Drugi o nama
Predstava „Đeneral Milan Nedić“
„ Ako „hrabre Gospod nagrađuje“ i ako „one koji istinu čuva Bog“, onda predstavi – „Đeneral Milan Nedić“ – želimo još dugo, dugo da nam, tako dobro, priča priču sa scene i da poruka, koju nam nosi, bude deo nas samih kako bi naša „buduća istorija“ bila dostojna Gospoda i kako bi konačno osetili milost njegovu poput dečice koja su konačno shvatila da im majka želi najboljeni da je napokon nastala uzajamna ljubav puna razumevanja – bezuslovna ljubav – ljubav kakva i jeste između deteta i roditelja, čoveka i Gospoda. Lična, porodična i narodna tragedija“
Sanja Bosanac
Bilten br. 5
MEĐUOKRUŽNA SMOTRA AMATERSKIH POZORIŠNIH
DRUŠTAVA SEVERNOG, SREDNJEG BANATA I SEVERNE
BAČKE
Novi Bečej 2001.
„ … Ono što sam video na sceni, zaista potvrđuje sve što ste rekli. Osećao sam tenziju u publici. Vaša predstava funkcioniše,ona živi. Krajevi scena nemaju poentu, ali to nije vaša krivica, to je problem teksta. Rediteljski je zaista dobro postavljeno, a glumački ste bili toliko sugestivni da ne treba da brinete o tome da li ste dočarali lik, jer ste, dok je predstava trajala, vi to i bili Milan Nedić. Vi to zaista jeste. Volim da istaknem da je dobar scenski tekst onaj kojem fali radnja, a kako ovom tekstu Siniše Kovačevića ona ne fali, vi ste imali problem više, koji ste odlično glumački nadogradili. Poradite na boljim odnosima između likova, tada bi ste dobili na ritmu.“
Tibor Vajda, selektor
MEĐUOKRUŽNA SMOTRA AMATERSKIH POZORIŠNIH
DRUŠTAVA SEVERNOG, SREDNJEG BANATA I SEVERNE
BAČKE
Novi Bečej 2001.
Predstava „Prokleta avlija“
Đavolsko ostrvo smrti
Odlučujući se da pristupi dramatizaciji Proklete avlije Nebojša Bradić je, sumnje nema, imao na umu Andrićevu misao još u Ex pontu da na carigradskom „đavolskom ostrvu“, koje je čitav svet, postoje i bol i stradanja, ali i ljudska veličina i beda. Otuda je aktuelnost Andrićeve misli „…ovde nema nevinih. Niko ovde nije slučajno“ i u ukazivanju na nepoštovanje čovekove duhovne slobode kao uslova za sve druge slobode, sa valjda, samo njemu svojstvenom aluzijom na čitav život i ceo svet, na „carstvo materijalnih zakona i animalnog života, sa smrću kao završetkom svega.“
Reditelj Tibor Vajda i trudoljubivi ansambl Amaterskog pozorišta iz Jaše Tomića uspevaju da precizno i do kraja da raščitaju ovu kafkijansku metaforu sveta na koju smo osuđeni, tu priču o političkim slutnjama i smutnjama, koje osim konstantnog nemira određuju i kontekst represije same. Baš kao što sve je prostorno i dejstveno smešteno u klaustrofobični ambijent najprokletije od svih avlija ljudskog mikrokosmosa, čije su nebo – bez daška vetra – čovek i pauci mrežom premrežili.
Miroslav Radonjić
PROGRAMSKA SVESKA ZA PREDSTAVU PROKLETA AVLIJA
Predstava „Fizičari“
DIRENMATOVI FIZIČARI – JEDNAČINA SA TRI NEPOZNATE
Svoje dramsko delo Fridrih Direnmat ( 1921-1990 ) usmerio je na razobličavanje moralne retardiranosti današnjeg čoveka. Blizak shvatanju drame kakvu su negovali Bihner, Šo i Breht, pisac čuvene Posete stare dame ( 1956 ) uveravao nas je, i scenskom i teoretskom rečju, da pozorište „ne deluje nijansom nego stoje moguće snažnijim kontrastom“. Stoga su: groteska, farsa, paradoks, ironija njegova najvažnija dramaturška sredstva. Te idejne i umetničke osobenosti u Fizičarima ( 1962 ) dosegle su pun izraz.
