Dopisnica iz Varoši
Vrbe su već odavno olistale, topole su se uzvisile put neba u svojoj raskoši, poljsko cveće je ukrasilo dolmu i livade, pa vredne pčelice veselo zuje sabirajući prvi nektar, krave i ovce pasu mirno meku i sočnu travu, a čobani prave sviraljke, odmarajući u hladu stoletne vrbe. Prolećno sunce prijatno greje vredne paore i mami cvrkut veselih ševa, dok vetruška krstari nebom, prepuštajući se laganom povetarcu, da se igra nad banatskom ravnicom. Sve miriše na početak maja, meseca cveća, ljubavi, tajni, tek olistalih platana, poja slavuja i čavrljanja neumornih dživdžana. Cela Varoš je nekako svečano i sa nestrpljenjem čekala taj 1. Maj da se razmili po vrbacima i livadama nepredvidljivog Tamiša, da se opusti sa prijateljima i dragima, da, da sebi oduška i razdeli to zadovoljstvo, koje se nije dalo sakriti, a koje je povezano sa dolaskom dragih i milih širom one nam domovine. Po ustaljenom običaju i praznovanju, prvo bi se u cik zore začule trube, činele i bubnjevi aktivista Dobrovoljnog Vatrogasnog Društva, osnovanog daleke 1885. godine, koje je budnicom obaveštavalo varošane da je vreme za odlazak na izlet i druženje. Prezali su se paradni fijakeri i kočije, čeze, palili zadružni traktori i legendarni zadružni autobus od miline nazvan „crvena ptica“ i hitalo se sa zastavama, sa pesmom životu i mladosti u kolonama, peške i biciklima, mopedima ili kako je već ko mogao, u zagrljaj Potamišja. Već od „Minje“ su se videle vatre i dim raspaljenih roštilja, tu su obično praznovali bankarski i sreski činovnici sa svojim porodicama i prijateljima, koji su za ovu priliku specijalno pozivani iz većih Varoši, ondašnji „krem“ naše Varoši. Sindikalne organizacije su se utrkivale koja će lepše i originalnije da se organizuje i zadivi prolaznike i susede oko rasplamsane, prvomajske vatre. Daljim putem prema skeli ponovo veselo društvo, čuju se i prvi zvuci gitara, gde naši studenti sa svojim kolegama iz studentskih domova, kreirajući mali kamp, okićen tek zaplavelim jorgovanom i prvim poljskim i livadskim cvećem, razastrtim po isvectaloj dolmi, koketno ih darivajući koleginicama uz puno poštovanja i ljubavi, započinjući splet starogradskih pesama i šansona, koje su se polagano širile šumarkom, kao muzička magla, ispunjujući lepotom i aktere i prolaznike. Nizali su se starogradskih biseri i sve uvijeno u ljubav koja prosto prijanja za srca, kao rosa na damskom sandalicama. Pa to je maj, maj ljubavi, kada i ptice svojom pesmom pripomažu u šarmiranju ovih prelepih devojaka, šireći toplinu kao rasplamsana vatra sa kamina u nekim snežnim, decembarskim noćima. Krećući se prema „Munđerovom budžaku“, tradicionalnom okupljalištu zadrugara i ostalih varošana, nailazimo na još nekoliko skupina ribara, prosvetara, sportista, svako na svoj način dočekuje i organizuje ovaj prvi majski dan.
Tamiš, praveći veliku krivinu, nadahnut Božanskom lepotom, iznedrio je ovaj Budžak kao stvoren za prigodna okupljanja i manifestacije. Zadrugari, kao dobri domaćini, pripremili su dosta i ića i pića i pozivali bi varošane da im se pridruže i da zajednički, pored rasplamsanih vatri i uzvrelih kotlića uživaju u ovom, rajskom danu. I sve miriše na mladost, na razbarušenost, na igru, na sreću, svi dele nesebično jedno vreme, koje polako, a u šta će se mnogi kasnije uveriti, podseća na peščani sat u svom neumornom kretanju kroz Vasionu, kroz prolaznost. Oni mlađi, ili odvažniji bi bili toga dana i prvi kupači i tada bi se i zvanično otvarala sezona kupanja na ovoj banatskoj lepotici, obrubnjenoj vrbacima i vitkim topolama, koje su dočekale i ispratili mnoge generacije, kako varošana, tako i njihovih gostiju, i niko ne bi ostao ravnodušan, ponovo bi se sa radošću vraćali tokom letnjih ferija, postajući deo tajni naše Varoši i njenog čarobnog Potamišja. I sve je plesalo u ritmu zanosa i strasti, trepereći kao lišće mlade jasike, pa čak je i harmonika svojim basovima i baritonima nežno, opijena zracima popodnevnog sunca slala pozdrav celom svetu, a i mi smo bili svet. Kasnije, popodne veseli, malo podnapiti opušteni, bezbrižno otkočeni od svakodnevnice, vraćali su se u Varoš, šaljući ljubav poput malih cvrčaka, pa Bože, ovo je oda životu i lepoti što nam se dariva. Uveče, korzo kao košnica, prepun vri hotel, terasa, poslastičarnice prepune mladosti koja zna i hoće da uživa, jer negde duboko, u duši zna i oseća da će sve to biti prošlost koja će se ponavljati još jedino u mislima. Dugo i dugo bi se prepričavalo na poselima i igrankama, na klupama po sokacima dogodovštine sa Prvomajskog uranka, o još jednom vremenu ljubavi i snoviđenja, maštanja i želja, žal, a moglo se više, ostala bi neka potajna, neiskazana ljubav, nedovršena pesma, otvorene korice nepročitanog romana, ostalo kao malo goluždravo ptiče, koje bi da se vine, da poleti put nebesnog plavetnila, da stigne svoju davno odletelu braću, tamo negde iza crvenila horizonta koje odnosi još jedan dan i donosi zvezdanu noć, da li bol ili sreću… Još samo u mislima, ovoga maja, negde iz dubine odzvanjaju akordi davno ispevanih balada, tihi zvuk gitare nam došaptava … bila jednom mladost jedna začarana Potamišjem i Prvomajskim urankom, i blago šuštanje jasike na laganom povetarcu, kao da nas podseća i opominje kao da nam želi reći, dragi moji varošani, ej bilo … bilo ono naše … što nekad bejaše …