ČUVARI SRPSKOG JEZIKA U ZEMLJI LAJOŠA KOŠUTA

0 653

Srpsko pozorište u Mađarskoj

cuvari-2Treba biti ili lud, ili ludo hrabar pa u nemirna vremena u tuđoj zemlji osnovati pozorište na maternjem jeziku. Tako nešto je 1993. godine uradila jedna grupa ljudi, osnovala je Srpsko pozorište u Mađarskoj. Prošle godine to pozorište je proslavilo jubilej dvadeset godina postojanja. Proslavili su jubilej na najlepši, ali u isto vreme i na najteži mogući način premijernim izvođenjem ansambl predstave “Čudo u Rondeli” Radoslava Zlatana Dorića, a sve u čast dva veka od igranja prve građanske predstave na srpskom jeziku u Budimpešti. Premijera je odigrana 06. decembra 2013. godine u Nacionalnom teatru u Budimpešti pred mnoštvom zvanica i pred više od šeststotina ljubitelja teatra. Upravo ovih dana Srpsko pozorište u Mađarskoj se sprema sa jubilarnom predstavom na mini turneju po Srbiji. Sve to nam se činilo kao dovoljan razlog da prilikom posete napravimo kartak zapis o ovom pozorištu.

Srpsko pozorište u Mađarskoj smešteno je zajedno sa Srpskim kulturnim centrom i redakcijom srpskih novina u prostorijama Zemaljske uprave koje se nalaze u Nađmezo ulici. Za dvadeset godina postojanja ovo pozorište je izbacilo više od dvadeset premijera.

cuvari-1A kako je sve počelo? Eh, kako…KRENULA JE ŠTACIJA iz Budimpešte davne 1993 godine uz želju da se srpski pozorišni život na ovim prostorima ukrca u AVALA EKSPRES na dobrobit svih istinskih ljubitelja pozorišta srpskog naciona koje neki raniji “vozovi savesti” povrh svega ne odvezoše u zemlju nedođiju. Na tom pozorišnom putu pozorišni voz je zastajao kako bi se umetnički uobličio MIJEŠOVITI BRAK i istom priuštio IGRE U LETNJKOVCU. Dok je pozorišna igra trajala svirao je VUJAČIĆ BLUES i u našem maniru NE DAJ BOŽE DA SE SRBI SLOŽE rešavala se večita KVADRATURA KRUGA. Na tom putovanju, kad je putnike ophrvavala slovenska melanholija, putnici pokrenutog pozorišnog voza sećali su se sa nostaligijom STAROG PEŠANSKOG ORFEUMA u kojem su, onako za dušu, odzvanjali lagani taktovi MOSTOVA PARIZA. Znali su putnici srpskog pozorišnog voza u Mađarskoj da će kao KOVAČI pozorišnog života srpskog naroda koji traži svoje mesto pod zeleno-belo-crvenom kapom morati da odobrovolje KRALJA JOVANA, ali i ĆELAVU PEVAČICU pred kojom ni sam Jonesku nije bio ravnodušan. Lako je svirati na svojoj zemlji, ali na tuđoj je to malo teže. Poput pravih PROFESINALACA putnici pozorišnog srpskog voza u Mađarskoj nisu se pod naletom izazova i pretnji bojali VIRDŽINIJE VULF već su poput MUDROG MILOŠA I ČAROBNE FRULE ispevali najlepše songove SOMBORSKE RUŽE. Poput ČUDA U RONDELI putnici srpskog pozorišnog voza u Mađarskoj su kao pravi PASTIRI VUKOVA prkosili vetrometini na koju su ih najčešće drugi namerno postavljali. I kada se mislilo da će ovaj voz ipak stati on je zahvaljujući njegovim putnicima, ali i SENTANDREJSKOM JEVANĐELJU kretao uvek dalje a pozorišni trudbenici iz njega su jednoglasno kroz glumu i pesmu svim ljudima dobre volje poručivali DOGODINE U ISTO VREME.
cuvari-4
Srpski pozorišni voz u Mađrskoj je vozio mnoge znane i neznane goste. Veliki broj poznatih i manje poznatih glumaca i reditelja iz naše zemlje je uzimalo učešće u njegovom radu. O tome kao neizbrisivi trag svedoče mnoge zabeleške i fotografije u ovom pozorištu. Svi oni su ušavši u taj voz bili, bar za trenutak, deo jedne ne velike ali veoma interesantne i vesele pozorišne družine od koje ćete naučiti da reč “nemoguće” ne postoji, da je ta reč izmišljena za slabe i nesigurne ljude. Pored toga ovo pozorište je bilo mnogim našim profesinalnim i amaterskim pozorištima, najveći broj njih je sklon da kaže, dobar domaćin.