Fizičare je Direnmat oblikovao kao bizarni špijunski siže u čijoj osnovi je podela sveta na dva bloka, koji se međusobno bore za dominaciju na Zemlji. Takvo ustrojstvo komedije dalo mu je velike mogućnosti da nedvosmislenoj,oštroj kritici podvrgne volju za moć svetskih sila kao najopasnije pretnje opstanku čovečanstva. Zapravo, odgovornost naučnika-fizičara za sudbinu ljudskog roda on je preveo u centralno etičko pitanje naše civilizacije, a dramu naučničke savesti izdigao na ravan planetarnog značaja.
Matematičkom simbolikom kazano, Fizičari su moralna jednačina sa tri nepoznate. Naime, dramaturški čvor komada čine sudbine tri naučnika koji u sanatorijumu-zatvoru, pod koprenom simuliranog ludila, skrivaju svoja imena i namere a otkrivaju sukobljene svetske snage koje nastoje da njih i nauku podrede svojim interesima. Tri „luda“ fizičara: Njutn, Ajnštajn i Mebijus, posle verbalnih duela ( potežu pištolje ali ih ne upotrebljavaju ), odlučuju da doživotno ostanu u ludnici kako bi spasli život na Planeti od zloupotrebe najnovijih naučnih otkrića. Maska ludila koju dramatičar navlači protagonistima komedije pokazuje se kao dramaturška delikatnost: sva tri junaka ona u znatnoj meri svodi na jednoobrazni i neveliki prostor nenormalne psihe i time umanjuje mogućnost njihovog potpunijeg individualisanja. Koliko je taj prostor sužen, možda najbolje potvrđuje činjenica: fizičari jednim istim postupkom „dokazuju“ beznadežno pomračenje svojih umova-na isti način ubijaju svoje bolničarke. Pomenuta delikatnost, koju je zahtevala groteskna zamisao komada u kojoj mentalno prerušavanje ima značajnu funkcionalnu ulogu, u prvi plan stavlja ideju sugerisanu likom a zapostavlja osobenosti njegova karaktera. Zato su reditelj i glumci osećali potrebu da Direnmatove junake privole na postupke koji će uvažavati razlike u njihovim političko-moralnim stavovima, ali će im dati i životnost, učiniti ih samosvojim karakterima. Njihova nastojanja da ostvare tu svrhu nisu ostali bez rezultata. Želeći da Direnmatovu priču pojednostavi i skrati put do njenog idejnog jezgra, reditelj Tibor Vajda je liku medicinske sestre dodelio ulogu naratora, efikasnog vodiča kroz predstavu. Tim adaptacionim zahvatom na tekstu on je gledaocu olakšao praćenje zbivanja na sceni a tok radnje oslobodio nekih manjih meandara. Zahvaljujući tom prilagođenju, tj. blagodareći neposrednom obraćanju naratora gledalištu, publika je čvršće vezana za predstavu, pratila ju je sa većim angažovanjem. Precizno složenim slikama povezan u ritamski niz koji je primeren duhu groteske reditelj je sigurnom rukom doveo predstavu do njenog dramaturškog vrha-večere fizičara, koji je, nema sumnje, i najviši domet njegove interpretacije. Scena večere je kruna rediteljeve građevine u kojoj je objektivna statičnost ( sedenje za stolom ) majstorski poništena unutrašnjim sudarima disputa sagovornika i uznesena do zbiljske dramatičnosti. Istini za volju treba pomenuti i podbačaj režije u sceni u kojoj Mebijus Moniku lišava života. Naime, zbog preterano „nežnog“ ubistva ta scena nije dosegla ni potrebnu jasnoću zamisli ni dramatični efekat.
Kao nosioci nepoznanica u Direnmatovoj jednačini, Darko Grahovac ( Mebijus ), Radovan Zubac ( Njutn ) i Siniša Jerinić (Ajnštajn ) nastojali su da dvostrukost liukova ( autentični i simulirani karakter ) razdvoje „normalnim“ ponašanjem i „glumljenjem“ ludila. To prelivanje iz istinitog u ludilo i obrnuto koliko je glumcima nudilo veće interpretativne mogućnosti, toliko ih je opterećivalo naporom da u liku pronađu i njegovo naličije i da ga time do kraja opravdaju. I dok je Zubac svog Njutna crtao i senčio obiljem „luđačkih“‘gegova, gestova i glasovnim bojenjem ( intezitet, dinamika govorne radnje ), dotle je Jerinić lik Ajnštajna gradio redukovanim pokretima, uglavnom ravnom intonacijom i odsutnom zagledanošću iznad sagovornika i predmeta koji ga okružuju. U toj kontrapoziciji Njutn i Ajnštajn su se i u „ludilu“ dovoljno razlikovali, čime su jedan drugome pomogli u naglašavanju osobenosti Diranmatovih junaka, kojima ni sam pisac nije poklonio veću karakterološku pažnju. Grahovčev Mebijus je pokazao želju da uspostavi ravnotežu drame savesti ( brige za sudbinu čovečanstva ) i osećanja ljubavi odnosno prihvatanja zločina ( ubistvo voljene žene ). Ostavio je utisak stišanog moraliste koji će tek u sceni večere pokazati složeno društveno stanje i svu odlučnost u ostvarenju svoje filantropske namere. U saradnji sa ostalim izvođačima, protagonisti su uspeli da Direnmatovu nespokojnu misao o sumornoj budućnosti čovečanstva prenesu u gledalište kao složenu sugestiju.
