoniste Olega, čiji su se zvuci preplitali i milovali akorde gitare gospode Barne i Tiće, a u pozadini se uvek raspoloženi Jo Peter dražesno „hrvao“ sa ostarelim kontrabasom, kao na onim nezaboravnim crno belim slikama starih majstora fotografije. Očas bi se podijum napunio razigranom i raspevanom mladošću, polako se prelazilo na tvist, rokenrol, valcer, i ono najrazigranije „užičko“ kolo, kada se igralo do iznemoglosti, a u pauzama se čitala šaljiva pošta uz smeh i aplauze, gledalo na otkucaje sata … A, onda prolom od čestitanja, ljubljenja, grljenja, sala se ubrzano punila tom ogromnom pozitivnom energijom, ljubili su se i grlili i znani i neznani i sve se stapalo u jednu magiju, koja se zove ljubav i sreća. Oni zaljubljeni su se krišom povlačili u osenčene delove sale, da podele tu radost i toplinu uz nežne zagrljaje i poljupce. Bože, da li sanjam, da li sam to ušao u neki zakaldovani, zatravljeni svet, zabranjene odaje, da li je ovo čarolija? LJubav je isijavala iz svakog dodira, pogleda, iz svake čaše, plovila po raskupusanim gajdankama prepunih nota, ulivala se u sva srca i gradila ogroman bedem neprolaznosti, čuvajući sve to za nezaborav…
U neke sitne sate se odlazilo na počinak, svi ushićeni, oduševljeni, sa tašnicama punih priča i utisaka, sa milinom u duši. Jutro osviće belo, snežno, razdragani varošani na sankama, sa upregnutim čilašima, uz zvuke praporaca, odlaze da čestitaju, odlazilo se i dolazilo, sve je postajalo jedna velika porodica … Sada, neko drugo vreme, možda drugi ljudi, novi običaji, tehnika i progres uzimaju svoj danak, odvlače nas u neki virtualni svet, svet maski, bez smeha, bez … Velika sala hotela ćuti urušena, nema u bolu što je ostavljena i napuštena, kao da moli sve nas da joj pružimo bar malo pažnje, zarad onih bajnih vremena, kada je bila ukras i ponos Varoši. Korzo odavno zanemeo, ne čuje se bat koraka neobuzdane mladeži, nema ni čestitki, ni snega na trotoaru, parku, neke čudne memljivr zime, neka nesigurnost nas plaši. Kuda ideš dobri svete? Sa promenom kazaljki ponesi i deo sećanja, nezaborava, dah mladosti, toplinu ljubavi, ne dozvoli da presahnu svi izvori i izdani koji su nas godinama zapljuskivali radošću i mirom, mirisom dunja, pojem slavuja, onih dvestatrideset koraka, pregrštom čestitki, Pajicinih tamburaša … i još toliko toga ima za poneti. Gledam jutros sunce na nebeskom plavetniku, ono zimsko, koje razgoni ovu pustoš u Varoši i duši, koje pokušava da nas sve obgrli svojim toplim zracima, kao da šapuće: „Ostajem ja sa vama večno, da od zaborava obasjam sve tajne i lepote neke mladosti u vremenu ONOM …“ onom naše … što nekad bejaše …