I tako pozorišni srpski voz u Mađarskoj putuje Talijinim stazama već dvadeset godina. Štucne taj voz s vremena na vreme, ali nikada ne staje. Ako se koji put i desi da nakratko zastane, onda je ta pauza tek tolika da se njegovi putnici malo presaberu i da vide šta i kako dalje, da vide kako mogu novonastalu, po pravilu neprijatnu situaciju da prevaziđu. Tako je bilo i prilikom pripremanja predstave “Čudo u Rondeli”. Posle mnogo muke i neizvesnosti premijera je održana. Ovom prilikom treba reći bez obzira da li to nekome prija ili ne da nije bilo Vlade AP Vojvodine ne bi bilo ni pomenute pozorišne predstave. Republičko Ministarstvo kulture i inforimsanja nije baš mnogo marilo za vapaje Srpskog pozorišta u Mađarskoj i veliki jubilej Srba u Mađarskoj. Upravo potonje rečeno, to odsustvo razumevanja ali i pomoći najviše boli ne samo ljude koji su okupljeni oko Srpskog pozorišta u Mađarskoj, već i sve Srbe koji žive u ovoj zemlji. Zbog takvog odnosa prošle godine, u godini jubileja umalo da ovo pozorište prestane sa radom. Koliki je značaj pozorišta za jedno društvo, za pojedinca, koliko je ono potrebno društvu i pojedincu najbolje svedoči misao Ronalda Harvuda koji kaže „Pozorište je jedan od najgenioznijih čovekovih kompromisa sa samim sobom. U njemu on izvodi i zabavlja druge, pravi se važan i zabavlja sebe, a opet ono je jedan od najmoćnijih instrumenata za istraživanje i pokušaj da shvati samoga sebe, svet u kome živi, i svoje mesto u tome svetu. Pozorište može da bude kontroverzno ili da potvrduje, subverzivno ilicuvari-3 konzervativno, da zabavlja ili prosvetljuje: ako mu se hoće, može da bude sve to, i više. Može da zaseni i oko i uho, i drži publiku kao prikovanu. Što je još važnije, u stvaranju te naročite atmosfere ono je u stanju da izazove duboke, podsvesne emocije, i da otelotvori one energije i snage u ljudskom umu koje i pojedince i društvo dovode u velika iskušenja. Verovatno je zbog toga, tokom čitave istorije, bilo toliko pokušaja da se pozorište ukroti ili stavi van zakona. A to što su oni uvek propadali znači da je pozorište nešto što je ljudima potrebno.“

Ono što treba znati a što se uporno svih ovih decenija zanemaruje je saznanje da voz koji je pokrenut pre dvadeset godina nije samo pozorišni, već da je to voz u kojem se vozi i čuva srpski jezik na prostoru Mađarske. To je voz u kojem se između ostalog čuva identitet srpskog naciona na ovim prostorima. Bolje rečeno čuva se ono što je još ostalo od nekada tako velikog naciona. Koliki je taj nacion nekada bio evo jednog malog, zapravo velikog podatka. Početkom XIX veka zvanični trgovački jezik u Budimpešti je bio Srpski, danas u Budimpešti živi jedva dve hiljade Srba. Previše grešaka je do sada učinjeno, pravo na novu grešku više nemamo jer svaka nova greška preti da i ovo malo Srba što je ostalo u skorijoj budućnosti bude prošlost u zemlji Lajoša Košuta.

Radovan Zubac

Dobijte obaveštenja u realnom vremenu odmah nakon objavljivanja nove vesti.

Možda vam se sviđa i

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće nigde biti prikazana