Direnmatovi Fizičari, ta groteskna moralna jednačina ša tri nepoznate, u izvođenju Amaterskog pozorišta „Đorđe Damjanov-Đekša“ u Jaša Tomiću, novembra 2002. godine, imali su sve odlike odistinskog pozorišnog čina.
Luka Hajduković
Programska sveska
Jaša Tomić – Modosh
Nebo prepuno zvezda
Bilo je rano predvečerje, šest sati posle podne. U novembru, u ovim severoistočnim krajevima može se slobodno reći da je već uveliko bio i mrak! Prešli smo preko uzanog mosta, jedva dovoljnog za jedna omanja kola. Svojim gvozdenim lukom neodoljivo je podsećao na Stari savski most kod Beograda. Po mirisu sto se osecao kroz otvoren prozor, bio sam siguran da smo u blizini neke lenje. ravničarske reke. Tamis pomislih.
Odavno nisam video ovako zvezdano nebo. Mesecev srp se tek nazirao tamo, negde, na jugu. Kao da smo plovili po nevidljivom moru. Bilo je dovoljno da na ravnim delovima puta na cas, zazmurim, ili da digunte glave pogledam u zvezdani svod. pa da poverujem da nekakvom laganom skunom, punih jedara, besumno jezdimo po bonaci Panonskog mora.
Ispred nas se, posle desetak nestvarnih minuta, iza jos ozelenelog drveća, koje je omedjivalo usorene ulice, ukaza toranj visoke gotske katedrale. Bila je diskretno obasjana svetlom koje je dolazilo iz obližnje zgrade. Neopazeno nam se ukazala sa leve strane, odmah tu, prekoputa. iz te, naizgled oronule gradjevine, začuli su se diskretni zvuči nastimovane violine. Nekoje svirao Krojcerovu sonatu. Čudovišno, nestvarno, ali ovo zaista nije bilo ni tako lose. Odmara i opušta posle dugog napornog puta.
– Dobro veće – blago mi se nakloni crnokosi gospodin sa naocarima. koji se iznenada stvori tu. ispred nas.
– Dobro došli. Moje ime je Herbert Bojtler. Skoro da se i nisam mnogo iznenadio.
– Da vas upoznam – pokaza na dame pored sebe. – Ovo je gospodjica Marta Bol. Ona ee vam večeras biti domaćin, a ovo Monika Stetler. vas vodič kroz ovo novembarsko veće!
Zbunjeni, osim par uobičajenih rečenica, nismo mogli ništa pametnije da odgovorimo vec samo da nadalje ostanemo nemi i nasmejani – presrecni da nas ovi di ni ljudi dočekuju obećanjem da ce nam biti prijatno!
Te večeri upoznali smo i gospodina Johana Vilhema, zatim policijskog inspektora 1 lajnriha Ernesta, koji je vise ličio na Raspucina ili na kakav lik iz Cehovljevih romana. Ubrzo se cela ova naizgled tajanstveno-ludvigovska situacija razjasnila. U :om pojašnjenju nam je svesrdno pomogla i doktorica Matilda fon Cand.
Došli smo u banatske mesto koje se danas službeno zove .lasa Tomic, (ima cak i zelez.nieku stanicu), da u lokalnom Domu kulture gledamo predstavu „Fizičari“ nemackog pisca Fridriha Direnmata. Pozoriste se u ovom pograničnom banatskom mestu. nalazi, ovako kako je danas, jos od 1954. godine! Velika, prava sala, sa balkonom i lozama, prepuna gledalaca. Frenetično su pozdravljali svaku sliku ove interesantne tragikomedije.
Jasa Tomic – alias Modosh (Modos) je sve do pred kraj Drugog svetskog rata bilo mesto pretežno naseljeno banatskim Švabama. Po popisu iz 1931. godine bilo ih je cak 1.874. Pored vitke katedrale u ovoj varošici postoji i pravoslavna crkva. Moram ih jednoga dana videti i po dnevnom svetlu. Doktorica Matilda nam je objasnila da danas u Jasi zivi četrnaest nacija i da se sve dobro slažu. Rece da Nemaca vise i nema. Ima, doduše, samo jedna starija gospodja, vec joj je osamdesetak godina, ali je krepka i jos se pomalo seca prošlih vremena.
Kada smo pred samo jutro, sa glumcima, od čijih sam sinocnih likova iz komada pozajmio gornja imena, napuštali lokalnu kafanu koja je nekada takodje bila svapska, ugledao sam na prozoru jednu nasmejanu staricu. Nešto veselo mi je govorila… u vezi s pozoristem, cini mi se? Uspeo sam nekako daje razumem… Bilo joj je milo, rece, da u svom rodnom mestu ponovo čuje Betovena.
Nisam znao sta drugo da joj odgovorim. Samo sam klimnuo glavom, onako aiburski – nonšalantno, rekavši kratko: „Gut morgen, kisten hand“! Ubrzo zatim, moj saputnik gospodin Pervic i ja, udjosmo u automobil koji nas je iz praskozorja hez zvc/.da, vratio u izmaglicu stvarnosti velegrada. Na kompasu je ostala zabelezena pozicija: N 45.26’41/E. 020.5142.
Miša D. Jovanović
Izvor: List Danas, 17.12.2002.
Predstava „Fizičari“
„ Fizičari ( Fridriha Direnmata ) Amaterskog pozorišta „Đorđe Damjanov – Đekša“ iz Jaše Tomića u režiji Tibora Vajde je predstava koju je uradio profesionalac što se u svim segmentima vidi, ali kao da su glumci to veče bili indisponirani te je predstava gubila u tempu i intezitetu. Imam utisak da je predstava trajala mnogo duže nego što je prdviđeno ipak videla se ruka profesionalca i umešnost glumačke ekipe.“
Karlo Fišer, selektor
IZVEŠTAJ SELEKTORA ZONSKE SMOTRE SEVERNI,
SREDNJI BANAT I SEVERNA BAČKA
Novi Bečej 2003.
Predstava „Govorna mana“
„ Govorna mana ( Goran Marković ) Amaterskog pozorišta „Đorđe Damjanov – Đekša“ iz Jaše Tomića u režiji Tibora Vajde je predstava koja je ponovo dokazala opravdanost rada profesinalca sa amaterima. Odličnu glumačku ekipu je predvodio Radovan Zubac koji je glumački ovu smotru obeležio na profesinalnom nivou.“
Karlo Fišer, selektor
IZVEŠTAJ SELEKTORA ZONSKE SMOTRE SEVERNI,
SREDNJI BANAT I SEVERNA BAČKA
Novi Bečej 2003.
„“GOVORNA MANA“ je kamerna, intimna drama, sukob, malih razmera između malog broja ljudi sa unutrašnjim konfliktima koji se rešavaju u takođe malom, ali psiholo¬škom prostoru. Dramu je Vaj¬da gledaocima približio do¬voljno intenzivno, sugestivno i dovoljno uočljivo.
Amatersko pozorište iz Jaše Tomića je jedno od retkih koje radi kontinuirano, valja¬no i insistira na savremenom domaćem tekstu, pri tom se vrlo lako prilagodilo festival¬skim u slovim a male scene, vrlo dobro se nosi sa glumač¬kim likovima i ima svoje po-zorišno uporište“.
Miloš Latinović, član žirija
VII FOFEMS – Rusko Selo 2003
Predstava „Hasanaginica“
„ „Hasanaginica“ iz Jaše Tomića koju sam naznačio kao najbolju na smotri i takođe preporučio za dodatnu selekciju je slabija no što smo navikli da gledamo od tog, inače talentovanog ansambla. Ove godine je falila pomoć profesionalnog reditelja, ali kao dokaz potrebe te pomoći, videla se umešnost reditelja amatera, gospodina Darka Grahovca koji je očito proteklih godina mnogo naučio. Naravno bilo je i u toj predstavi grešaka kao mestimično prezih govor, nedovoljno svetlo. Sve se to lako da ispraviti i uveren sam da će ansambl i ove godine opravdati svoju raputaciju.“
Karlo Fišer, selektor
IZVEŠTAJ SELEKTORA ZONSKE SMOTRE SEVERNI,
SREDNJI BANAT I SEVERNA BAČKA
Novi Bečej 2004.
„ Prava, dobra i čista amaterska predstava u najplemenitijem značenju tih reči. I siromašna. Ovoj vrsti „siromašnog pozorišta“ svakako kumuje opšta besparica, ali pravom, dobrom i čistom pozorišnom amaterizmu novac nije nikada bio nepohodan. Uz sve ono dobro što ovoj predstavi čini sreću, ostala je upitanost oko problema sa svetlom: i u toku scenskih zbivanja, i u toku scenskih promena ( da li kao posledica gostovanja ) i zamišljenost nad činjenicom da je Hasanaginica preživela poslednje viđenje s detetom ( a gde će naći Kadiju Imotskog ako ne u dženetu ). Ali neka ova upitanost i zamišljenost budu u prilog ovom scenskom ostvarenju: najbolje su one predstave koje ostanu da traju i kad se zavesa spusti!“
Bogdan Ruškuc, naknadni selektor
IZVEŠTAJ NAKNADNE SELEKCIJE ZA SAPDV
2004.
Predstava „Na pučini“
PRIVID ILI ISTINSKA SLOBODA
„Sloboda, to nije ništa. Tek istinska sloboda, e to je nešto…“ rećiće Mrožekov junak Mali po pređenom putu sopstvenog fizičkog i duhovnog pročišćenja ploveći na splavu života, pritome uvidevši da se taj put zasniva na koketiranju sa životom, kockanju sa samim sobom i ratovanju sa sudbinom. Biti na splavu znači suočiti se sa sostvenom suštinom, znači suočiti se sa osećanjima koja su iznad ideala života, pojedinca i ljudske sudbine. Ne tiče ih se strahom prikrivena ljubav jednog malog čoveka prema svojim bližnjim, njegova borba za istinu i pravdu, kršenje zakona i hrišćanskih uverenja a sve zarad života i smrti, ljudskosti, savesti i ličnog morala.
Postavka predstave „Na pučini“ po tekstu Slavomira Mrožeka a u režiji Darka Grahovca u prvi plan stavlja pojedinca i njegovu sudbinu u totalitarnom društvu, bez obzira na to da li je društvo ogrnuto ili ne plaštom demokratije. Poučen ličnim iskustvom i sopstvenim doživljajem Mrožek nam na jedan groteskan način poručuje – sadržina je ista samo se forme razlikuju. Nema razlike između propalog grofa, industrijalca, bankara, političkog lidera, komunističkog vođe ili nekog nezamenljivog, zaslužnog druga, kome je i sopstvena koža tesna, svi oni su spremni da pod klobukom velikih reči i kratke pameti retorikom i delima iz arsenala forme kojoj pripadaju a zarad sopstvenog opstanka žrtvuju druge ubeđujući da je za te druge to najbolje, da oni sami treba da kandiduju sebe za sopstvenu propast a ne da ih neko u to ubeđuje. Apsurd i više od toga, nema šta. Pretnje i ucene, laži i obmane su dozvoljene jer današnja društva na njima počivaju a sve u cilju da mali ljudi ne progledaju. Da ostanu zamorčići. Jer, ako oni progledaju onda sve pada u vodu, sve forme se razobličavaju i ostaje ono što i jeste gola sadržina sa svom svojom poraznošću i besmislenošću.
Režija ove predstave je svedena, precizna i jednostavnih rešenja. Reditelj je junake ove priče omeđio na malom, skučenom prostoru. Klaustrofobičnost. Taj prostor u isto vreme predstavlja i dom i ulicu i državne institucije. Privid postojanja slobode. Novinski natpisi, to scenografsko rešenje toliko korišćeno ali uvek, nekako, efektno kada se smišljeno upotrebi, po kojima protagonisti hodaju i svoju bitku biju, svaki iz svog ugla, navode nas na razmišljanje da smo voljno-nevoljno svakodnevno izloženi totalitarnoj medijskoj torturi koja želi da nam uobliči sopstveno razmišljanje onako kako to njima odgovara, opet svako iz svog ugla i interesa. Da počnemo da razmišljamo kao zombi. Onaj ko se pak drzne, kao što to radi Mali, da drugačije promišlja biva izložen na stub srama i podsmeha. Za takve se sprema ludačka košulja. Ali, osećaj do kojeg Mali, u toj teškoj, besomučnoj i nepravednoj borbi dolazi, osećaj zadovoljstva, nevezanosti i slobode – one istinske, je jače od bilo kog slova srama koje mu predstavnici totalitarnog društvo prikače. Bolja je i smrt u istinskoj slobodi od života u prividu slobode, poručuje nam reditelj ove predstave.
