BALADA O PARKU

0 2.572

Dopisnica iz Varoši


Park, kao rajski vrt, sred Varoši, sa jedne strane velelepno zdanje hotela, sa druge vremešna zgrada škole nižih razreda, koju je u životu održavala cika vesele, nemirne dece. Kultno mesto za odmor onih starijih žitelja, naviknutih da posle kupovine dnevne štampe u obližnjoj trafici, posedaju na klupe, u hladovinu divljih kestenova i divane o varoškim a bogami i svetskim događanjima.
Sa obližnjih drvenih bandera, na kojima su bili okačeni zvučnici slušali bi najnovija saopštenja i tiho prkosili i Staljinu i Americi. Parkovske staze pravilno prosečene i prekrivene crvenom šljakom kao da su isticale dve ogromne rundele i na jednoj i na drugoj strani parka, ograđena kovanim lancima, sa ciglanom podzidom, zasejane „noćnom frajlom“, „golubijom gušom“, „lepom katom“, prelepim nevenima, karanfilima … sve je mirisalo i prosto golicalo nozdrve baš kao u nekoj pariskoj parfimeriji. Egzotične vrste ukrasnog drveća, sofora, ona ogromna, čiji su plodovi kao niska bisera, a devojčice su njima mazale svoje nokte koji su se presijavali kao nalakirani, pa su se pravile važne i već odrasle, zatim kestenovi, javor negrundovac, koprivić, čije smo bobice brali, kada sazru i njime gađali jedni druge iz malenih praćki, koje smo, kao na safariju, ponosno nosili oko vrata za vreme školskog velikog odmora, visoki jablan, mnogi ga se sećaju, nadvisio svo rastinje i baš kao kakav stražar, čuvar nadgledao prolaznike i nemirne vragolane. Odmah, na ulazu u park, iz pravca hotela, a sa leve strane, nalazio se bunar sa kolom na okretanje, čija voda je krepila i osvežavala posetioce, okružen sa dve katalpe, od čijih plodova smo pravili mačeve i noževe u našim nebrojenim „ratovanjima“ sa onima iz IV3. Varoški dobošar Đokica vredno i sa pažnjom je održavao park, parkovsko cveće i „živu“ ogradu od kao sneg rascvetalog celtisa. Park je odisao lepotom, mirisima i spokojnošću.

U večernjim satima one starije sugrađane su sada zamenjivali oni mlađi, da u senci divljih kestenova, uz miris rascvetalih lipa, u zvezdanoj noći koja je raspaljivala romantična osećanja, iskazuju svoju naklonost, često zamuckujući, dok je srce dobovalo i tražilo način da iskoči iz mladalačkih grudi. Lepota ljubavi je nadomeštala sve, lepila se uz svaku reč, svaki stih, nespretno izrečen, ali svakako sa namerom da zadivi, da probudi one leptiriće koji su se vrzmali po stomaku. Oni muzikalniji i već prekaljeni varošani su se oglašavali muzikom sa gitara na klupi, na severnom delu parka, preko puta Pravoslavne crkve praćeni heruvimskim glasovima, tek procvalih, kao bulke, zarumenjenih varošanki. Oni malo stariji, sada već studenti, prepričavali su zgode iz Velikih Varoši, gde su ujesen odlazili na studije, projavljujući kakvu novu reč ili novi „štos“. Maštalo o putovanjima, ekskurzijama, nekom plavetnilu tajanstvenih mora i ćarlijanju morskih talasa, šaputanju maestrala, dok drže u ruci malu, nežnu, belu ruku, osvajajući ceo svet u jednom trenu i dahu. A tajne, ko prosuto lišće kestenova, ostaće zauvek sakriveno, mistično, nikada do kraja otkriveno. Jedna divna latinska sentencija možda najbolje potvrđuje sve ono napisano o mladosti: „Dies iuventutis,similes sunt,diebus veris,“ koju je svaki gimnazijalac pročitao i zapamtio. Posmatram park, usamljen, napušten, kao stari kaštel, obgrljen bršljanom, kako tuguje i seća se nekih lepih, izbledelih vremena, cike rascvrkutanih školaraca, ozbiljnih, gospodstvenih likova penzionisah Sreskih i Opštinskih činovnika i beležnika, zova mladosti, plača gitare i soprana i altova koji polako nestaju kao obrisi Varošice u magli, kada prvim, ranim, jutarnjim vozovima odlazimo … pisak lokomotive najavljuje polazak, a u očima se ujezerilo lice otpravnika sa crvenom kapom i palicom ispruženom prema nekim novim slutnjama i željama. Taj pisak će da nas budi, tamo negde u dalekom svetu, jedna crvena kapa će svetleti detinjstvom sa svom lepotom koju večito nosi u sebi, prošlošću koju ne damo, i koju nam niko ne može oduzeti, ljubomorno je čuvajući od svih promena i nasrtljivaca.
Bože, naš park, čini mi se kao deo nebeskog Raja, kao sigurno odmorište na životnom putu, kao dodir majčine ruke, koja nam daje sigurnost, kao miris tek ispečene pogače, one okrugle, velike, baš kao ceo svet što je sa nama i u nama. Nad parkom polako pada tama, zvezdani ruj obasipa horizont, mesec još jednom rasvetljava park ne bi li prizvao varošane, one negdašnje, da ih prigrli, da se svojim zracima poigra viticama nekih davnih šiparica … Odzvanja ponoć sa tornja Katoličke crkve, a eho zvona kao da nas podseća …na ono naše … što nekad bejaše …

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana