ČESTITKE
Dopisnica iz Varoši
Sretna Nova … ispisivalo se već početkom decembra širom, bivše nam domovine, kao deo zagrljaja bližnjih i dragih, a tada smo svi nekako bili i bliži i prisniji, delili smo ljubav, mladost i lepotu, kao one kriskringle, bombone, koje su se prodavale po varoškim dućanima, na komad, na grame, u omotima od sjajnih papirića, koje su devojčice peglale i čuvale u kutijicama kao dragocenost. Čestitke svih oblika i slikovnica prodavale su se u pošti, tek nekoliko vrsta, ali je pravi izbor bio u trafici „kod Erne“, sada već zaboravljenoj, uklonjena nemarom nekih nemaštovitih sugrađana, ali ostala u srcu i duši mnogih varošana kao maštaonica i put u zvezdano nebo, kada zvezde prosto trepere u hladnim zimskim noćima, nadvladavajući bledo-žute varoške svetiljke. Kupovali smo ih prilikom odlaska iz škole, ili u večernjim časovima, birajući ih pod svetlošću plamena sveće, koja je svakoliko ulepšavala i provejavala njihovu mistiku, kada smo mogli da oslušnemo zvonca i 
praporce na hitrim jelenima, ili toplinu okićene jelke, prepune ukrasa i svećica, u čijem smo pucketanju zauvek, kao omađijani, upili u sebe te žive slike, slike koje nas neraskidivo vezuju za ono najlepše, za detinjstvo, koje uporno živi u nama, i danas nas nadahnjujući da istrajemo i hodimo dalje. Prve pahulje su okupale malu trafiku poigravajući se sa dimom iz naherenog dimnjaka, rustična fotografija sačuvana u nekoj od fijoka zatravnjenog detinjstva, koje čuvaju sve male i velike tajne, simpatije i ljubavi, neka draga osećanja, koja ponekad uzburka žal za vremenima onim, kada smo bili zadovoljni i zaneseni kakvom prelepom slikom sa čestitki, širok osmeh Deda Mraza, kakve planinske kuće iz koje se širila toplina otvorenog kamina, miris zlatno-žutih pogačica i svega onoga što dečija mašta može da osmisli i poželi. Vraćajući se iz škole pogledom smo tražili našeg reonskog poštara uvek nasmejanog i predusretljivog poštara Jeftu, sa šubarom na glavi ukrašenoj zimskim pahuljama i torbom prepunom raznoraznih novogodišnjih čestitki koje su izvirivale, kao da su čekale samo nas. Jefta nas je radosno dočekivao, milovao po kosi i naglas čitao prezimena sa čestitki. Veselju i ciki nije bilo kraja kada bi začuli svoje ime, oni koji nisu dobili toga dana, Jefta je tešio da će biti sutra sigurno, da će doći sledećim vozom. Malom, snuždenom đačiću to je vraćalo osmeh na tužnom licu i veselo bi trčao kući sa nestrpljenjem, uh kako je to sutra daleko, daleko … 
Devojčice su brižljivo čuvale čestitke, pokazujući one najlepše drugaricama, uživajući u njihovom slikama i porukama, osećale su se kao deo velikog, dalekog sveta, koji je eto, zahvaljujući tim čestitkama sada tu, na dohvat, na njihovom malom dlanu. Sve do Božića trajala je blagodat i milina, isčekivanje i sačekivanje Jefte, i uvek veselo cvrkutavo pitanje: „Ima li danas za mene …“ Jefta, veliki šeret i poštovalac nas malih đaka bi uvek imao prigodnu, novu priču, šalu, dosetku i odlazio bi dalje, niz sokak, gde su ga sačekivala neka druga deca. Kao kada sunce bljesne, pa zađe za letnji oblak, tako je ta čarolija i mistika novogodišnjih čestitki naglo zašla za oblak zaborava, gubeći bitku sa savremenijim sredstvima komunikacije, ujedno odnoseći i tu radost koja je isijavala sa čestitki i činila nas beskrajno srećnim … Decembar je, neki sumorni, kišni dani, tek po neko dete prođe ulicom zaneseno mobilnim telefonom i suvoparnim porukama, virtualnim dodirima i susretima, bez onog rasplamsanog dečijeg žara u očima, nema vesele graje, odavno nema ni poštara Jefta, koji sada, verovatno po Kumovoj Slami, praćen laganim kasom snežnobelih irvasa, deli čestitke kao spomen na neku ondašnju decu, sada u već ozbiljnim godinama, sa sedim viticama na glavi, belom, kao ondašnjim decembarskim snegovima bradom, zagledanih u mobilne telefone, dok im iz prikrajka sećanja dopiru praporci nagizdanih jelena, došaptavaju priče i slike iz mladosti, one jedne i jedine, one što večito traje i ne napušta nas, dragi moji Varošani, da bi se projavila u dugim zimskim noćima, na srebrnasto – beloj livadi, dok mali promrzli dživdžani u sunčana jutra poju samo za vas, moji Varošani, za nas, simfoniju detinjstva … Ono naše … što nekad bejaše …