Ali iznad svega ovo je glumačka predstava. Od Stojana Kalapiša u ulozi Debelog, čija su fizionomija i glas svesno proračunati i koji u potpunosti oslikava sve one pojedince i institucije totalitarnog društva, preko inspirativnog Siniše Jerinića u ulozi Srednjeg koji na jedan groteskan način sa istančanim osećajem za humor, predstavlja sve one koji nisu u stanju da se suprotstave talasu totalitarizma do Radovana Zupca u ulozi Malog koji opet na jedan sveden način bez velike geste ali sa puno inteziteta dolazi do katarze koja nikoga u gledalištu ne ostavlja ravnodušnim. Tu svakako treba dodati i sjajnu glumačku epizodu Srđana Radivoja koji svojim pojavljivanjem u ulozi Poštara i Lakeja upotpunjuje koloritnost likova ove Mrožekove priče.
Na kraju bi smo dodali ovo je predstava vredna pažnje.
Dejan Milenković, novinar
Za sajt www.jasatomic.org
SPLAV NAŠEG VREMENA
Amateri iz Jaše Tomića su na sceni doneli jedno zaista uzbudljivo i aktuelno ostvarenje. Režija, način igre neminovno asociraju na Žerikoov „Splav meduze“, ali splav našeg vremena. Vremena u kojem su čoveku više nego ikada otvoreni silni (medijski) prozori u svet, ali istodobno i vremena kada je čovek više nego ikada osuđen na jednu egzistencijalnu usamljenost, kada uprkos brojnim sredstvima komunikacije među nama ima sve manje (spo)razumevanja. Glumačka igra vrlo suvereno prati ovu zamisao autora, a scenografija – splav oblepljen novinskim listovima – upotpunjava temeljnu metaforu ove predstave, metaforu o svetu jalovih traženja i sveproždiranja.
Goran Ibrajter
IZ IZVEŠTAJA SELEKTORA ZA ZONSKU SMOTRU
u Novom Bečeju za 2010. godinu.
POHVALNO O TALENTIMA
Za svaku predstavu ima vremena bez obzira da li je gledamo na premijeri ili na nekom petom, desetom izvođenju, jer svako novo izvođenje valjalo bi i mora biti bolje.To je razlog što volim da govorim o predstavama, da razmenjujem mišljenja i iskustva.
Predstava „Talenti i obožavaoci“ je velika ansambl predstava, klasičan autor, realističko delo, kostimirana priča i uvek je dobro imati na repertoaru tako raskošnu produkciju.
Pohvalno je što se ovo pozorište dohvatilo ovako ozbiljnog komada koji otvara puno pitanja i puno stvari iznosi u javnost bez obzira kad je napisano. Zbog toga je tema koju obrađuje ovaj tekst vredna raspravljanja i danas. Ono što se retko viđa u amaterizmu je posvećenost i disciplina gledano najšire, u smislu jedne rediteljske ideje i u smislu vizuelnog, pre svega kostima i scenografije, ali i disiplina glumačke igre. U predstavi ima problematičnih delova, ali ta rediteljska želja da se ostane u klasici, a da se izvuče najvažnija priča današnjeg vremena prepoznaje se kroz glumačku igru. To je bilo prilično uočljivo i to je jedan od najvažnijih elemenata kvaliteta ove predstave. Druga važna stvar su glumci. Predstava ima nekoliko zaista dobro postavljenih likova, dosledno i tačno, u određenoj meri virtuozno, u izvođenju iskusnih glumaca ovog ansambla, dok zbog glumačkog neiskustva mlađih glumaca postoji problem nedostatka dubine emocija u predstavi, u pojedinim njenim delovima.
Možda se može reditelju prigovoriti što tekst nije propustio kroz malo žešći štrih, kako bi dobio na ritmu predstave. Možda..Sve u svemu čestitam na opredeljenju, uloženom trudu i dobro obavljenom poslu.
Miiloš Latinović, selektor
Sa okruglog stola međuokružne smotre srednjeg i severnog Banata i severne Bačke u Novom Bečeju
07. april 2010. godine