BELA LAĐA

0 401

Trag zvezdane prašine

Zahvaljujući sećanjima danas sasvim sigurno mogu da tvrdim, ne bojeći se greške i svoje lucidnosti, da je Jaša imala prozore koji mame, zidove koji čuvaju tajne, tavanice prepune zvezda, slike na zidu i senku meseca koji prede. Imala je Jaša svoj ringišpil sna, zvižduk vozova i dečje glasove, muziku koju smo preboleli i muzikante koje smo rado slušali, svoju reku i svoju “Belu lađu“.

Doplovila je ta “Bela lađa“ u ovo mesto ko zna odakle i ko zna kad. Doplovila i spustila svoje sidro, onako nečujno, odmah tu iza ćoška u ulici JNA zamenivši tamo, tada već svojom sudbinom umornu, kafanu “Kod Mrkšića“. Mnogi koji su svojom nogom kročili u tu lađu, da li sasvim slučajno ili namerno, postali su zaljubljeni u muziku koja se u njoj čula i iz nje rasipala poput zvezdane prašine. Mnogi su u njoj isprepleli zvuke od vina što je u ustima gorelo duboko u noć uz otvorene bačve sve dotle dok se novi dan ne bi probudio. Oči ljudi, koji su iz nje izlazili a koje su gledale čas vrh neba čas podno biljke bile su iskusnije od uličnih svetiljki. U toj lađi gde se um pomerao i zagonetke cvetale izoštravale su se slike ovoga sveta. Mnogi stolovi u njoj bili su porodični. Negde tiha mala svečanost, a negde graja i pesma jaka. Onako, svako za svoju dušu. Po ćoškovima ove lađe sedeli su ljudi kojima su zvezde lukavo kapljale iz očiju. U njoj su se nove ljubavi rađale i uz vino i razbijenu čašu najavljivale a neke su se ljubavi uz mešavinu vina i suza gasile. Ljubavnici su se krišom posmatrali i poput nemuštog jezika dogovarali o novoj ugaženoj travi. Bilo je na ovoj lađi mesta i za one koji su umorni od noćnog života tražili svoj kutak tišine, tražili svoje mesto pod kapom nebeskom da predahnu i razmisle o putu kojim su krenuli. Svraćalo se u “Belu  lađu“ i da se raduje i da se pati. Neko se rodio, neko se vratio, a neko otišao da se ne vrati. Bilo je i takvih koji su hteli pod njenim okriljem da zaustave vreme, da boravak u njoj bude večnost. Na tom putu ploveći “Belom lađom“ od sumraka do svitanja i nazad, gde su bila i bleda jutra i neprespavane noći i umorni dani, mnogi su jašinci proživeli svoju mladost, svoja razorenja, u starom kaputu dočekali starost, beležili podvige svojih leta.

“Bele lađe“ više nema. Otplovila je. Otplovila je na neko drugo mesto. Spustila je svoje sidro ko zna gde i svoju zvezdanu prašinu, valjda, negde drugde širi, negde gde je umorna od duge vožnje i gostiju zauvek svoje vreme pretvorila u večnost. I danas posle toliko vremena, kada prođem pored mesta gde je nekada bila kafana „Bela lađa“ kao da čujem zvuk čepovanja piva, oštar i kratak zvuk bilijarske kugle, nasmejane i vedre glasove njenih gostiju, duboki uzdah starog muzikanta koji lagano i setno izgovara:

“Svršeno je, prošlo je naše,
umorni druže sagnimo glave,
šta će nam zanosne žudnje i slave
kad srca zvone ko prazne čaše.
Ostaše samo senke tmurne.
Od svake varke jedna bora,
i uspomene, nesigurne,
od mnogih snova, mnogih zora.

Prolaze dani i noći brze.
Boli bez leka. Mrtve staze.
Jedni nas vole, drugi nas mrze
a svi nas, druže, jednako gaze.

Kako je divno kod ovog stola.
Ciganska pesma. Svetlost plinska.
Suze u grlu. Smeh sred bola.
Plaćena sreća, radost vinska.

Da nam se vrate još jednom prve
ljubavne veze i đačke strave,
a posle nek nas kidaju, mrve,
žrvnjevi teški sutrašnje jave.
Hej, svirke, svirke. Jeknite žice.
Igrajte žene. Zvonite čaše.
Ti ljubiš nebo
Ja volim tebe.
Ti ljubiš…
Ljubim?
Prošlo je naše!”

Eh! ONO NAŠE ŠTO NEKAD BEJAŠE!

Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana